Зоран Шапоњић: Београдска „истина“ о Сребреници

Поделите:

Србија мора да зна истину о Сребреници! Србија мора да зна истину о Сребреници!

Не једном, него,  чини ми се, најмање три пут пута поновљена је ова реченица пре неко вече, у студију државне телевизије у Београду, оне коју сви плаћамо из свог џепа, у емисији посвећеној „дометима рада Хашког трибинула“!

И, у праву су на државној телевизији! Србија мора да зна истину о Сребреници! Само, што је пре неко вече у оној емисији остало недоречено – коју истину? Истину, или истину о Сребреници коју преферирају из суседства, из Сарајева?

У праву су на српској државној телевизији када траже истину! Само, очекивао сам да у оној емисији, пре неко вече, кажу да Србија мора да зна истину и о Залазју, о Биљачама и Загонима, о Сасама, о Бљевчи, о Кравици, о хиљадама Срба из Средњег Подриња који су страдали од руке Насерове војске! Био би ред. Ако већ тражимо истину да та истина буде комплетна!

Очекивао сам, пре неко вече, да у оној емисији у ударном термину српске државне телевизије кажу да Србија, али и Босна и Херцеговина морају да знају истину и о судији Слободану Илићу и његовим ископаним очима. Ред је, да кад се тражи истина та истина буде комплетна, па ма колико кога заболела. А не да на српској државној телевизији траже истину о Сребреници а не траже истину о извађеним очима судије Илића! Рекоше ли у тој истој емисији да је свака жртва подједнако важна, или ми се учинило?

Ред је био да пре неко вече у емисији београдске  телевизије затраже истину и о дечаку Слободану Стојановићу који је имао само 12 година кад су га свирепо мучили па затим заклали, а сведоци на суђењу жени монструму која је Слободану ножем изцртала крст на челу па му извадила утробу,  напрастно губе памћење. Кад већ из Београда тражимо истину о Сребреници да знамо и истину о малом Слободану. Јер, свака је жртва, на којој год страни била, подједнако важна! Или, можа, није?

Чули смо пре неко вече у емисији српске државне телевизије и поруку госта из Сарајева како су Бошњаци разочарани зашто у пресудама Младићу и Караџићу и Србија и њено руководство нису означени као део „удруженог злочиначког подухвата“, и „наду“ истог госта да ће „другостепена пресуда ту неправду исправити“. И на крају, поруку из Сарајева, све са таласа српске државне телевизије, да ће „Бошњаци, па и ако другостепена пресуда не означи Србију као део „УЗП-а, остати при свом мишљењу и да ће за њих Србија свакако бити део УЗП-а“!

Све то изговори гост из Сарајева, пре неко вече у емисији српске државне телевизије, и остаде без одговора. Нешто мислим, ако смо чули његову „истину“ и његов став, ред је био да из Београда чујемо подробнији одговор и став:  је ли Србија део „УЗП-а“? Је ли, дакле, пошто је Србија за Бошњаке свакако део „УЗП-а“, свако од нас Срба појединачно – ратни злочинац и део тог истог „УЗП-а“?

Куса пре неко вече остаде истина о рату у Босни и дометима Хашког трибунала?

Читам јутрос да је председник Програмског савета РТС-а затражио хитан извештај од главног и одговорног уредника Информативног програма поводом емисије која је, како је изјавио, „изазвала узнемирење јавности“. Новине су пренеле и став ауторке емисије која не види да је „било шта било спорно у емисији“!

Пре десетак дана, у једној сличној емисији на другој телевизији, гост из Сарајева као опарен скочио је на само помињање имена Насера Орића и његових злочина. „Шта ви нама из Београда – ви у Сарајеву ово, ви у Сарајеву оно… Нисмо ми из Сарајева држали у блокади Београд, и нисмо ми из Сарајева починили геноцид у Шапцу“ – гласио је кратак одговор из Сарајева.

Паметном довољено да схвати поруку! Можда је уважног господина из Сарајева требало позвати да гостује и на српској државној телевизији да нам саопшти и ову истину о „нама из Београда“!

Разумем ја да мали, 12-годишњи Слободан и судија Илић и њихова смрт не занимају ни Европу ни европске комесаре, и да копање по томе како су страдали и ко их је свирепо побио није „ин“, да је то за домаће „европејце“ –  „морбидно“. Такође, разумем и да је тражење „истине“ о Сребреници данас у Србији тако „европејски“, тако „ин“ и тако „супер“. Само, не разумем зашто то морам да слушам са таласа државне телевизије коју плаћам из свог џепа. Зашто о свом трошку и из свог џепа не направе своју телевизију па на њој не пропагирају „истину“ какву год хоће?

 

 

Искра

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *