Миша Матић: ПУТ ЗА ПИРОМАН

2
13
Поделите:

Имао је скоро 14 година. Мајка је ухапшена. Одведена је у Озну јер је жена четничког команданта. Сестра од годину и по дана још је сисала. Ратно време је било, деца су дуже сисала, нема хране. Најстарија сестра је нестала, а стриц одведен у жандармском шињелу и убијен. Узео је сестру и однео у затвор код мајке. Ознаши су примили и утамничили дете. Сестра од стрица, кћи стрељаног, пезионисаног командира Дворске жандармерије, имала је 17 година. Одлучила је да пођу за Пироман, родне место њихових очева. Млађег брата и сестру оставили су код комшија. Нису могли да се брину за њих. И сами су још били деца. Узели су нешто ствари и ушли у воз Црвене армије који је ишао ка Београду у који су после Црвене армије ушле и партизанске јединице и преузеле власт. Попели су се на вагон, воз је кренуо. Совјетски војници су викали, наздрављали флашама ракије које су понели из Крушевца. Једном од њих пало је на памет да претресе његову торбу. У њој је био очев пиштољ. Једина очева ствар коју је понео са собом. За то се губила глава. Сестра, 4 године старија од њега преузела је кривицу на себе. Рекла је војницима да је пиштољ њен. Спасила је брата од стрица, као што је стриц на почетку рата спасао њу и њеног остарелог оца. Војници су га оставили на миру, али сестра је платила за његову дечачку непромишљеност. Силовали су је. До Београда. Смењивали су се на њој совјети, као на флаши којом су наздрављали један другом. Били су ослободиоци, могли су да раде шта им је воља. Без казне. Она је била четничка кћи, није могла да се нада ничему сем казни. Казни за нешто што није учинила, за нешто што није ни знала да учини. Стигли су и пешке отишли у Пироман. Без пиштоља. Неко их је видео пре него што стигли у родитељску кућу. Озна је стигла пре њих. Запрећено је домаћину, њиховом стрицу. Ако их прими у кућу, биће убијени и он и они. Старац стаде пред икону светог Ђорђа и упита свеца шта да чини. Сирочад своје браће не сме да прими у кућу! Не сме ни да их остави гладне и без крова, још су деца, не знају никог у селу. Рођени су у градовима где су им очеви службовали још од повратка са солунског фронта. Паде му на ум идеја да их склони у суседно село. Тамо их не знају. Спавали су на штали, а преко дана помагали том домаћину у пољским радовима. После три месеца стиже и мајка са троје деце. Њу су знали, није смела преко дана да се удаљава од штале. Морали су да једу. Хране код домаћина нема за толика уста, рат је тек завршен, почео је прнудни откуп. Стриц из Пиромана мора да обезбеди храну, али како да је достави? Ако га виде да их снабдева убиће и њега и снају и децу. Нашао је поверљивог човека. Давао му је храну да је око поноћи однесе на Пироманско гробље. Тамо су одлазили, сваку ноћ на други, унапред уговорен гроб и јели. Три године.

  • Не помињем имена жртава, јер не знам имена злочинаца.

Миша Матић

http://patriot.rs

Поделите:

2 COMMENTS

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here