Саша Недељковић: Напади на Србе у Дубровнику пре Априлског рата 1941.

0
18
Поделите:

И пре стварања Бановине Хрватске Срби у Дубровнику били су изложени нападима хрватских сепаратиста. Српски лист „Дубровник” пренео jе из „Самоуправе” од 31. jула 1937. чланак под називом „Немили догађаjи у Дубровнику” у коме се истиче : „Послиjе прославе Мачековог имендана и послиjе jедног харангираjућег говора … проф. Мишетића, … дошло jе у ноћи до немилих демонстрациjа и разбиjање излога. Страдале су само оне радње, коjе нису извjесиле племенску заставу и коjе не сматраjу имендан г. Мачека — „државним празником”. Г. Мишетић jе приjетио како ће се пролити крв и споменуо jе Србе … Судећи по свему извjесна господа jавни и таjни провокатори желе да се опет понови 1914 година. Али нека не забораве, да послиjе 1914 долази 1918” (1) У писму бану Зетске бановине из Херцег Новог од 24 августа 1937.истиче се : „  … у Дубровнику … за полупаних 14 радња, које не извјесише заставе на рођендан господина Мачека. Управо оних дана, кад су погане руке у Дубровнику дигле да скрнаве лик Великог Краља Петра Ослободиоца … “. (2)

Парох дубровачки Божидар Митровић упутио је 28. јула 1938. меморандум Стојадиновићу. У меморандуму се истицало : „ … Што се пак специално православних Срба тиче пре рата били су национално врло јаки. Имали су доста богату православну Цркву; имали су српске школе, у којима се одгајао српски и православни дух; имали су Српску матицу са јаким капиталом којим се ширила писменост и српска књига; имали су Српску Зору која је просвјетно и национално подизала наш подмладак и помагала да се школује; имали смо Српску Банку, која је новчано подпомагала све наше трговце и привредне установе; имали смо и Савез привредних задруга на Приморју, за привредно и економско подизање нашег елемента. Од свега наведеног остала је сада само Православна црквена општина. … . За вријеме рата скоро сви наши трговци били су затворени или интернирани. Сва је њихова имовина пропала. А кроз то вријеме подигао се и ојачао противнички трговачки елеменат. Послије рата наши су се повратили и обновили своје радње. Чак су и многи са стране били дошли. Нијесу се могли одржати усљед наступа тешке кризе а и усљед политичких прилика, које су у овом граду скоро од почетка настале врло тешке за нас Србе. Од 1920. Године до данас нестало је  уовом граду најмање 40 наших радња. Ако овако стање и даље се продужи, кроз даљних 10 година неће бити ни 10 наших трговачких фирми. Не само што се прогоне наши трговци из овог града, но се прогоне и наши чиновници. Ако је који јачи и исправнији, против њега се изналазе било какве неистине и подвале  и тако се настоји, да га се премјести. Наши непријатељи нађу начина и кроз подземне канале провађају своје намјере код надлежних министара. Навешћу задња три случаја. Професора Новака Буквића, школског надзорника Владу Ковачевића и ветеринара при Среском начелству др. Сергија Алексића. Они су не само одлични службеници, него и угледне личности и национални радници. И успјели су да их премсјесте. Требовало је безброј разних интервенција да се два прва поврате, а за трећега није се успјело. Осим наведеног има безброј примјера, да се национални људи прогоне, а анационални штите. И зато управо и дошло се до оваквог стања у Дубровнику, да се доводи апарат са стране да се заштити живот једног претсједника народне Владе у једном некадашњем српском Дубровнику. Ми стојимо, Господине Претсједниче, врло слабо и у социалном погледу. У погледу стања нашег радништва и занатлија. А то с тога што су скоро сва подузећа у противничким рукама. Не само оне фирме, које раде својим капиталом, већ и оне фирме које имају разне државне концесије и повластице не узимају наше националне раднике, већ довађају са стране и од њих стварају анационалну и проту државну војску с којом свако неколико приређују демонстрације против националног елемента. Руши се њихова имовина и доводи се у опасност и њихов лични живот. У овим демонстрацијама чују се сваковрси, протузаконити и увредљиви повици против државе, против Владе и против Краља. Срби се називају : лупежима, пљачкашима, крволоцима и другим погрдним називима. Опстанак националног елемента у овом граду је угрожен. Стање је за националисте данас теже но што је било за вријеме Аустрије, јер је власт нејака или се таквом преставља да нас може заштитити. Па и кад наша омладина и наши људи устану на обрану своје својине, свог живота и онога што му је најсветије, увијек су до сада од мјесних власти престављени као узрочници нереда. Ан тај начин кажњавани, глобљени и затварани. Два задња случаја демонстрација који су се збили приликом рођендана Мачека и прије доласка Г. Претсједника Владе, показали су да су Власти увијек до сада биле пристрасне, јер у задњим демонстрацијама наш национални елеменат није се показивао но мирно гледао звјерства која су се чинила.“ Између осталог предлагао је  „Да се капитал Српске матице, који је био у Аустријским обвезницама дадне било у обвезницама ратне штете или којим другим обвезницама у еквивалентној вредности. Или до решења овог питања да се Српској Матици дава једна годишња помоћ као што је то било учињено и са Српском Матицом у Новом Саду;“  (3)

У листу „Дубровник” у чланку „Његуjмо вjерску сношљивост” истиче се : „Нека становита клика лакрдиjаша и лармаџиjа код нас у Дубровнику, искоришћуjе сваку прилику да искаже своj пркос и одвратност против сваке пристоjности, реда, складности и поштовања друштвених обичаjа, да тим покаже своjе заостаjање у култури, своjу неуглађену ћуд, необуздан карактер. Отпорни према свему што jе отмено и племенито, jер сами оскудиjеваjу племенитим осjећањима, ти људи траже како ће да покажу своj инстинкт рушења, мизерност духа и ограничење ума. Може се рећи да никаква свечаност, била религиозна, политичка, народна или ма коjа друга, не може да прође, а да jе они не зачине провокациjама и излиjевима мржње против свакога ко се с њима не слаже. Ми смо више пута забиљежили понеку њихову бравуру : ономадне о католичком Божићу и новоj години, данас о православном Божићу, а сутра ће избити опет неко изненађење. … Стари jе обићаj у Дубровнику гдjе има и католичког и православног свиjета, да се поштуjу узаjамно сви велики празници, и да се, у име тога, трговачке радње држе затворене за циjело вриjеме празника. Данас jе требало да се одустане од тога лиjепог … обичаjа, па да се наjљепши вjерски и народни празник профанише и истакне разлика између католичког и православног елемента и помути братска слога и поштовање коjе међу нама влада. Зато су два три коловође те мафиjе хтjели да утjечу и на саме власти, па су обигравали около католичких трговаца у главноj улици Краља Петра Великог и улици Краљице Мариjе, наговараjући их да отворе своjе радње као и у обичне дане, и за то дрско своjе предузеће, они су били тако смиони, да су узалуд тражили подршке и у цркви, гдjе се чуjе само риjеч молитве, братске љубави, … а не мржње и неприjатељства. Јер само са таквим осjећањима може да буде сношљив оваj наш заjеднички живот коjи нам jе усуд досудио и кога се не можемо ни за чиjу љубав риjешити, jер нико не може да живи изван своjе коже. Међутим са задовољством истичемо да jе мафиjа … пропала, jер су трговачке радње биле затворене, како смо и ишчекивали. … Само било би вриjеме да напусте овакве и сличне покушаjе и жеље да освjежаваjу своjе старе, предратне навике, … па ако им се дослиjе све кроз прсте гледало и пуштало да буне народ своjим … илузиjама, то треба да престане.” (4)

