Бискуп Владо Кошић: Усташтво није фашизам него одбрана Хрватске!

0
7
Поделите:

Занимљиво је зашто и ко оспорава тај „домољубни поздрав“ и како поступа држава’, рекао је бискуп Кошић на представљању књиге о Марку Перковићу Томпсону.

Сисачки бискуп Владо Кошић говорио је на представљању књиге о Марку Перковићу Томпсону коју је написао академик Јосип Печарић. Многи медији пренели су Кошићев говор у којем је утврдио како неки силом покушавају да ућуткају певача и академика Печарића. Кошићев говор преносимо у целости:

„Волео бих кад би било више таквих храбрих људи као што су прослављени певач Марко Перковић Томпсон и академик Јосип Печарић.

Они који немају аргументе желели би их силом ућуткати: тако забрањују концерте прослављеном певачу Марку, уручују му казнене пријаве због ремећења јавног реда и мира, дифамирају његов углед и проглашавају његов рад – ни мање ни више него фашистичким. Такође, против академика Печарића такви раде свим средствима само да га ућуткају, прогоне му породицу и – најчешће га игноришу.

Међутим оба ова велика човека, Хрвата и домољуба, људи су којима се наша Домовина треба поносити. Можда ће тек у будућем времену, кад се ослободимо – како пева бискуп Анте Ивас – свих тих издајица, кривоклетника, варалица, такође и – како песнички каже Анто Ковачевић – свих дрпислава, тек ће у будућој, мирнијој историји Хрватске ови наши великани Марко и Јосип добити своје право место, место највећег поштовања.

Једно је сигурно: њих обојицу красе храброст у заступању истине и љубав према домовини која није фраза ни интерес. Такође, рекао бих, краси их и спремност на подношење трпљења, оспоравања, подметања за истину и праведност. Док се Јосип углавном с тим претњама бори хумором и иронијом, Марко одговара својим оспораватељима – песмом.

Ова књига сведок је величине управо ове двојице хрватских људи, сведок о поштеним људима у непоштено време, о великим људима у времену малих душа, о дрскости неколицине који се усудише бити храбри у времену издаје. Зато ће њихов траг бити надахнуће будућим нараштајима и за двадесет и тридесет година о њима ће се писати књиге, снимати филмови и они ће бити пример срчаности у борби са злом које уништава истину и нашу домовину.

Да је Марко херој, препознали су и бранитељи, међу које се и он убраја јер је био драговољац у Домовинском рату и прва сад већ легендарна песма „Бојна Чавоглаве“ настала је у том времену. Бранитељи су му наиме недавно даровали Велику златну плакету за храброст, на чему му и ја овде јавно честитам!

Уз певача Марка и академика Јосипа повезује се поздрав „За дом спремни!“. Занимљиво је зашто и ко оспорава тај домољубни поздрав и како поступа држава. Најпре ваља рећи да је спонтано тај поздрав употребљаван у Домовинском рату, и то не само од припадника ХОС-а који су га узели и у свој грб, него и од Тигрова и Громова. Постоје снимке на јутјубу о томе. Тада, интересантно, то никоме није сметало.

Ни то што је Марко у својој првој домољубној песми „Бојна Чавоглаве“ употребио тај поклич. Тек од пре две-три године започела је хајка и на Марка и на тај поздрав, оптужујући све који га употребе за усташтво и фашизам. Најпре, треба рећи да усташтво није био фашизам него организовано војно деловање у одбрани Хрватске као државе, о чијој су се нарави као држави позитивно изразили и бл. Алојзије Степинац и др. Фрањо Туђман, али те су постројбе то чиниле свим „допуштеним и недопуштеним средствима“, што је био део њихове заклетве.

Та илегалност односно недопуштена средства свакако нису за нас хришћане прихватљива, као ни злочини које су починили, а које Црква осуђује, премда треба рећи да је то био одговор на бројне четничке и партизанске злочине. Зашто је међутим дошло последњих година до јавног политичког и полицијског прогона поздрава ЗДС и оних који га употребе – а у Домовинском рату и кроз 25 година после рата се то није догађало? Сетимо се тужби које је против Џоа Шимунића подигло удружење ‘Корак испред’ из Ријеке, на чијем је челу Србин Зоран Стевановић.

Надаље, сетимо се како је српски политичар Вулин у више наврата прозивао актуелну Хрватску због „усташизације и фашизације“. То су чинили и други српски, прочетнички политичари. Но, повод су им дали заправо хрватски политичари који су, на челу с бившим председником државе па онда и председником Владе – најпре у јеврејском Кнесету, па потом при формирању нове Владе с Карамарком на челу – оптуживали Хрвате због „усташке гује“ и „скретања у усташтво“.

