Мр Данијел Игрец: Хашки трибунал – када неправда има своје име и презиме

Поделите:

Жалбеном пресудом у предмету против Јадранка Прлића и других Хашки трибунал незванично је завршио свој рад, који ће се формално окончати 21. децембра ове године.

И док се мастило на последњој хашкој пресуди још није ни осушило житељи „круга двојке“ и њихови „пријатељи из региона“ брже боље су пожурили да у Београду организују трибину под називом „Крај Хашког трибунала„.

У Центру за културну деконтаминацију, сабирном месту другосрбијанаца, где домује вирус србофобије, у присуству антисрпски настројених Иве Јосиповића и Флоренс Артман, окупљени су се сагласили да је „Хашки трибунал допринео правди и био добро решење за осуду злочина на простору бивше Југославије„.

Форсирајући лажну тезу о „успешности“ рада Хашког суда говорници су имали за циљ да ово ругло међународног кривичног правосуђа представе као „легалан и легитиман интернационални орган“ који је балканским народима донео „мир и помирење„.

А управо је то једна од највећих западних лажи која се последњих година сервира српском народу. Истина је наиме сасвим другачија. Хашки суд је уместо јединствене примене правних стандарда афирмисао принцип селективности међународног права, уместо помирењу допринео рехабилитацији политике затирања и прогона српског народа, пружио додатан подстрек распиривању међуетничких тензија и дао ветар у леђа територијално- експанзионистичким пројектима Тиране, Сарајева и Загреба.

Међутим у српској јавности је поред очигледне чињенице да је Хашки трибунал био школски пример пристрасног, политичког и антисрпског суда мало позната чињеница да он заправо ниједног тренутка свог постојања није имао легалитет и легитимитет за свој ангажман на подручју међународног кривичног права.

Њега је као привремену (ad hoc) институцију формирао Савет безбедности УН усвајањем Резолуције број 827 25. маја 1993. године, иако (као што ћемо видети у наставку) за то није постојао основ у Повељи УН. Савет безбедности се приликом доношења одлуке о оснивању Трибунала позвао на два правна основа: на члан 29 као и на главу 7 Повеље Уједињених нација. Према првом Савет безбедности има право да оснива своја помоћна тела ради лакшег, бржег и ефикаснијег обављања својих делатности док је према другом (глави 7) овлашћен да као најважнији орган УН усваја обавезујуће и принудне мере за заштиту и очување међународног мира и безбедности.

Постојање оваквог правног основа и овлашћења Савета безбедности да образује привремене трибунале је спорно са више аспеката (и оспорено од стране многих еминентних стручњака међународног права). Наиме, Савет безбедности може да доноси одлуке само у границама својих Повељом УН изричито прописаних надлежности, а ни у једној од одредби те Повеље не помиње се његова неприкосновена надлежност за стварање међународних, а поготово не кривичних судова. Један кривични трибунал такође не може имати карактер помоћног тела СБ, јер се та тела не могу формирати за послове за које ни сам Савет безбедности није надлежан.

Долазимо до закључка да је у својој Резолуцији Савет безбедности оснивање Хашког трибунала изједначио са принудном мером ради успостављања и очувања међународног мира и безбедности, а то је урадио мимо свих постојећих норми и самог  духа Повеље УН. Познати италијански професор међународног права Бернандини разматрајући питање овлашћења СБ да оснује Хашки суд као и његове праве циљеве тврди да се иза таке одлуке заправо крила једнострана доминација неких држава у свету које су показале изузетно селективан приступ приликом избора ситуација које се сматрају опасним по мир. Оно што професор Бернандини жели да каже је очигледна чињеница да је одлука о формирању Хашког трибунала донета у околностима глобалне доминације једне светске силе, Америке, која је у том оквиру немали број пута због своје  тадашње политичке, економске и војне моћи успела осталим чланицама СБ УН да наметне решења у свом геополитичком интересу.

Управо злоупотребом овлашћења Савета безбедности Вашингтон је успео да политизује Уједињене нације и да читав систем међународног права стави у службу својих геостратешких амбиција. Више него очигледан доказ за то је и чињеница да су у том периоду постојала и друга кризна жаришта где су због масовних злочина били озбиљно нарушени принципи међународног хуманитарног права и угрожен међународни мир (попут Кореје, Вијетнама, Либије, Ирака, Сомалије) па Савет безбедности није нашао за сходно да и у тим случајевима примени исти принцип и оформи посебан међународни кривични суд. Ово показује да су ad hoc судови који су западним силама послужили као средство за остварење њихових политичких циљева формирани на основу огромне политичке позадине која не би смела да буде основ и оквир за оснивање кривичног суда.

Савет безбедности је одлуку о оснивању Хашког трибунала образложио позивањем на тзв. „екстензивно„(телеолошко) тумачење својих овлашћења у глави 7 Повеље УН, иако је тиме грубо нарушио принцип суверене једнакости чланица УН као и принцип правне предвидљивости у међународним односима.

Иако многи са правом критикују овакву одлуку СБ ипак у својим мишљењима истичу још један погрешан (правни) закључак. Наиме, многи тврде да би Хашки трибунал као орган међународног кривичног правосуђа могла да оснује једино Генерална скупштина и то квалификованом (двотрећинском) одлуком својих чланица.

Овакво тумачење је такође погрешно из простог разлога јер је у Повељи УН немогуће наћи било коју одредбу која би несумњиво упућивала на надлежност Генералне скупштине (или било ког органа Уједињених нација) да оснива међународне кривичне трибунале.

Истакнути стручњак међународног права, Јан Бровнли, јасно указује на чињеницу да пуни легитимитет међународним кривичним судовима могу да пруже једино државе као пуноправни субјекти међународног права и то кроз међусобни уговор о оснивању кривичног трибунала. Међународни уговор за разлику од одлука УН подразумева сагласност свих заинтересованих држава учесница и тек њиме принцип суверене једнакости држава чланица УН долази до пуног изражаја.

То би у случају Хашког трибунала значило да он без сагласности државе Србије никада не би могао да угледа светлост дана, чиме би на време било спречено доношење скандалозних и дубоко политички мотивисаних пресуда, уперених у делегитимизацију темеља Републике Српске, а тиме и у жигосање Срба као геноцидног народа.

Хашки суд није био заснован да би задовољио правду. А шта је правда? Према Аристотелу правда је „оно што је исправно„. А у средишту правде лежи истина. Без сведочења истине правда је само мртво слово на папиру. А Хашки суд је управо пао на испиту правде – уместо расветљавању истине он је истину још једном разапео на стуб срама и закопао је у мору антисрпских лажи и непостојећих српских злочина.

In conclusio, принцип о нелегитимности Хашког трибунала је изузетно важан за нашу државу. Он јасно упућује на закључак да су све пресуде једног нелегалног суда и саме а приори нелегитимне. Србија зато мора да искористи све постојеће међународне правне и политичке механизме, нарочито у оквиру УН како би пажњу међународне заједнице усмерила на питање преиспитивања деловања и одлука Хашког трибунала.

Као што наш народ воли да каже, „ничија није до зоре горела“. Па тако неће ни последице хашке тираније бити вечне и непромењиве. Геополитичка слика света се убрзано мења, моћ оних који подржавају антисрпску хашку парадигму наставља да упада, а паралелно са тиме ће упадати и значај самих хашких пресуда. Кад тад оне ће се наћи у процесу ревизије и поништења, а правда за српске жртве коначно ће угледати светлост дана.

 

Мр Данијел Игрец

ВИДОВДАН

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *