Mr Danijel Igrec: Haški tribunal – kada nepravda ima svoje ime i prezime

0
19
Podelite:

Žalbenom presudom u predmetu protiv Jadranka Prlića i drugih Haški tribunal nezvanično je završio svoj rad, koji će se formalno okončati 21. decembra ove godine.

I dok se mastilo na poslednjoj haškoj presudi još nije ni osušilo žitelji „kruga dvojke“ i njihovi „prijatelji iz regiona“ brže bolje su požurili da u Beogradu organizuju tribinu pod nazivom „Kraj Haškog tribunala„.

U Centru za kulturnu dekontaminaciju, sabirnom mestu drugosrbijanaca, gde domuje virus srbofobije, u prisustvu antisrpski nastrojenih Ive Josipovića i Florens Artman, okupljeni su se saglasili da je „Haški tribunal doprineo pravdi i bio dobro rešenje za osudu zločina na prostoru bivše Jugoslavije„.

Forsirajući lažnu tezu o „uspešnosti“ rada Haškog suda govornici su imali za cilj da ovo ruglo međunarodnog krivičnog pravosuđa predstave kao „legalan i legitiman internacionalni organ“ koji je balkanskim narodima doneo „mir i pomirenje„.

A upravo je to jedna od najvećih zapadnih laži koja se poslednjih godina servira srpskom narodu. Istina je naime sasvim drugačija. Haški sud je umesto jedinstvene primene pravnih standarda afirmisao princip selektivnosti međunarodnog prava, umesto pomirenju doprineo rehabilitaciji politike zatiranja i progona srpskog naroda, pružio dodatan podstrek raspirivanju međuetničkih tenzija i dao vetar u leđa teritorijalno- ekspanzionističkim projektima Tirane, Sarajeva i Zagreba.

Međutim u srpskoj javnosti je pored očigledne činjenice da je Haški tribunal bio školski primer pristrasnog, političkog i antisrpskog suda malo poznata činjenica da on zapravo nijednog trenutka svog postojanja nije imao legalitet i legitimitet za svoj angažman na području međunarodnog krivičnog prava.

Njega je kao privremenu (ad hoc) instituciju formirao Savet bezbednosti UN usvajanjem Rezolucije broj 827 25. maja 1993. godine, iako (kao što ćemo videti u nastavku) za to nije postojao osnov u Povelji UN. Savet bezbednosti se prilikom donošenja odluke o osnivanju Tribunala pozvao na dva pravna osnova: na član 29 kao i na glavu 7 Povelje Ujedinjenih nacija. Prema prvom Savet bezbednosti ima pravo da osniva svoja pomoćna tela radi lakšeg, bržeg i efikasnijeg obavljanja svojih delatnosti dok je prema drugom (glavi 7) ovlašćen da kao najvažniji organ UN usvaja obavezujuće i prinudne mere za zaštitu i očuvanje međunarodnog mira i bezbednosti.

Postojanje ovakvog pravnog osnova i ovlašćenja Saveta bezbednosti da obrazuje privremene tribunale je sporno sa više aspekata (i osporeno od strane mnogih eminentnih stručnjaka međunarodnog prava). Naime, Savet bezbednosti može da donosi odluke samo u granicama svojih Poveljom UN izričito propisanih nadležnosti, a ni u jednoj od odredbi te Povelje ne pominje se njegova neprikosnovena nadležnost za stvaranje međunarodnih, a pogotovo ne krivičnih sudova. Jedan krivični tribunal takođe ne može imati karakter pomoćnog tela SB, jer se ta tela ne mogu formirati za poslove za koje ni sam Savet bezbednosti nije nadležan.

Dolazimo do zaključka da je u svojoj Rezoluciji Savet bezbednosti osnivanje Haškog tribunala izjednačio sa prinudnom merom radi uspostavljanja i očuvanja međunarodnog mira i bezbednosti, a to je uradio mimo svih postojećih normi i samog  duha Povelje UN. Poznati italijanski profesor međunarodnog prava Bernandini razmatrajući pitanje ovlašćenja SB da osnuje Haški sud kao i njegove prave ciljeve tvrdi da se iza take odluke zapravo krila jednostrana dominacija nekih država u svetu koje su pokazale izuzetno selektivan pristup prilikom izbora situacija koje se smatraju opasnim po mir. Ono što profesor Bernandini želi da kaže je očigledna činjenica da je odluka o formiranju Haškog tribunala doneta u okolnostima globalne dominacije jedne svetske sile, Amerike, koja je u tom okviru nemali broj puta zbog svoje  tadašnje političke, ekonomske i vojne moći uspela ostalim članicama SB UN da nametne rešenja u svom geopolitičkom interesu.

