ЈЕЛЕНА ГУСКОВА: Кад би Русија издала МАРШАЛА ЖУКОВА МЕЂУНАРОДНОМЕ ТРИБУНАЛУ?

Поделите:

Искуства из балканских ратова деведесетих година прошло га века и криза на подручју бивше Југославије у целини, пред стављају неисцрпан извор за истраживање и извлачење одгова рајућих закључака.

Изашло је на видело да је један од најважнијих праваца делатности међународних организација или појединачних држава постала тежња да се кризом управља, да се она држи под контролом и њен ток води по унапред задатом сценарију, чак и кад је очигледно да је такав пут неправедан, тенденциозан и заснован на предрасудама. Чак су биле разрађене и испробане специјалне методе „присилног прихватања решења”.

На Балкану је главни метод притиска да се успостави мир постао не усаглашавање ставова зараћених страна, него ултиматуми моћника. Ако је ултиматум одбациван, тада су примењивани жестоки методи притиска – увођење свеобухватних санкција (Југославија), политичке изолације (Босна и Херцеговина, Република Српска у другој половини 1994. г.), директна примена војне силе (Република Српска, Југославија).

Тим истим циљевима служиле су и за краткорочну употребу стваране међународне организације и органи попут:

– Међународне конференције;

– Арбитражне комисије;

– Контакт групе и др.

Неке од њих формиране су на брзину и имале су апсолутно сумњив правни статус. Кад се размотре резултати делатности тих организација, одмах пада у очи да је већина ултиматума, неправедних решења и кажњавања била намењена само једној страни у сукобу – Србима. Србима у Србији, у Босни и Херцеговини, у Хрватској.

У низу тих организација је и Међународни трибунал за бившу Југославију (МТБЈ), судски орган, по спољњем изгледу солидно скројен и сашивен. Али сва његова делатност може сваког непристрасног професионалца само да доведе у кошмар, а свака озбиљна анализа његове делатности може једино и искључиво да има критички карактер.

Рат у Босни и Херцеговини се тек разгарао, а Савет безбедности ОУН је брже боље (фебруар 1993) донео одлуку „да сеформира Међународни трибунал ради судског гоњења лица, одговорних за озбиљно нарушавање међународног хуманитарног права, до чега је долазило на територији бивше Југославије од 1991 године”. [1]

Боде очи произвољност, незаснованост на било каквим општим јавним правилима, такве одлуке. Јер, од Другог светског рата наовамо, било је много ратова француско-алжирски, америчко-вијетнамски, совјетско-авганистански и др., милиони људи постали су жртве масовних убистава, војних преврата, диктаторских војних режима. „Црвени Кмери“ Пола Пота само у периоду 1975–1978 побили су два милиона људи.

Али ниједном у ОУН није покренуто питање о стварању казненог међународног органа, који би доводио на одговорност кривце за геноцид и масовна убиства. Због тога је формирање суда за земљу у распаду, у којој је беснео грађански рат, одмах привукло пажњу стручњака и шире друштвене јавности и изазвало озбиљну критику из правничких кругова. Већ тада, почетком 1993. год. у правника је изазивало сумњу формирање суда не од стране Генералне скупштине, него од стране Савета безбедности ОУН, који представља извршни орган без законодавних права.

Према чл. 29 Повеље ОУН, СБ може да формира само „помоћне органе, које нађе за сходно, ради обављања својих функција” [2]. Тако је влада Бразила у своме меморандуму упућеном СБ поводом резолуције 808 приговорила да она „није уверена да формирање суда спада у јурисдикцију Савета безбедности” [3]. У ноти владе Мексика изражена је бојазан, да такво оснивање може да постане преседан [4]. Тада је формирање суда једнима изгледало логично, другима – противзаконито, а трећим – врло загонетно и несхватљиво.

Данас, по истеку већ скоро двадесет година рада Трибунала, може се без икаквог двоумљења, јер је све постало очигледно, одговорити на питање, зашто је био формиран Трибунал. Данас товише није никаква тајна._

Довољно је само бацити поглед на резултате његовог рада: 66% од свих које је Трибунал гонио су Срби, од 19 умрлих током истраге 16 је Срба. Од 27 ухапшених председника држава, команданата, премијера, вицепремијера, министара одбране и портпарола парламената 19 је Срба.

Све у свему, Трибунал је Србе осудио на 904 године робије, Хрвате – на 171, муслимане – на 39 година, косовске Албанце – на 19 година, Македонце – на 12. [5]

Уз све то, запрепашћује број ослобођених Албанаца, и то баш оних који су починили небројена зверства на Косову. Албанске бандите Фатмира Љимаја, Исака Муслија, Идриза Баљаја и Рамуша Харадинаја, криве за убиства многих Срба на Косову, Хашки трибунал је ослободио, мада су починили на стотине убистава.