Споразумом Цветковић-Мачек 26.8.1939. Дубровник је одвојен од Зетске  бановине  и  додељен  новоствореној  Бановини  Хрватској. ХСС је у Бановини Хрватској одмах почео са прогонима свих оних које су сматрали противницима независне Хрватске. Лист Срба католика „Дубровник” наставио је  борбу против хрватске хајке на све српско и југословенско. Уредник листа Кристо Доминковић био је предратни члан Српског сокола и борац против Аустрије и њених верних слугу Хрвата. У листу „Дубровник” истакнуто је : „Најновији развој прилика … метнуо је  Дубровник у веома неприродан географски положај, који га је довео у везу са оним крајевима, са којима никада није имао, ама баш ништа, заједничког. Дошавши у такав положај, он је сада изложен немилим, безразложним а често до невјероватности тешким ударцима који без милости погађају, без разлике имена, све родољубне елементе у њему. У тако тешким приликама морамо да водимо борбу и да узимљемо у заштиту национални елеменат у  Дубровнику, којему се супроставља  повампирени дух из 1914 године.” (5)  Један грађанин обратио се писмом редакцији листа  „Дубровник” поводом споразума. У писму је истикао : „ … Ко мисли да је споразумом између Срба и Хрвата  Бановина Хрватска  створена зато да се прогоне Срби из ње или обратно, да се из српских крајева пребацују Хрвати у  Бановину Хрватску, … А овако се наопако, нажалост, схватило стварање  Бановине Хрватске у извјесним круговима у нашем Граду и срезу дубровачком.  … на одборским састанцима смишљено и прорачунато доносе одлуке о проскрибовању једног или другог грађанина, ни крива ни дужна,   … биједне раднике, који су часно и поштено код Опћине дубровачке, не чујући се ни живима, радили по 15-20 па чак и 30 година, свили овдје и своје гнијездо, имају бројне фамилије, тјерају с рада само зато што су припадници православне или муслиманске вјероисповести … да се макну из Дубровника сви просвјетни радници који су савјесно, часно и поштено у духу постојећих законских прописа … радили и омладину, узданицу народа, васпитавали исправно у духу државног и народног јединства и вјерске трпељивости … Они могу имати у души каква хоће, па ако хоћете и љевичарска увјерења, али има граница до којих они могу испољавати своја увјерења, … да се дјеца основне школе не шаљу у школу само зато, јер је учитељица Југославенка ? … води акција да се  отпусте из службе или премјесте чиновници уопће, … Имају ли, најзад, права да говоре и осуђују друге они, који су цркву претварали у политичку позорницу, с које су вријеђали осјећаје својих вјерника, због чега је долазило до тужаба  по  суду. Ја бих  могао још много сличних  чињеница да наведем, али, мислим, да су и ово неколико њих довољне  да прикажу право стање ствари у нашем Граду и дубровачком срезу !”.

Приликом обележавања годишњице ослобођења Дубровника 13. новембра 1939. Одбор дубровачких  националних и културних удружења упутио је проглас : „Дубровчани, Заслугом „одговорних” и  „неодговорних” већ више од два деценија ставља се у искушење ваша вјера у највеће и неприкосновене светиње Отачбине, традиције и идејне вредности на којима су ваши очеви изградили словински култ – огледало душе старог културног и слободног Дубровника. Али као што ни силна ћесарска власт у пришлости, ни црне побожне жеље које су јој неограничено служиле, нијесу успјевале да у вама убију Вјеру и достојанство слободних грађана – тако ни савремене невоље неће успјети да вас „асимилирају” по жељама, које су вам увјек биле туђе. Ви сте кроз дугу предратну и поратну хисторију више пута јасно показали, да знате остати господари своје воље; … и задржати достојанствен став према свакому и према свакој сувишној повици и претњи. Дајући свакоме своје … ви сте двадесет година редом, на 13 новембра, јавно манифестовали признање и захвалност Белим Орловима, синовима мале предкумановске Србије, за све што су дали за наш стари словински идеал, остављајући кости по крвавим клисурама читавог Балкана. “Дубровчани, Претставници свих дубровачких  културних и  националних установа, који вам упућују ову поруку, позивљу вас, да и ове године поновите манифестацију поштења и достојанства. У границама онога што вам је данас допуштено, одужите се борцима у које смо вјеровали и у које данас вјерујемо, јер су били велики у прегарању и умирању за слободу и јединство нашега народа. Није важно хоће ли та наша манифестација проћи кроз градске улице. Довољно је да прође кроз наше душе и да нико више не буде у сумњи да смо уз сва искушења и понижења остали вјерни идеалима најјачих и најсветлијих имена у хисторији старог и слободног Словинског Дубровника. ..”.(6)

На подстицај из Херцеговине и помоћи присталица Народне одбране, чланства Сокола и Јадранске страже, а под руководством Мирка Станковића, одржан је 16. децембра 1939. „јавни договор” у циљу „окупљања српства као народа” и подстицања „националне акције” у циљу „бескомпромисног одржавања свих установа које су битне за чување и одржавање народног јединства”. (7)

Два  отпуштена  радника  који  су  покушали  да се   врате  на  посао изјавили  су  новинару  „Дубровника” : „Ми  смо  такође  били  враћени, али  су  нас  шефови  у  радионици  одмах  формално  избацили  и  саопћили  Градском  Поглаварству  да  је  тако -„закључила организација”.“ Чланови „Грађанске Заштите” , међу којима је било чланова Хрватског радничког савеза уз асистенцију полиције вршили су рације по Дубровнику. Радници који нису били чланови Хрватског радничког савеза били су доведени ноћу у полицију уз велико осигурање заштите и полиције. Лист је коментарисао да су рације : „доказ како се од стране неких индивидуа настоји увести најгори терор, који би погађао најсиромашније радничке слојеве и то оне који тим индивидуима нијесу поћудни” (8).

Клерикално-мачековски лист ,,Народна Свијест” донео је вест да су одлуком бана Шубашића стављени на расположење министру просвете из учитељске школе Новак Буквић и Марко Бошковић, из реалне гимназије Нада Вујић, Викторија Кренајс, Олга Бијелић и др. Мато Николић. Лист ,,Дубровник” приметио је поводом одлуке бана  : „Сва четири наставника су Срби. (9)

На чланак из „Народне Свијести” о масонерији „Хрвати и масонерија” одговорили су сарајевска „Југословенска Пошта” и „Дубровник”. Реаговање листа „Народна Свијест” боље од свега  илуструје прилике у Бановини Хрватској. У листу „Народна Свијест” истакли су :  „ те стари исхлапљели  и склерозни  „Дубровник” (још је жив ?), орган посљедних Мохиканаца, „старе гарде” и т. зв. „Срба-католика”. Сами факат, да су се јавила та двојица најбоље потврђује, да смо имали право. Не дај Боже, да нас „Дубровник” и „Југ. Пошта” похвале или се с нама сложе, јер би то значило да смо учинили нешто што је против опстанка и живота хрватскога народа. Они сада нијесу у могућности, да узму у обрану српско-југославенске масоне, своје послодавце и пријатеље, па немоћно гмижу попут пригњећег црва и показују трзајем задње ( и још краткотрајне) знакове живота”. Лист „Народна Свијест” у истом броју преноси и коментар поводом свог чланка из дневника „Хрватска стража” : „Овом гласилу шачице великосрпских генерала без војске око „Дубровника”.” (10) И у наредном 33 броју „Народна Свијест” наставила је полемику : „Склерозни „Дубровник” … За нас је сада најважније, да можемо недвобено – и на темељу властитог њиховог признања – утврдити, да “Дубровник” брани масонерију, њен рад у овом државном склопу, те да на тој обрани масонерије и данас досљедно и упорно устраје.” Писац чланка под шифром Ф. оборио се и на Антуна Фабриса поводом изласка „Изабраних чланака Антуна Фабриса” које је сакупио др. Хенрик Барић. Истакао је: „Дубровник” се толико поноси с тим Антуном Фабрисом и сада (г. 1940) издаје у Београду у посебној књизи његове протухрватске и протукатоличке чланке. Вајда ради протухрватског и протукатоличког стајалишта овога ренегата и вјерског индиферентисте сматра, да је он ,,пригушио атавизам”, да се аклиматизирао и постао складан”. (11)