За све то није било доказа, али је с друге стране било све више доказа да је у структурама власти у РХ још много удбаша и злочинаца који су ликвидирали многе Хрвате како у иностранству тако и у Хрватској и БИХ или су њихови синови. И мени се чини да су сву ту бучну хајку на непостојеће усташе покренули управо они који су се бојали да не би били подвргнути лустрацији која се све више најављује као реална и нужна опција за законодавство РХ.

Сетимо се само тзв. Лекс Перковић што је најбољи доказ како је удбашко-комунистичка гуја заправо још увек јака у Хрватској. У тај контекст стављам и прогон домољуба, не само госп. академика Печарића и нашег најдомољубнијег певача Марка Томпсона, него и многих других које не престају нападати и сатанизовати у јавном хрватском простору. Могли бисмо набрајати многе…

Могу рећи како сам и ја један од тих, или ме барем тако перципирају. Кад сам рецимо на свом Фејсбук профилу затражио оставку министра унутрашњих послова, јер је први пут на Дан домовинске захвалности, што је уједно и Дан хрватских бранитеља, дао привести од полиције хрватске бранитеље који су мирно узвикивали ЗДС у Книну, мени су – наводно – јер то нисам никада примио него сам само то прочитао у медијима, одговорили из МУП-а да су они само поступали по закону о ремећењу јавног реда и мира, и то у складу са судском праксом.

То је међутим неистина јер постојале су многе праксе пре овог случаја од 5. коловоза 2017. када су судови друкчије пресудили за тај поздрав. Сматрам да је то чиста политичка интерпретација једног закона који се не би смео политички тумачити. Наиме, закони морају бити једнаки за све и примењиви у смислу, а не да их једна странка политички тумачи овако, а друга онако.

Дакако, то је одраз и последица политичке атмосфере у коју нас је довела нова владајућа коалиција на коју сам такође упозорио својим криком у отвореном писму Председнику Владе. Наиме, нови коалицијски партнер је ултимативно затражио – и добио – да се спомен-плоча погинулој 11-орици бранитеља који су били и припадници ХОС-а уклони из Јасеновца. Јасеновац је опет друга прича, али на жалост јер је био уцењен премијер је попустио захтеву својих коалиционих партнера. А ти младићи, који су изгинули у Јасеновцу, нису се борили за Хрватску 1941, него 1991. Дакле, опет попуштање једној лажи.

Иначе треба отворено рећи да су политички захтеви представника поражене српске мањине у РХ, а која је заједно са Србијом и ЈНА 1991. дигла побуну против Хрватске, а подупире их и сада српска службена политика, јер тамо владају опет четници, али на жалост их подупире и СПЦ – утемељени на митовима и лажима. То су не само интерпретација Јасеновца, него и улога бл. Алојзија Степинца, устанка у Србу а што је прослава покоља Хрвата а не антифашистичка револуција, затим споменик у Банском Грабовцу, као и измишљање непостојећег логора за убијање српске деце у Сиску.

Питамо се, зашто наша држава већ једном не наложи истрагу – али не политичку него научну, па ако је потребно и међународну – да знамо што се то стварно догодило нпр. у Јасеновцу. Како је могуће да су „истине“ толико различите? И зашто се Јасеновац препушта Србима да они говоре шта је тамо било? Наиме, и уклањање плоче погинулим бранитељима ХОС-а такво је признање да је то место на којем су страдали српски заробљеници и што је трајни разлог наметања кривице Хрватима – док се чини да је истина сасвим супротна и да би је већ једном требало изнети на видело!

На жалост наша хрватска политика или нема снаге или не зна одговорити свим тим лажима. Требало би донети закон да сви који су дизали побуну против РХ не могу суделовати ни у којем облику у власти; затим би било по мени нужно и да се затражи исплата ратне штете коју је Република Србија нанела РХ у својој агресији, и то као услов било каквој подршци за улазак исте у ЕУ; било би надаље нужно укинути повластицу да српска деца у Хрватској уче неку другу историју Домовинског рата неголи што је то „повјесна истина“; било би потребно такође забранити улазак хушкачима и ширитељима лажи у РХ, не само српским министрима и политичарима, него и представницима СПЦ.

Само би тако поступала поносна победница Хрватска и само би тако било могуће сачувати оно што је одбрањено у Домовинском рату који мора остати једини темељ модерне Хрватске, а што имамо у великој мери захвалити хрватским бранитељима, међу које свакако убрајамо и Марка П.Томпсона и академика Ј. Печарића.

И да поновим реченицу са самог почетка: О кад би било више таквих људи попут Марка и Јосипа у Хрватској!“

Вијести

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here