За српско становништво Косова они представљају бездушне убице и мучитеље, и одавно су постали оличења злочина и насиља.

Међународни трибунал, специјално формиран ради процесуирања злочина на територији бивше Југославије, од почетка иза све време свога постојања непрекидно се, и по свему, испољавао као неправедно и исполитизовано судилиште.

Трибунал служи искључиво политичком циљу – да потврди кривицу само једног народа у свим ратовима потоње балканске кризе, како би тиме оправдао агресију НАТО против Југославије 1991 године, и тако јој прибавио законску основу.

Дугогодишња делатност Трибунала ствара у међународној заједници криве представе о учесницима Балканског конфликта и догађајима у њему. Трибунал је формиран да би се преиначила и по новоме написала историја распада Југославије;– преиначио карактер војних сукоба, и пребацила одговорност за све злочине, који су се догађали на Балкану с почетка деведесетих, на само један народ – Србе. Управо је с тим циљем и осуђен толико велики број Срба.

Научници који проучавају рад Трибунала одавно имају доказа о његовој зависности и пристрасности, о предубеђењима и судија, и судских истражилаца и тужилаца. Необјективност долази до изражаја и у процедури судског процеса, и у раду са оптуженима, и са сведоцима, и са научним експертима. Од поступака судских чиновника најчешћи су следећи: – довођење лажних сведока; –коришћење доказа „из друге руке”; –спутавање деловаља експерата ( не дозвољава им се коришћење бележака) као и сведока одбране (ако им се не свиђа шта говориш – приморавају те само на одговоре са „да” или „не”); – давање подршке лажним сведочењима; – помагање сведока оптужбе; – уношење у записнике онога што сведоци нису говорили; – држање у тајности имена сведока чак и против њихо-ве воље, како би се отежала припрема за одбрану и постављање питања; – рад са сведоцима на фабриковању „сведочења”; – кршење принципа претпоставке невиности; – нарушавање принципа равноправности страна у поступку и још много другог.

Као доказ необјективности МТБЈ могу такође послужити и подаци о лицима из Босне и Херцеговине које је Трибунал осудио (до 31. марта 2009. год.).

Кад се погледа види се да су од 103 човека која су била у Хашком суду, њих 68 били Срби, 25 – Хрвати; од ослобођених су 4 Хрвата и 3 Бошњака а ниједан Србин, а помрлих на суду има само Срба – њих пет. Као резултат рада суда, Срби из Босне и Херцеговине осуђени су на 596 година робије, Хрвати на – 157, а Бошњаци на 38 година [6].

Николај Михајлов, руководилац једне од истражних група МТБЈ, сећајући се рада у Трибуналу, пише о необјективности судија. Ниједна од дужности не даје њеном носиоцу практично никакве реалне могућности да и најмање утиче на доношење одлука. Сарадници канцеларије тужиоца плаше се да износе своје мишљење, јер би их то могло коштати губитка радног места са великом платом.

„Због заступања сопственог гледишта и због истинољубивости могу их отпустити просто тако што им не продуже уговор,  тада они одмах губе све привилегије које имају сарадници ОУН и њихове породице, и морају да се врате у домовину, где је (укључујући и развијене земље) висина њихових прихода, у већини случајева, неупоредиво мања (или тешко упоредива) од оних које би имали, да остану у ОУН” [6].

За време рада у Трибуналу, жалећи се, бележи Н. Михајлов,„није нас напуштало осећање, да ми радимо не у међународној организацији, чија је делатност у сфери кривичног правосуђа,него у приватној прчварници, где осиони газда, сасвим изван икаквог кривичног права и процеса, најчешће и заборавља и да постоје икакви принципи законитости” [6].

Мемоари Флоранс Артманове, бившег портпарола главнога тужиоца МТБЈ, написани су као оправдање и подршка делатности Карле дел Понте, али и у њима се може наћи података који указују на мрачне стране делатности Трибунала. Управо у њима могу се на пример наћи подаци о томе, да је Џефри Најс, главни тужилац у процесу против Слободана Милошевића, био сарадник британске обавештајне службе МИ-6 [7].

Међународни трибунал за бившу Југославију практично и не води поступке за злочине, које су починили Муслимани, Хрвати, Албанци итд. Трибунал у принципу полази од тога да су Срби у свим ратовима били агресори или да су баш они у огромној већини случајева починили ратне злочине, док су опет сви други војевали, такорећи само у самоодбрани.

