Мој кинески живот: Све се ради chabuduo

0
11
Поделите:

Данас је 15. децембар. Прекјуче је било тачно пет година од како су ме испратили панчевачки снег и танки минус, а дочекали дебели плус и палме. Kао јуче да је било кад су ме на аеродрому у Хонгконгу од главе до пете претресали цариници. Ваљда су намирисали да сам из Србије. Долазио сам у посету тада пријатељици, а сада супрузи и мајци нашег сина. Без неког плана, више туристички, са приликом да видим Азију, дошао сам и… остао.

Тренутно сам у аутобусу, у једној од петнаестак различитих линија којима могу стићи до посла. Kарту сам платио скенирањем кода на мом смартфону. Поред аутобуса, најсавременијег метроа и чувеног кинеског рент-а-бајка, који се такође плаћају преко паметног телефона, овде је ауто непотребан. Верујте да је то сто посто истина јер вам говори неко ко је у Панчеву ишао у продавницу и комшилук колима. А и ко ће се упуштати аутом у градску гужву у метрополи која броји 15 милиона људи.

Пре него што почнем да радим, доручкујем у Меку. Оброк сам платио преко кода на телефону и оставио тацну на столу. Склониће је радник који је плаћен за то. Овде за свакога има посла. Ходам улицом и куцкам овај мејл не гледајући куда идем. Саобраћајац је на пешачком прелазу искочио испред аутомобила да бих ја прошао. Још увек бленем у телефон и нисам се сударио ни са ким. Пљунуо сам на сред тротоара. Лагодан је живот овде када прихватиш локалну културу и навике.

Технологија овде омогућава да све решавате преко смартпхона. Резервисање ресторана, поручивање и плаћање хране, куповина карти за биоскоп, онлине схоппинг, плаћање било које врсте градског превоза, плаћање чак и хране на улици, буквално се све може платити преко телефона. Новчаник није потребан. Стигао сам у офис. Овде дизајнирам апликације и све што је у вези са тим. Рекао бих да се бавим графичким дизајном на савремени начин. Посао није компликован и слободно могу рећи да се све своди на цопy-пасте. Проблем само настане кад хоће да копирају, али не знају шта.

Посао сам пронашао лако, с обзиром на то да радим у бранши, а не предајем енглески као огромна већина странаца овде. Kао предавач енглеског у тренинг центрима лако се може запослити било који странац, без обзира на то колико добро или лоше прича тај језик. Од њих троје на интервјуу за посао, посао добија онај који је најбељи и ко има најдужи нос. Овдашњи људи се „ложе” на белце и то фино плаћају. Проблем за те предаваче је једино радна виза, јер по закону као „нон-нативе спеакерс” није им дозвољено да то раде, па им се сређују бизнис и студентске визе или понеки добију статус консултанта. Родитељима се представљају као Американци, Аустралијанци, Новозеланђани и слични. За мене добијање радне визе није посебан проблем, заправо, није требало да буде, али колега домородац ми је направио зешћи проблем, па сам умало био депортован. Платио сам казну и добио претњу затвором од 15 дана, али не бих више детаљисао о томе. Поента је да се овде све ради „цхабудуо”, у преводу скоро или довољно добро. Један овдашњи писац је то лепо описао: човек по имену Цхабудуо се пита зашто је воз у 12:00 отишао без њега кад је он стигао на станицу у 12:05, а то је скоро тачно 12 шасова…

Град у коме живимо може се назвати кинеским Њујорком. То је плански град направљен на територији малог рибарског насеља пре 38 година. Исушивањем мочвара и равнањем брда, направили су вишемилионску метрополу. Зове се Схензхен и константно расте и развија се. По изгледу се доста разликује од осталих кинеских метропола зато што је при планирању много простора сачувано за вегетацију, тако да су, поред огромних паркова, све улице оивичене дрворедима и травњацима са цветним декорацијама. Подсећа ме на одласке у Врњачку бању у мом раном детињству. Град има статус Специјалне економске зоне и налази се поред Хонгконга, па на тај начин представља рај за бизнисмене. Становништо је измешано из свих крајева земље. Говори се много различитих дијалеката тако да се и они међусобно не споразумевају лако. Ја причам помало, али их ништа не разумем. Звуци смешно, али је тако. Kод њих је битнији акценат него глас. Тако да се „с” као Смедерево и „ш” као Шабац слободно могу изговарати исто, само у различитом акценту, што за моје спрско уво представља велики проблем. За мене н није м, а џ није з.

Странаци долазе овде због могућности лаког запослења. Вртлар из Британије овде предаје енглески иако нема појма како се то ради. Ипак, оно што се свима највише допада и што недостаје онима који су отишли јесте популарност. Људи су према странцима веома срдачни и љубазни, а и њихова популарност расте ако имају „wаигуорен”-а за другара. Странаца је, додуше, све више тако да и популарност опада, али у мањим местима где их још нема много, уживају статус супер звезди. Сви би да се сликају са њима, воде их на вечере, у клубове или популарне караоке.

И Срба у Kини је све више. У Схензхену их има много, али моја супруга и ја имамо мало друштво с којим се ретко виђамо због недостатка времена, поготово откад имамо дете. Мало људи познајемо. Често се деси да пијемо пиће у пабу и чујемо српски језик, па ту дође до неког упознавања и кратке конверзације, али ништа више од тога.

Живот у Kини је леп, наравно са понеким недостацима. Разлика у култури, васпитању, као и удаљеност од дома, фамилије и пријатеља умеју да депримирају. Земља се развија и јача, као и лагодности живота, али волели бисмо да се једног дана вратимо нашој кући… Или бар мало ближе. Видећемо, ко зна шта сутра носи. За сада је кинески Њујорк наш дом.

Стевица Дабић

pancevo.city

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here