Момир Чабаркапа: Ретрогенеза Црногораца: Расрбљавање Црне Горе, сад и некад

5
24
Поделите:

Да ли је расрбљавање Црне Горе, васпоставом „црногорског“ језика и азбуке, ушло у завршну фазу или је то само још један узалудан покушај „стопостотних Црногораца“ да црногорство одвоје од српства, мишљења су подељена и у Црној Горе и ван ње. Они који су ту ујдурму осмислили и извели свакако су убеђени да су тиме дефинитивно задали смртоносни ударац црногорском српству и да повратка нема и не може бити. И део оних који су противници црногорског националног сепаратизма сматра да је тим чином учињен дефинитиван расцеп Црногораца на две нације и чак су спремни да Србе у Црној Гори прогласе (прихвате) националном мањином.

Мислим да греше и једни и други. У Црној Гори није ништа решено „за сва времена“. На брдовитом Балкану, а ни у Европи, нема простора као што је црногорски, на коме су чешћа и бурнија радикална престројавања из крајности у крајност. Само у последњих двадесетак година Црна Гора је прошла пут од (скоро) стопостотног подразумеваног српства до (условно) већинског црногорства. После тзв. АБ револуције крајем осме деценије прошлог века, у којој је „младо црногорско руководство“ (Момир Булатовић, Мило Ђукановић и братија), преузело власт „на крилима српства“, Црна Гора је, уз спорадичне изузетке, дисала српски десетак година, а онда је кренуло ново расрбљавање…

Тренутно, трећина Црногораца изјашњава се Србима, скоро трећина су националне мањине а остало су условно речено национални Црногорци. Зашто условно? Једноставно зато што добар део тих који се изјашњавају као Црногорци сматра да говори српским језиком. Стога се може са доста сигурности рећи да је њихово црногорство последица страха да не изгубе неку привилегију, а посао је, рецимо, једна од великих привилегија у данашњој Црној Гори. Ако се зна да близу две трећине запослених ради у тзв. државној служби (администрација, школство, здравство, полиција, војска, култура, јавна предузећа…) онда је јасно откуда страх. То су исти они који од избора до избора гласају за Мила Ђукановића и његову клику иако га, што би рекли исти ти Црногорци, „очима не могу виђет“! Ту су и они који су се овајдили од актуелне власти на незаконит начин па тако чувају оно што су стекли. Дакле, то је чисто економско или егзистенцијално црногорство. У Црној Гори, словима и бројем, нема ни десет процената оних који стварно мисле да су неки други народ, а не српски, не рачунајући националне мањине. Сутра када дође нека друга политика, потпуно супротна од Милове, већина ће се окренути ка њој. То је једноставно тако. Дакако, није то црногорски већ српски изум, али они га, као део те нације, конзумирају са нешто више страсти.

Покушаји да се васпостави и профилише црногорска нација датирају од појаве комунизма на овим просторима. Многи га везују за 1926. годину када је у Резолцији Трећег конкреса КПЈ одржаног у Бечу записано: „Да би КПЈ повратила свој утицај у Црној Гори, треба популарисати садашњи исправан став Партије о црногорском националном питању.“ Званични темељ црногосрској нацији, сматра се, ударио је комунистички идеолог и дисидент Милован Ђилас текстом у београдској „Борби“ од 1. маја 1945. године, у ком је устврдио да су Црногорци пореклом Срби, али да су током историје профилисали своју посебну националност.“ Било је касније и других „научних“, ретроградних тврдњи. Црногорске усташе Секула Драљевић и Савић Марковић Штедимлија, уз потпору неких хрватских „научника“, тврдили су да су Црногорци извесни „црвени Хрвати“ који се иначе нигде не спомињу сем као претече Црногораца. Било је и оних који су ишли још даље у ретрогенези, у праисторију, па и иза ње. Тако је почивши др Војислав Никчевић на једном научном скупу у ЦАНУ осамдесетих година прошлог века устврдио да је истраживањем дошао до доказа да су Црногорци постали од мајмуна који је живео у морачким пећинама, тако да немају везе ни са Србима ни осталим људима, рачунајући Адама и Еву. Ипак, пре ће бити да су ти Црногорци постали, не од конкретног морачког мајмуна као животињске врсте, већ од мајмуна као метафоре!

Како било, у поратној Црној Гори свако новорођено дете уписивано је по директиви, са или без знања родитеља, под црногорском народношћу, што је касније прерасло у националност. До деведесетих година прошлог века то је некако опстајало јер се сматрало да је црногорство и српство исто, мада се службено инсистирало на црногорству. Тек крајем девеседетих година, у време распада Југославије, то питање се заоштрава и све више инсистира на подели. Прво је Либерални савез, са Славком Перовићем на челу, своје присталице назвао „стопостотним“ Црногорцима, дакле без примеса српства илити нечег другог. Његово гласачко тело кретало се највише до десетак одсто када је политички био најјачи. Касније је његове гласаче делимично (око пет одсто) преузео СДП („судопере“) Ранка Кривокапића, а политику осамостаљења и десрбизације Црне Горе, уз њега, и Мило Ћукановић који је у време када је Перовић делио Црногорце, србовао више од краља Николе, ако је то уопште могуће и упоредиво. И стигао је, уз независност, до „црногорског“ језика, азбуке и латиничног писма уместо ћирилице.

Ипак Ђукановићево црногорчење је донелео и нешто добро. Србе у Црној Гори је натерло да почну да се освешћују. Више им није довољно то да су црногорство и српство „исто“, него су неки почели да се изјашњавају као Срби, без обзира на последице. Прорадио је инат на који Мило можда није рачунао. Зато му се, поред свега, не могу одузети и неке заслуге за буђење аутентичног српства које је било потиснуто за рачун оног подразумеваног. Тога је изгледа и он свестан па управо овух дана изјави „да Срби у Црној Гори нису дијаспора Србије“, што ће рећи да су аутентични, црногорски, што јесте тачно, ако не идемо у даљу прошлост да су нам заједнички корении с Косова и Метохије, старе Рашке и Херцеговине (више од пола Црне Горе чине делови Старе Херцеговине и Рашке).

Моје је мишљење да ће, упркос дрском државном наметању и пропаганди црногорства, српско буђење у Црној Гори ићи узлазном линијом. Мада има и мање оптимистичних прогноза.

Момир Чабаркапа

Поделите:

5 COMMENTS

  1. Не трабуњај, Момире. Никада ништа српско у Црној и грдној Гори није ишло „узлазном линијом“, но је трошено по потреби и користи. Нема бедније измишљотине него да је „Црна Гора српска Спарта“. Веле „српска војска спашена битком на Мојковцу“. Све лажи, будалаштине и демагогија.
    Ето за „поштеног Србина Чабаркапу“: Ђе је изгинуло више Црногораца – на Вучјем Долу или у сачекушама по ДорЧолу у обрачунима конкурентских црногорских нарко-картела? На Вучјем Долу је погинуло 17 (седамнаест) Црногораца, па ти виђу. На Мојковцу (када је српска војска већ била далеко у Албанији) изгинуло је 135 Црногораца 64 се води као нестало.
    Заправо, Највеће изгибеније црногорско је везано за Црногорску похару Куча.
    А чим неко у слику текста стави црногорску (не српску) архи-барабу Николу, а не одреди се према његовом лажном српству, већ је печаћен.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here