Печат да су Срби виновници свему, ударен је још 1991. године. Њега је, нажалост, данас јако тешко уклонити. Јер, на његовој изради радили су дуго и упорно како субјекти конфликта тако и многе међународне организације. Сада се све ради на томе да се код Срба створи „комплекс кривице” за све што се догађало на Балкану деведесетих година. Узгред, београдске власти уопште се томе и не противе, везујући тај период са именом Слободана Милошевића и његовом виновношћу.

Независно од такве слике о Србима створене у Трибуналу и од тога како их тамо представљају и актуелни српски званичници, лов на Србе се наставља. Шеснаест година се скривао од такозваног правосуђа генерал Ратко Младић, и Трибунал, а заједно с њим и Европа вршили су на Београд све већи и већи притисак. И више од тога, испоруком генерала условљавани су и даљи разговори опријему Србије у Европску унију. Сваки пут, када је у Београд долазио главни тужилац МТБЈ Серж Брамерц, да скупи материјале за свој наредни извештај Европској комисији о томе како Србија испуњава захтеве Европе о сарадњи са Трибуналом, Београд се својски трудио да докаже своју лојалност МТБЈ.

Али много година заредом српске власти нису имале баш ничим да обрадују своје госте: није им полазило за руком днађу икаквог трага генерала Ратка Младића. Полицији Београда чак су помагали и „Џемс Бондови” и други знаменити „агенти 007”, али су се и њихови подухвати на Балкану завршавали фијаском.

У таквим „тешким” условима полицији је остајало само једно – да симулира бурну делатност. Она се више месеци сводила само на иживљавање над породицом генерала Младића – његовом женом Босом, сином Дарком, снајом Биљаном и унуцима Анастасијом и Стефаном.__

Породици је ограничен излазак из Србије – прошлог лета црногорска полиција на молбу српске није им дозволила одмор на мору него их је експедовала из независне Црне Горе.

Женину родбину вратили су са македонско-српске границе и нису јој дозволили да оде у госте Младићима у Београд. Дарку Младићу нису забранили да отпутује у Москву, али су га по повратку темељно претресали, трудећи се да нађу какав год генералов московски траг.

Али главни метод полиције били су – претреси. Сценарио је вазда био исти: до зуба наоружани специјалци са фантомкама на главама проваљују у стан, по правилу рано зором, када још све спава, не обазирући се на то да у кући може бити и сасвим мале деце.

У Босни су генерала тражили код његове сестре Радинке, у Београду – код новинарке Љиљане Булатовић, у новембру прошле године – у етнографском селу Бајка код Аранђеловца и у истоименом ресторану у Београду.

У мају 2007 год. полиција је претресла војни објект у Делиградској улици, јер јој је било дојављено да се тамо крије Ратко Младић.

У октобру те исте године опколили су касарну у Белој Цркви, а 2008 год. – погоне фабрике „Вујић–Ваљево”, а такође и друге објекте, куће и станове.

Кућу генералове жене мало мало па су претресали, при чему су из куће а без икаквог судског налога за то, у једном од таквих претреса, противзаконито однели 14 хиљада евра. У полицији је та акција названа „пресецањем канала тока новца којим се помаже ратни злочинац”.

Српско правосуђе је покушавало да уђе генералу у траг преко људи, који су бајаги могли да помажу Младићу да се крије. Међу тим људима су и ови – генерал Ацо Томић, Бранислав Пухало, Драган Живановић, Љубиша Вуковић, Бранислав Ивановић.

А онима који су просто привођени на „информативни разговор”, ни броја се не зна! Год. 2006. у Београду је ухапшено једанаесторо људи, такозваних генералових „јатака”, и то – Љиљана Васковић и њено двоје деце, Станко Ристић и његов син, Борис Ивановић, Марко Лугоња, Ратко Вучетић, Саша Боднер, Благоје Говедарица и Јован Ђого.

Скрећем пажњу на чињеницу да су била похапшена и деца (облик притиска на родитеље), која су све те године остала на робији.

Главним организатором генералове заштите сматран је пуковник Јован Ђого, који, нажалост, није жив дочекао окончање процеса – у затвору се разболео и умро.

Током тог против њега монтираног процеса он се понашао стоички – био је весео, филозофско историјски разматрао сву ситуацију, певао песме и рецитовао стихове, чак и у судници.

Сви ти људи били су окривљени да су у Београду изнајмљивали станове и тако помагали Младићу да се крије од полиције.

Али уз сав труд суд никаквих доказа за такву њихову делатност и није био у стању да предочи. У децембру 2010. г. сви су они пуштени из затвора услед недоказане кривице.

