Откуд у Сибиру знају Николетину Бурсаћа?

3
9
Поделите:

Познато је да су људи који засмејавају нацију, у основи трагичне личности, што говори и Ћопићев дневник пред крај живота, а и неки интервјуи у којима се види да је он страшно патио због прогањања Комунистичке партије, којој је он био одан до краја живота, душом и телом, каже Олга Красић Марјановић, ауторка књиге „Бранко Ћопић: Кујем своју жицу“.

Најпопуларнији писац бивше Југославије Бранко Ћопић, човек који је зaсмејавао целу земљу, био је у суштини трагична личност, закључак је који се стиче после читања књиге интервјуа и архивских докумената „Бранко Ћопић: Кујем своју жицу“, коју је приредила Олга Красић Марјановић.

У књизи су сабрани интервјуи које је Ћопић давао од 1950. до 1981. године, необјављена писма међу којима је и оно у којем моли Комунистичку партију да га врати у своје редове, као и дневнички записи које је писао годину-две пре самоубиства.

Олга Красић Марјановић каже за Спутњикову „Орбиту културе“ да је месецима радила на књизи, а да је пре тога радила изложбу о Бранку Ћопићу 2015. године, поводом стогодишњице рођења и тада је увидела колико је богата његова архивска грађа.

Кад је завршила рад на изложби, дошла је на идеју да направи књигу о Ћопићу. У архиву САНУ нашла је више од 750 интервјуа које је он дао различитим листовима широм тадашње Југославије.

„Колико је Ћопић био популаран, говори један податак. Гостовала сам са изложбом у јуну у Копру, приликом потписивања споразума о сарадњи Библиотеке града Београда и Библиотеке из Копра и они су тражили Ћопићеву изложбу. Питала сам како то да их Ћопић интересује, нудили смо и Киша и Пекића, а рекли су ми да се баш интересују за Ћопића, он је у Словенији толико превођен“, каже Олга Красић Марјановић.

Осим приређивања најзначајнијих интервјуа (у књизи их је четрдесетак), ауторка није одолела да објави нека архивска документа која осветљавају мање познате делове из Ћопићевог живота. Међу њима је седам писама које му је писала мајка током рата док је био у партизанима, као и писма које су му писале сестре Брана и Љуба Перовић, у којима се помиње његова велика љубав са њиховом сестром Јелом Перовић.

На питање какав је био тај другачији Ћопић, Олга Красић Марјановић одговара:

„Прво, што је и мене изненадило и што сам написала и у предговору књиге, да је у свести данашњих читалаца, Ћопић, пре свега, партизански и дечји писац, али он је и велики романсијер и бриљантан приповедач. Мајстор је кратке приче и сам је у једном интервјуу рекао да му кратка прича најбоље лежи, а добио је Његошеву награду за чувену збирку Башта сљезове боје. Ћопић је засмејавао тадашњу Југославију, али и свет. Знали су га и у Сибиру, у једном интервјуу каже да га је један старији човек зауставио и питао нешто о Николетини Бурсаћу.“

Додаје да је за њу изненађење било колико је Ћопић био велики интелектуалац, а бриљантни су били његови трактати о сатири.

„Опште је познато да су људи који засмејавају нацију у основи трагичне личности, што говори и његов дневник пред крај живота, а и неки интервјуи у којима се види да је страшно патио због прогањања Комунистичке партије, којој је он био одан до краја живота, душом и телом“, каже ауторка књиге „Бранко Ћопић: Кујем своју жицу“.

Писац Вуле Журић, аутор награђиваног романа „Република Ћопић“, сматра да књига „Бранко Ћопић: Кујем своју жицу“ доноси аутентичну причу о аутентичном Ћопићу и да представља највернији портрет великог писца.

Додаје да би и његов роман вероватно другачије изгледао да је могао пре писања да прочита ту књигу. А оно што би евентуално променио је — женско питање.

„То питање је увек остајало отворено и у овој књизи остаје доста загонетно. Знамо да је Београд мали град, а самим тим и Србија мала земља у којој свако зна свакога и да постоје разне легенде и апокрифне приче о односу Бранка Ћопића и неких жена, тако да би с те стране нешто можда било појашњено, зато што у мојој књизи, сем улоге мајке и те изгубљене сестре, постоји и однос са његовом супругом. Међутим, тај однос је био доста чудан“, каже Журић.

Додаје да његова књига можда не би била другачија него би само било поткрепљеније неко осећање које је извукао из свега онога што је прочитао истражујући живот и дело Бранка Ћопића.

„Ова књига само поткрепљује или подебљава одређене ствари. Можда би било превише за моју књигу, јер треба знати кад стати са истраживањем, али сада, за писање сценарија за филм, јер би требало да се сними филм по мојој књизи, мислим да ова књига управо попуњава оне празнине да би се једна прича испричала на један другачији, бржи и транспарентнији начин“, каже Журић.

Он сматра да књиге попут „Бранко Ћопић: Кујем своју жицу“ имају све велике културе, а да српској култури, која је велика, такве књиге недостају. Журић је упоредио српску културу са Ћопићевом кравом са дрвеном ногом, услед чега је она, иако велика, остала ћопава.

На питање шта је то у српској култури због чега је она и данас ћопава, Журић одговара:

„Претпостављам да је кључни одговор у Другом светском рату и промени идеолошке парадигме, зато што знамо да је после рата цела једна плејада великих писаца прећутана. Тек тамо негде осамдесетих година прошлог века Гојко Тешић их је открио, назвавши неке од тих писаца утуљеном баштином. Вероватно је постојала нека врста прећутног табуа.“

Са друге стране, додаје он, ту је и питање Универзитета и начина на који се обучавају наши истраживачи књижевности, пре свега историчари књижевности, па и они који се баве другачијом врстом тумачења, „где се не охрабрује упуштање у доношење нових синтеза, него се једноставно иде у набрајање онога већ наученог и безгранично кокодакање једног те истог“.

„Трећа ствар су интереси издавача који су данас постали приватни, а знамо, све је ризик. Тешко је дати некоме да две или три године ради на нечијем животу јер код нас не постоји жанр нон-фикшн. Односно, можемо да га назовемо публицистиком, али код нас кад се каже публицистика то је нешто пејоративно, мало је, онако, жуто. То недостаје код нас, да навикнемо публику да нешто из нон-фикшна може бити бестселер, а са друге стране да издавачи охрабре домаће писце да не праве од свих тема романе, него да се неким темама баве мало озбиљније и истражују о одређеним људима, догађајима и појавама из наше историје“, закључио је аутор романа „Република Ћопић“.

 

Владимир Судар, Спутњик

Поделите:

3 COMMENTS

  1. Ма немојте претеривати. Бранко Ћопић је осредњи, лимитирани приповедач, без много оригиналних идеја. Његов најчувенији јунак је само у партизана преобучени крџалија Будалина Тале.
    https://www.faktor.ba/vijest/najvei-krajiki-junak-budalina-tale-sin-ibrahima-bonjaki-je-don-kihot-225273

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here