Upravo zloupotrebom ovlašćenja Saveta bezbednosti Vašington je uspeo da politizuje Ujedinjene nacije i da čitav sistem međunarodnog prava stavi u službu svojih geostrateških ambicija. Više nego očigledan dokaz za to je i činjenica da su u tom periodu postojala i druga krizna žarišta gde su zbog masovnih zločina bili ozbiljno narušeni principi međunarodnog humanitarnog prava i ugrožen međunarodni mir (poput Koreje, Vijetnama, Libije, Iraka, Somalije) pa Savet bezbednosti nije našao za shodno da i u tim slučajevima primeni isti princip i oformi poseban međunarodni krivični sud. Ovo pokazuje da su ad hoc sudovi koji su zapadnim silama poslužili kao sredstvo za ostvarenje njihovih političkih ciljeva formirani na osnovu ogromne političke pozadine koja ne bi smela da bude osnov i okvir za osnivanje krivičnog suda.

Savet bezbednosti je odluku o osnivanju Haškog tribunala obrazložio pozivanjem na tzv. „ekstenzivno„(teleološko) tumačenje svojih ovlašćenja u glavi 7 Povelje UN, iako je time grubo narušio princip suverene jednakosti članica UN kao i princip pravne predvidljivosti u međunarodnim odnosima.

Iako mnogi sa pravom kritikuju ovakvu odluku SB ipak u svojim mišljenjima ističu još jedan pogrešan (pravni) zaključak. Naime, mnogi tvrde da bi Haški tribunal kao organ međunarodnog krivičnog pravosuđa mogla da osnuje jedino Generalna skupština i to kvalifikovanom (dvotrećinskom) odlukom svojih članica.

Ovakvo tumačenje je takođe pogrešno iz prostog razloga jer je u Povelji UN nemoguće naći bilo koju odredbu koja bi nesumnjivo upućivala na nadležnost Generalne skupštine (ili bilo kog organa Ujedinjenih nacija) da osniva međunarodne krivične tribunale.

Istaknuti stručnjak međunarodnog prava, Jan Brovnli, jasno ukazuje na činjenicu da puni legitimitet međunarodnim krivičnim sudovima mogu da pruže jedino države kao punopravni subjekti međunarodnog prava i to kroz međusobni ugovor o osnivanju krivičnog tribunala. Međunarodni ugovor za razliku od odluka UN podrazumeva saglasnost svih zainteresovanih država učesnica i tek njime princip suverene jednakosti država članica UN dolazi do punog izražaja.

To bi u slučaju Haškog tribunala značilo da on bez saglasnosti države Srbije nikada ne bi mogao da ugleda svetlost dana, čime bi na vreme bilo sprečeno donošenje skandaloznih i duboko politički motivisanih presuda, uperenih u delegitimizaciju temelja Republike Srpske, a time i u žigosanje Srba kao genocidnog naroda.

Haški sud nije bio zasnovan da bi zadovoljio pravdu. A šta je pravda? Prema Aristotelu pravda je „ono što je ispravno„. A u središtu pravde leži istina. Bez svedočenja istine pravda je samo mrtvo slovo na papiru. A Haški sud je upravo pao na ispitu pravde – umesto rasvetljavanju istine on je istinu još jednom razapeo na stub srama i zakopao je u moru antisrpskih laži i nepostojećih srpskih zločina.

In conclusio, princip o nelegitimnosti Haškog tribunala je izuzetno važan za našu državu. On jasno upućuje na zaključak da su sve presude jednog nelegalnog suda i same a priori nelegitimne. Srbija zato mora da iskoristi sve postojeće međunarodne pravne i političke mehanizme, naročito u okviru UN kako bi pažnju međunarodne zajednice usmerila na pitanje preispitivanja delovanja i odluka Haškog tribunala.

Kao što naš narod voli da kaže, „ničija nije do zore gorela“. Pa tako neće ni posledice haške tiranije biti večne i nepromenjive. Geopolitička slika sveta se ubrzano menja, moć onih koji podržavaju antisrpsku hašku paradigmu nastavlja da upada, a paralelno sa time će upadati i značaj samih haških presuda. Kad tad one će se naći u procesu revizije i poništenja, a pravda za srpske žrtve konačno će ugledati svetlost dana.

 

Mr Danijel Igrec

VIDOVDAN

Podelite:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here