По припростој полицијској рачуници требало је да се генерал добровољно преда кад види како му злостављају све блиске. Али он се није предавао. Генерал је ухапшен 26. маја ове године [2011 – прим. прев.] Сви су изгледи да су власти знале где се он налази, штавише, дасу га држале под строгом контролом.

У Србији су политичари ликовали, мислећи да су савладали последњу препреку на путу за Европу, међутим независни српски медији пишу о сумраку власти, издаји, бешчашћу политичке елите. Патриоти су изашли на улице у многим градовима. Тих дана Београд је био преплављен полицијом, а то значи да је власт осећала шта је урадила. Цео свет славио је победу над ратним злочинцем планетарног значаја.

У Сарајеву су га називали „хитлеровским фашистом”, у Загребу – убицом стотина Хрвата, Турска је захтевала његово тренутно смакнуће, у Аустралији се на телевизији говорило да је он приморавао родитеље да једу сопствену децу.

Свет је ликовао, уопште се не упуштајући у суштину онога што се дешавало. У главе људи утиснути су шаблони о кривици Срба за све што се збивало на Балкану, скоро сви пишу по истој шеми, а да често и не знају о чему или о коме пишу.

Нама, који изучавамо догађаје на Балкану, који добро знамо документе, чињенице, политичке вође, војсковође, хронологију догађаја, добро је познато шта се у ствари дешавало за време распада Југославије, ми смо много писали и о генералу и о његовом окружењу. Такође је позната и политичка позадина формирања Трибунала, антисрпска хајка многих европских и светских институција.

Борба која се води око генераловог лика, то је борба добра и зла, патриотизма и издајства, верности својој дужности и беспринципијелности, војничке части и бешчашћа. Он је већ одавно постао легенда.

Новине Тhe Daily Тelegraph укључиле су његово име у списак 30 најпознатијих савремених војсковођа, напомињући, уз то, да су га они официри који су водили с њиме преговоре сматрали генијем тактике, мада од „политичке реалности” далеким „до безумља”. Током читавог рата с њиме су тражили да се сретну и политичари,и новинари, а највише војници-миротворци из „плавих шлемова”.

Противници су га се бојали, а Срби су га уздизали до небеса. Обожавали су га због честитости, високе стручности, одважности, храбрости, због љубави и преданости домовини, због човечности. Његове су девизе биле, како је то сам говорио достојанство, част, вера и слобода. Вазда, где год је могао, генерал је спасавао људе, а једнако је помагао и Србима, и Хрватима, Муслиманима.

Сусретала сам се с генералом неколико пута. Има феноменалну меморију, добро зна руске песнике и писце. Ратко Младић изванредан је приповедач.

Он сликовито оживљава сцене око ручка с енглеским лордом, са сусрета с америчким војним аташеом на степеништу руског МИП-а у Москви, разговоре с француским генералима.

Генерал је једноставан у опхођењу, интелигентан, образован, свестан је своје вредности, високи је војни професионалац, има животне ставове, укорењене у животној филозофији српских сељака.

Његова је животна филозофија једноставна: српски народ је много страдао у својој историји, доживео неколико геноцида, али је увек праштао и био добронамеран према својим суседима. Ни сад, народ до самога краја није могао да верује да трагедија може да му се понови. И у овоме рату поново је страдао, поново био подвргнут геноциду. „Учинићу све, да се то више никад не понови.

Српски народ у Босни и Херцеговини, живеће у својој држави.” Разговарајући са официрима и војницима, схватила сам да га они не само воле – него да га обожавају. Његова вештина војевања дала је Србима наду да ће створити сопствену државу. Тако се то и десило. Данас Република Српска у Босни и Херцеговини постоји само захваљујући политици Радована Караџића, и војној вештини генерала Младића. Љубав војника према њему и вера у њега читавога народа давали су му ослонац и потврду о праведности његовог дела.

Мени је јако жао што је данас, да би се додворила и угодила онима који су разорили и уништили Југославију, Влада Србије дигла хајку на човека кога би требала да прославља као хероја, да га велича као победника и сматра истинским бранитељем отаџбине.

Један од српских интелектуалаца, критикујући своју Владу упитао ме је „Кад би Русија издала суду маршала Жукова, који је уништавао Немце бранећи своју земљу?”

Циљ овако ружне акције схватљив је: о њему говоре сви српски политички кругови. Ми вама – генерала, ви нама  место у Европској унији и то што пре. Неће бити! Имају и Европљани и Американци у резерви још много услова, који ће у најскорије време бити испостављени Београду. Један од њих је – признање независности Косова.