Загребачки  лист „Обзор” пренео је вест „Дубровника” да је из  Дубровника иселило преко 1.000 „нашег православног елемента”. Лист „Дубровник” истакао је : „али „Обзор” није употпунио ту нашу тврдњу, није навео узрок зашто су се ти људи иселили, па ако наша тврдња не одговара истини, да нас прекори, а ако је тачна, да осуди оне који су виновници овога несносног стања у Дубровнику.“(12)

Упркос прогонима Савјет дубровачких културних и националних установа (Дубровачка Грађанска музика, Дубровачко Радничко друштво, Д.С.П.Д.„Слога”, Матица Српска, Народна Одбрана, О.Н.О. „Нова Југославија”, Пододбор друштва Књегиња Зорка и Соколско Друштво) прославио је годишњицу  ослобођења  свог  града  13 новембар 1940.  Лист  „Дубровник”  је  констатовао  да  док  су  српска  и  југословенска  друштва  истакла  државне  заставе  „као  преставници  истинског  и  правог  Дубровника – Опћина  и  хрватска  удружења  тог  дана  давали  су  изглед  потпуно  једнак  свим   XIII новембра  у  бившој  Аустрији.” (13)

Да би помогли рад Дубровачке Грађанске Музике дубровачка национална удружења приредила су 9. марта 1940. у хотелу Империал забаву са игранком. У фонд Музике приложио је Душан Траживук 100 динара а Антун Нардели и Душан Бабић по 50 динара. (14)

Репрезентативне просторије  Соколског друштва у Дубровнику налазиле су се у Спонзи. У Спонзи су соколи организовали своје прославе, предавања и манифестације. Дубровачка општина отказала је Соколском друштву у Дубровнику, за просторије које су биле власништво општине. О отказу је писао  лист „Дубровник”. Лист „Соколски гласник” пренео је 2 августа 1940. сажето приказ текста о отказу просторија Соколском друштву  у Дубровнику из листа „Дубровник” под називом „Хрватски и српски соколи у Дубровнику”. (15)

Соколи су тврдили да општина по уговору није могла да откаже соколском друштву и да се ради о акту политичке шикане. Суд је дао за право општини, а Окружни суд је ту пресуду потврдио. Дубровачки соколи су се жалили на Сто седморице у Загребу, који је одбацио раније пресуде, и одлучио да општина нема права тражити од сокола да напусти просторије. Одлука Стола седморице изазвала је велико задовољство не само у редовима сокола у Дубровнику, него и код свих трезвених Хрвата и Срба, који су сматрали да се аутономне и остале власти, не смеју поводити за уличним букачима, “већ да се имају држати реда и закона, и тражити елементе који спајају све грађане, без разлике, у данашњим временима”. Загребачка штампа бележила је одлуку Стола седморице без коментара. Љубљанско “Јутро” писало је да је та одлука “изазвала врло пријатан утисак, јер није била никаква тајна, да је отказивање просторија, са стране дубровачке општине, представљало партизански акт, без икакве потребе”. “Југословенска пошта” из Сарајева истакла је “… да се суд знао издићи високо изнад партијског диктата, и њу су поздравили сви добромислећи дубровачки грађани”. Почетком 1941. одржано је ново рочиште по тужби дубровачке општине. Општина је тврдила да да су јој просторије потребне за њене уреде, и за то да их поправи. Претрес је био одгођен за 9 април 1941, да би био прочитан елаборат техничког одсека општине о тим просторијама.   (16)

Скромна прослава Дана Уједињења у Дубровнику 1. децембра 1940, ограничена је на свечаност приређену у Соколани. У просторијама сокола на првом спрату Спонзе одржаване су приредбе и предавања. Лист „Дубровник“ писао је о прослави: „Друштвима која би се усудила да не послушају …..г. шеф полиције запретио је употребом силе и хапшењем чланова управе. … Пред вратима свих зграда у којима се налазе нацијонална друштва стајало је на дан Уједињења по два и три полицајца у униформи или без ње. … Посебну пажњу привлачила је силуета једног бившег ц. к. полицијског агента који је под сводовима Спонзе бројио и контролисао учеснике на свечаној сједници Соколског друштва, таман онако и са оног мјеста, са којега нас је контролисао 1912. године, … Двадесет корачаја од бив. ц. к. агента у служби данашње полиције – видјели смо три млада човјека; … На лицу и у очима могао си им јасно прочитати, да врше онај исти посао, којега је тога часа вршио бив. ц. к. полицијски агент, те са различитом дужности, да о ономе што су видјели реферишу некому другому, који води рачуна о онима које страх и персекуције још нијесу извукле из Соколане и круга националног Дубровника.”(17)   По подацима из књиге „Дубровник у народноослободилачкој борби и социјалистичкој револуцији 1941-1945“, на подручју дубровачке општине после успоставе Бановине Хрватске обуставиле су делатност „Српско хумано друштво „Књегиња Зорка“ и Српска народна женска задруга. (18)

Након усташких покоља велики број Срба избегао је у Боку Которску из Херцеговине и Конавала. Италијани су   велики број избеглица пребацили војним камионима у Боку где су нашли уточиште. У Дубровнику су доласком на власт усташа почели прогони Срба и Јевреја. Срби католици су у знак солидарности напуштали град са њима. Марин Кобасица напустио је Дубровник у знак протеста због терора усташке власти. (19)

И пре стварања Бановине Хрватске Срби у Дубровнику били су изложени нападима хрватских сепаратиста. Споразумом Цветковић-Мачек 26.8.1939. Дубровник је одвојен од Зетске  бановине  и   додељен  новоствореној  Бановини  Хрватској. ХСС је у Бановини Хрватској одмах почео са прогонима свих оних које су сматрали противницима независне Хрватске.  Лист „Дубровник” наставио је да брани Србе и Југословене пред хајком ХСС. Бранио је и масоне. Реаговање листа „Народна Свијест” на одбрану масона од стране „Дубровника” боље од свега  илуструје прилике у Бановини Хрватској. За Бановине Хрватске лист „Дубровник” штампан је у Бокешкој штампарији у Котору. Национална друштва у Дубровнику збила су редове, помагала једна другом и основала Савјет дубровачких културних и националних установа. Савјет је наставио да организује прославе упркос сметњама и забранама власти ХСС у Бановини Хрватској. Дубровачка општина отказала је Соколском друштву у Дубровнику, за просторије у Спонзи, које су биле власништво општине.  Соколи су покушавали да на суду нађу заштиту од општине. Тврдили су да општина по уговору није могла да откаже соколском друштву и да се ради о акту политичке шикане. Све  што се дешавало у Бановини Хрватској било је увод у оно што се дешавало у НДХ.

Саша Недељковић

 

Напомене :

  1. „Одjеци с Плаце дубровачке”, „Дубровник“, Дубровник, 7 Август 1937, бр. 28, стр. 2;
  2. Рашо Небојша, „Ратна збивања у Херцег-Новом (1941-1949)”, Херцег-Нови, 2004, стр. 11;
  3. Никола Милованчев, „МЕМОРАНДУМ ДУБРОВАЧКОГ ПАРОХА БОЖИДАРА МИТРОВИЋА ПРЕДСЈЕДНИКУ ВЛАДЕ СТОЈАДИНОВИЋУ О ТЕШКОМ ПОЛОЖАЈУ СРБА У ДУБРОВНИКУ 1938. ГОДИНЕ“, „Србско-далматински магазин за годину 2017”, свезак XII, Сплит, 2017, стр. 23-34;
  4. Његуjмо вjерску сношљивост”, „Дубровник“, Дубровник, 14 jануара 1939, бр. 2, стр. 4;
  5. „Нашим поштованим претплатницима и пријатељима”, ,,Дубровник”, Дубровник, 30 децембра 1939, бр. 52, стр. 4;
  6. Један добронамеран грађанин, „Свима на уважење”, „Дубровник”, Дубровник, 14 октобра 1939, бр.41, стр. 2,3; „Проглас на Дубровчане”, „Дубровник”, Дубровник, 25 новембра 1939, бр.47, стр. 4;
  7. „Дубровник у народноослободилачкој борби и социјалистичкој револуцији 1941-1945”, Сплит 1985, стр. 1051;
  8. Civis Ragusinus, „Тодоре, Тодоре …”, „Дубровник”, Дубровник 3 фебруара 1940, бр. 5, стр. 2-3; „Дубровник у новој бановини”, „Дубровник”, Дубровник, 20. априла 1940, бр. 16, стр. 4;
  9. „Градске вијести”, „Народна Свијест”, Дубровник, 24 Српња 1940, бр. 30, стр.3; „Стављени  на  расположење”, „Дубровник”, Дубровник, августа 1940, бр. 31;
  10. „Одјек нашег чланка о масонерији”: Ф. „Југосл. Пошта” и „Дубровник”, бране масонерију”, „Загребачка штампа о нашем чланку”, „Народна Свијест”, Дубровник, 7 Коловоза 1940, бр. 32, стр. 1;
  11. Ф. „Истина о „Дубровнику”, „Народна Свијест”, Дубровник, 14 Коловоза 1940, бр. 33, стр. 1; „ИЗАБРАНИ ЧЛАНЦИ Антуна Фабриса“, Сакупио и предговор написао др Х. Барић, 1940, Издање „Дубровник“, Београд;
  12. „Једно објашњење”, „Дубровник”, 12 октобра 1940, бр.40, Бокешка штампарија, Котор-Дубровник, стр. 3;
  13. „Кроз град и предграђе”, „Дубровник”, Котор-Дубровник, новембра 1940, бр.45, стр.3 – 4;
  14. „У корист наше музике”, „Дубровник”,2 марта 1940, бр. 9, Дубровник, стр.4;
  15.  „Хрватски и српски соколи у Дубровнику”, „Соколски гласник”,  Београд, 2 август 1940, бр. 31, стр. 2;
  16. „Соколском друштву Дубровник признато је његово право!”, „Соколски гласник”,  Београд, 13 децембар 1940,  бр. 50, стр. 2; „Дубровачка општина и соколско друштво”, „Соколски гласник”,  Београд, 28 март 1941,  бр. 13, стр 7;
  17. .”Мозаик данашњице”,”Дубровник”, Котор-Дубровник, 14 децембра 1940, бр. 49,  стр. 3-4;
  18. Душан Пленча, „Однос грађанских политичких структура Дубровника према борби за национално ослобођење и социјални преображај (1941-1945)” „Дубровник у народноослободилачкој борби и социјалистичкој револуцији 1941-1945“, Сплит 1985, стр. 1050;
  19. Рашо Небојша, Ратна збивања у Херцег-Новом (1941-1949)”, Херцег-Нови, 2004, стр. 23, 24;

 

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here