Mina Ćurčić: Srpska krivica ili haški teatar apsurda

1
18
Podelite:

Devetnaestog decembra ove godine, odnosno na Nikoljdan, održaće se svečana ceremonija kojom će biti obeležen kraj rada Haškog tribunala, a petnaest dana ranije će i Ujedinjene Nacije odati počast kraju rada ove institucije koja osnovana 1993.godine da bi presudila akterima sukoba na Balkanu. O radu Haškog tribunala ne mora mnogo da se govori, jer se o tome već sve zna: optuženo je 161 lice, a više od polovine čine Srbi; Kada se saberu kazne zatvora, Srbima je “dodeljeno“ više od hiljadu godina robije. U Hagu je preminuo i Slobodan Milošević, dok su u pritvorskim jedinicima umrla još četiri Srbina.

“Nijedan od zadataka zbog kojih je formiran Haški tribunal nije ispunjen. Nije doprineo suočavanju sa prošlošću. Nije doprineo ni uspostavljanju poverenja i saradnje u regionu. Naprotiv, od početka rada produbljuje nesporazume. Ni žrtve nisu dobile satisfakciju. A, na kraju, Tribunal nije ni svetskoj javnosti poslao poruku kako bi trebalo da izgleda međunarodna pravda.“, objašnjava advokat Zdenko Tomanović koji je u Hagu branio Miloševića.

“Tribunal nije težio da utvrdi istinu. Nastojao je da osudi i optuži , odnosno da pobedi u utakmici u kojoj su najveći gubitnici Srbi, jer ih je najviše optuženo i osuđeno.Srebrenica je najveća greška Tribunala. Postoji pet različitih cifara kada je reč o broju žrtava u Srebrenici. To je neozbiljno.“, tvrdi advokat Ratka Mladića, Branko Lukić. Kad su u pitanju drugi narodi koji su učestvovali u sukobima na Balkanu pred Haškim tribunalom su se uglavnom našle vođe paravojnih i terorističkih organizacija među kojima su Naser Orić, Ramuš Haradinaj, Ante Gotovina, Mladen Markač, ali svi do jednog su proglašeni nevinim, pa se danas nalaze na slobodi.

“Učinak suda je mršav. Jedan cilj je bio da počinioci najtežih krivičnih dela budu kažnjeni, a mnogi su danas na slobodi. Drugi cilj je bio da žrtve dobiju neku satisfakciju, ali ako pitate njihove porodice, ni oni nisu zadovoljni, a  ni treći cilj, pomirenje u regionu, nije dostignut, jer su narodi međusobno udaljeni svetlosnim godinama.“, smatra Rasim Ljajić dugogodišnji predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Hagom. Davne 1993.godine osnovan je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju, odnosno sud Ujedinjenih Nacija koji se bavi zločinima počinjenim tokom sukoba na Balkanu tokom devedestih godina prošlog veka. Ovaj sud je imao za cilj da “svojim odlukama bez presedana koje se tiču genocida, ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti pokaže da visoki položaj nekog pojedinca više ne može biti zaštita od krivičnog gonjenja“. Takođe, ovaj sud je trebalo da dokaže da “lica osumnjičena da snose najveću odgovornost za zverstva mogu biti pozvana na odgovornost“, kao i da “krivica treba da bude individualizovana, štiteći čitave zajednice od toga da budu prozvane “kolektivno odgovornim“ “. Međutim, skoro 25 godina nakon osnivanja ovog suda slobodno se može reći da nije ispunjen nijedan od navedenih ciljeva; Štaviše, ispunjeni su neki sasvim drugi ciljevi, odnosno ciljevi zarad kojih je i osnovan Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju ili Haški tribunal: umesto da dokaže da lica osuminjičena da snose najveću odgovornost za počinjena zverstva mogu biti pozvana na odgovornost, ovaj sud je dokazao da je to moguće samo ako su pomenuta lica srpske nacionalnosti; Isto tako, ovaj sud je pokazao da ne postoji individualizovana krivica, naročito ako su u pitanju Srbi, nego postoji samo potreba da se nametne kolektivno sećanje na rat u bivšoj Jugoslaviji koje odgovara onoj istini koja odgovara Haškom tribunalu, odnosno istini prema kojoj su oni koji su branili srpsku državu i poštovali zakletvu koju su položili ništa drugo nego zločinci, odgovorni za zverstva, ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, dok su oni koji su tu zakletvu prekršili heroji i borci za slobodu. Jedan od ciljeva ovog suda je bio i da “ vođe osumnjičene za masovne zločine budu izvedene pred lice pravde“, ali i da dokaže je “efikasna i transparetna međunarodna pravda moguća“, a mi danas slobodno možemo da kažemo da isto važi samo u slučaju Srba. Poruka je više nego jasna: Srbi su krivi za sva krvoprolića na tlu bivše Jugoslavije i Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju jeste sud koji je osnovan da bi presudio Srbima.

Gde počinje “srpska krivica“?

Ne tako davno, britanski Bi-Bi-Si je preneo mišljenja deset istoričara o tome ko je kriv za Prvi svetski rat. Većina njih misli da najveću odgovornost snose Nemačka i Austrija, ali i Rusija i Francuska, dok ser Ričard Džej Evans, profesor istorije na Kembridžu, tvrdi da je Srbija najveći krivac za početak Velikog rata.

“Srbija je snosila najveću odgovornost za izbijanje Prvog svetskog rata. Srpski nacionalizam i ekspanzionizam bili su najdublje remetilačke sile, a srpska podrška teroristima ‘Crne ruke’ bila je krajnje neodgovorna. Austrougarska snosi malo manju odgovornost zbog panične i preterane reakcije na ubistvo naslednika habsburškog trona”, uveren je Evans.

Zašto je danas uopšte važno ko snosi odgovornost za izbijanje Prvog svetskog rata? Ako pođemo od činjenice da postoji razlika između uzoroka i povoda, te da se možda može reći da je ubistvo prestolonaslednika Ferdinanda u Sarajevu 28.juna 1914.godine svakako povod za izbijanje Prvog svetskog rata, ali nikako i uzrok, jer su uzroci Velikog rata dublje prirode, pa samim tim zaslužuju da budu detaljno razmatrani u političkoj istoriji Srba, kad je povod u pitanju, odnosno sarajevski atentat, jasno je da je to odgovaralo i Austrougarskoj, uzimajući u obzir činjenicu da je ubistvo Franca Ferdinanda bio “najpopularniji“ povod za rat sa Srbijom-austrougarska štampa odmah je objavila da je atentat delo srpske vlade. Međutim, danas se može postaviti pitanje zašto se menjaju teze, tj. zašto se kao uzrok Velikog rata navodi ubistvo prestolonaslednika Ferdinanda, dok se o povodu ne govori, naravno, ne slučajno: ako uzmemo u obzir činjenicu da se Prvi svetski rat okončan kapitulacijom Nemačke, potpisanom u železničkom vagonu u francuskom mestu Kompijenj u blizini Pariza, jasno je da stižemo do toga da je Nemačka bila ponižena, što nas upućuje na to da je Srbija negde odgovorna za to što je Nemačka bila toliko brutalna tokom Drugog svetskog rata; Prosto, ako je Srbija kriva za izbijanje Prvog svetskog rata, onda negde snosi odgovornost za ono što je usledilo tokom Drugog svetskog rata, jer je okončanje Prvog svetskog rata ujedno podrazumevalo istorijsko poniženje Nemačke, dok je Drugi svetski rat bio prilika da ponižena Nemačka “osvetla“ svoj obraz. Međutim, ako uzmemo u obzir današnje okolnosti, istina je sasvim drugačija:bilo je potrebno označiti Srbe kao krivce za Veliki rat, a potom kao delimično odgovorne za brutalnu nemačku osvetu koja je usledila tokom Drugog svetskog rata, ali i za ono što je usledilo kasnije-ako su Srbi krivi za izbijanje Prvog svetskog rata, delimično odgovorni za nemačku odmazdu koja je usledila tokom Drugog svetskog rata,danas stižemo do toga da su Srbi krivi za tzv. genocid u Srebrenici, što se opet može dovesti u vezu sa  činjenicom da je NATO agresija 1999.godine bilo ništa drugo, nego pokušaj se spreči da se desi na Kosmetu ono što se desilo u Srebrenici, odnosno tzv. genocid.To je ta crvena nit:Prvi svetski rat- Drugi svetski rat- Srebrenica, ali i NATO agesija jeste nit za koju se poput slamke spasa hvataju evropski, ali svetski političari-bombardovali smo Srbiju da se opet ne bi ponovila Srebrenica. Čim ponestane argumenata za NATO agresiju,tzv.genocid u Srebrenici ili “slučaj Račak“, potegne se pitanje “srpske krivice“ za izbijanje Prvog svetskog rata i neposredne odgovornosti za ono što je usledilo tokom Drugog svetskog rata; Jednostavno, potrebno je dokazati da su Srbi krivi-drugačije se ne može objasniti, a još manje opravdati NATO agresija, ali ni činjenica da Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju sudi samo Srbima, dok druge oslobađa krivice, ne zato što nisu krivi, naprotiv, već zato što su se borili protiv Srba.

 

Mina Ćurčić

VIDOVDAN

Podelite:

1 COMMENT

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here