Амбасадор САД на Косову Кристофер Дел изјавио је да признање реалности независног Косова представља предуслов разматрања питања о уласку Србије у ЕУ [8].

А за њиме је читав списак услова који чекају на свој ред: независност Војводине, аутономија јужне Србије, улазак у НАТО. Ако декларисана кривица Србије и Црне Горе на Трибуналу буде прихваћена као доказана, оне ће бити натеране да плаћају одштету другим републикама. Но још је страшније друго – многе године ће печат злочинаца бити натоварен на врат целом српском народу, а међународне организације и НАТО претвориће то у још једну потврду да су биле у праву кад су кажњавале Србе – и санкцијама, и блокадом, и бомбардовањем. Последице такве варијанте развоја догађаја су много више него тешке.

Нажалост, досад делатност МТБЈ никад није подвргавана озбиљној провери од стране ниједног компетентног међународног органа, због тога је безакоње постало основним принципом рада МТБЈ.

Данас се делатност МТБЈ наставља, штавише, та институција захтева и добија продужење рока својих пуномоћи, мада је одлуком СБ ОУН Трибунал треба да буде затворен још 2010 године.

Док МТБЈ још ради, док његови материјали нису закатанчени у недоступне архиве, требало би да компетентан међународни орган проанализира необјективну и неправедну делатност Трибунала, а затим да захтева, не просто његово затварање, него и оцену рада судија и тужилаца, и најзад ослобађање и рехабилитацију свих невино осуђених.*

 

Превео са руског Драгомир М. Давидовић

 

 

ПРИМЕДБЕ

1 Резолуција 808 СБ ОУН од 22. фебруара 1993. г.

* Текст Гускове објављен је на руском у часопису Обозреватељ, број 9

за 2011. годину, а налази се и на овој електронској адреси: www.rau.su/observer/

N9_2011/069_075.pdf__

2 Повеља Организације Уједињених Нација и Статут Међународног суда

// ОУН. С. 27.

3 UN. GA – SC, Doc. A/47/922; S/25540, 6 Apr, 1993. Р. 24.

4 UN. GA – SC, Doc. S/25417, 16 March, 1993. Р. 3.

5 Кршлянин В. Смертельная статистика 17 лет МТБЮ: 66% обвиня-

емых – Сербы, 16 из них умерли // Деятельность Международно-

го трибунала по бывшей Югославии. Содержание, результаты,

эффективность: Материалы междунар. науч. конф. (Москва,

22–23 апр. 2009 г.). М.: Институт славяноведения (у штампи).

6 Список граждан Республики Сербской, обвиненных Гаагским меж-

дународным трибуналом. Приложение 5 // Деятельность Меж-

дународного трибунала по бывшей Югославии. Содержание,

результаты, эффективность: Материалы междунар. науч. конф.

(Москва, 22–23 апр. 2009 г.). М.: Институт славяноведения (у

штампи).

7 Мезяев А. Б. Чужой среди своих? „Преступная” книга (II) // Фонд стра-

тегической культуры // www.fondsk.ru

8 Има ли још наивних који верују у ЕУтопију? // Двери. 25 мај 2011 //

hттp://www.dverisrpske.com/sr-CS

 

Превео са руског Драгомир М. Давидовић

 

 

 

 

 

 

ЈЕЛЕНА ГУСКОВА

 

БАЛКАНСКА КРИЗА: ПОСЛЕДИЦЕ И ПОУКЕ

ЗА СЛОВЕНСКИ СВЕТ

 

Зашто је први удар Запада био усмерен против

Југославије?

 

Сада је потпуно јасно да су САД систематски разрађивале

свој стратешки план за стварање новог система међународних

односа и своје доминантне улоге у њему. Почетком деведесетих

главни прoтивник САД и даље је остајала Русија (СССР). Југо-

славија је изабрана из неколико разлога.

Поделите:
4 replies
  1. Lune
    Lune says:

    Hm,hmm…Bez,obzira na neke ideoloske razlike izmedju SSSR,YU..drzave su se postovale,saradjivale,znajuci krvnu grupu,NATO,imparijalizma,da je tle YU,tranzitna zona,zapadnih interesa,i gospodara prstena oko Rusije,da bi,u slucaju,pokreta, Crvene armije ka zapadu, JNA,krenula pravcem zapada,i “ odsekla“, Italiju i Spaniju…zatvorila ulaz u Jadran…itd,itd Srbija i Rusija,nikda ne smeju,da dozvole,demokratsku “ slobodu“..da,razore svoje odnose,slicnih naroda i vere Srba i Rusa.

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *