Скандалозан напад на РТС новинарку!

Поделите:

Таман кренем да гледам Дневник када ме умало стрефи шлог.
Овај наш пас, Шери, чује неко куче на улици, залети се на прозор и заурла, крајње хистерично, а ја се залепим за плафон, обично у тренутку када она, Милица Недић, скроз мокра, поново, по ко зна који пут, прво саопшти да је баш она Милица Недић (ко да нисмо сви то одавно научили), а тек онда шта је најважнија вест.
„Добро вече, ја сам Милица Недић, а ово су најважније вести. Умро Тито, а и Kенедија су убили, рат у Вијетнаму је готов, Нил Армстронг се искрцао на Месец, али ви само запамтите да сам ја Милица Недић, остало је скроз неважно”, тако би све то изгледало у она времена да је она водила Дневник.
А, иначе, влажна је, није да није. Али више онако, као рибица у акваријуму, без икаквог позива на грех, или је мој телевизор такав, велика плава вода иза излога по којој пливају разне креатуре, па често искључим тон, бар на почетку Дневника, и гледам је како отвара уста, без тона, с оне стране стакла. Златна рибица, нема шта, једног дана ћу убацити храну у телевизор, а не би било лоше и неку озбиљнију рибу да тутнем унутра да је смаже.
Шери јесте свашта покушала, и то неколико пута, за њу су мали људи на телевизору нешто као мамац, а Милицу доживљава као посластицу, сласну коску, па лупа њушком по екрану, отвара уста на мокру Милицу, покушава да је шћапи, али не вреди, Јавни сервис је добро заштићен, а Милица сигурна од свих који би да је довате, не због влажности, него зато што их факат нервира, и свако вече им, изнова, понавља да је она баш она, а не нека друга.
Нема друге, Милице, веруј нам, никада нам ништа слично не би пало на памет. Само пробај да неки Дневник почнеш ћутањем. Бар у оном делу у којем се помиње твоје име. Или пробај да на оном идиоту, уместо „Милица Недић”, ставиш три тачке. Или ипак немој. Онда би несрећна информативна емисија почињала са: „Добро вече, ја сам три тачке, а ово су најважније вести.”
Ужас! Шери би боље водила Дневник. Али Шери није Милица. И чупава је, избегава воду, и никад није мокра. Притом не зна како се зове па не мора никога тим детаљем да гњави.
А када лаје, озбиљна је хистерија ухвати, дакле, уживи се, а не као Милица, која чита сваку вест истим тоном, од оне с мртвима у земљотресу до оне о новим врстама кондома у више величина.
Уз то, Шери је идеална за кризне ситуације. Рецимо, када Оља негде отпутује па мени западне јутарње шетање Шери, на које нисам навикао јербо сам ујутру сам с новинама у некој од мени омиљених кафаница, елем, тада може да се деси, а и десило се, шта да вам причам, да убацим Шери у кола, одем до кафанице, сместим се лепо, наручим малу пуну, отворим новине, задубим се, и онда се после пола сата сетим да у ствари не би ту требало да будем сам.
Шери сам заборавио! Јебем ти! Па трк до кола, а тамо Шери, мртва хладна, обично спава, или без лајања гледа кроз прозор пошто зна да је ја никада нећу заборавити баш заувек.

Нема друге, Милице, веруј нам, никада нам ништа слично не би пало на памет. Само пробај да неки Дневник почнеш ћутањем. Бар у оном делу у којем се помиње твоје име. Или пробај да на оном идиоту, уместо „Милица Недић”, ставиш три тачке. Или ипак немој. Онда би несрећна информативна емисија почињала са: „Добро вече, ја сам три тачке, а ово су најважније вести.”

А она Милица, гора него да ми је жена. Један дан се не видимо, а она одма’ – „Ја сам Милица Недић”. Ма, шта ти је, бре, жено, нисмо ми дементни. Мајке ми, треба је послати да чита вести у старачком дому да јој дојади. Хихихихи, замислите то – она уђе у дневни боравак у време Дневника, а баке и деке углас: „Извините, а како се ви зовете?” И тако свако вече. Одучили би је од представљања очас посла.
Па стварно. Оља ми не прича како се зове сваки дан. Зна да сам запамтио. Или бар чврсто верује у то, што већ може да буде проблем пошто је дуго веровала и да ја свако јутро, када није ту, шетам Шери.
Јебем ти. А шта ћу када почне и она да сумња у мој здрав разум, као Милица, па свако јутро почне са „здраво, ја сам Оља, твоја жена, а ово су најважније ствари које данас треба да урадиш под обавезно”.
Ужасно је то. Та зараза коју шири она мокра жена из ТВ акваријума.
И тера те да кренеш да сумњаш у своје ментално здравље, и то много пре него што почне да чита вести због којих сам ја, иначе, и сео да гледам Дневник.
Па стварно. „Ја сам Милица Недић, ја сам Милица Недић, ја сам Милица Недић…”, сваки дан, у исто време, као Луиза Флечер у „Лету изнад кукавичјег гнезда”, када уђе у собу с оним пилулицама. Чиста лудница, и тера ме да се најежим и замислим како је Милица, у болничарској униформи, изнад мене, беспомоћног, маше пуном кутијом пилулица и понавља: „Реци, како се зовем?!”
Ноћна мора, нема шта! Будим се усред Дневника у зноју.
Па сам зато хтео да замолим оног мог друга Бујошевића да пусти мало Шери да води Дневник. Па шта ако лаје. Мало.

 

 

 

Аутор Иван Радовановић, Недељник

Поделите:
1 reply

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *