О избегличкој породици: Косине ране непреболне

Поделите:

Избегличку породицу из Бенковца, насељену у Зубином Потоку, годинама пратe несрећа и немаштина. Најстаријег сина Душка убили војници Кфора, а од туге умрли јој ћерка и супруг

Годинама живим са пола срца. Али жеља ми је да док сам жива испричам нашу животну причу. Иако ми то неће помоћи да повратим најдраже, желим да олакшам душу – тако, за “Новости”, почиње своју исповест Коса Кошевић (70), из Бенковца, већ двадесет и три године избеглица у околини Зубиног Потока. Њене недаће почеле су да се “нижу” када су као шесточлана породица из родног краја кренули у збег те 1995. године. Из куће у Бенковцу, са бројем 32, која им је, вели, била прави дом, кренули су, присећа се, после поноћи. Са нешто најосновнијих ствари, које су носили у рукама, пешице су се придружили колони избеглица. Иако су их морили и жеђ и глад, ипак су, каже, тада извукли живе главе.

– Дошли смо на Космет и првих петнаестак дана били смо у баракама код језера Газиводе. Иако смо лежали на душецима на поду, барем нисмо више били гладни – прича Коса седећи на кревету у једној просторији викендице, која им је додељена као принудни смештај. Иако се надала да ће ту наћи мир, њихове трагедије су, каже, тек уследиле.

– Најстаријег сина Душка (45), који је и по избеглиштву радио као војно лице у Куршумлији, убили су ми 1999. године дански војници Кфора. Дошао је да нас посети и првог дана негде између села Угљара и Вараге, зауставили су га војници Кфора да га легитимишу. Тада су му рекли да ће га убити ако га поново буду видели, али се он није надао несрећи. Ништа он није био крив, убили су га наредног дана када је кренуо да купи нешто намирница, а засметао им је само зато што је Србин. Чула сам касније да су му прво пуцали у главу, а потом га прегазили тенком – наставља причу Коса ломећи руке које видно подрхтавају. Присећа се да су га држали четири дана мртвог и тек петог дана га вратили у сандуку породици. Од туге за братом и уморна од избегличког живота, марта 2013. године, умире јој и кћерка Милка (45), која није могла да се помири са братовљевом смрћу.

– Милка је преминула од болести срца у нишкој болници и тамо смо је и сахранили. Имала је нешто уштеђевине, јер је била вредна и радна. Бавила се ручним радом и шивењем и тако је зарађивала покоји динар – све успореније прича Коса тешку животну исповест. Од туге за сином и кћерком, пре три године, умире јој и супруг Јован у седамдесет и првој години. А она са синовима, Слободаном (41) и Златком (38), наставља, каже, мученички живот.

– Иако сам наследила супругову пензију, најтеже ми пада што ми синови нигде не раде. Слободан је грађевинац по струци, а има и куварски занат. Али нигде не може да нађе посао. Млађи Златко често иде у сечу дрва, али то му је јако напорно – прича ова жена, коју су недаће притискале остављајући трага на њено здравље. И док објашњава да најмлађи син има девојку, такође, избеглицу из Хрватске, каже да јој је једна једина жеља – да јој се деца некако скуће! Јер у туђој викендици, која им је додељена као принудни смештај, недостаје много тога. Похабани намештај, каже, и не примећује, али јој је жао што јој поред немаштине синови живе у влази, јер кров на једном крају куће прокишњава. Зато им је, као да се правда, у кући стално хладно.

Невоље су оставиле траг на баба Коси Фото Драгана Зечевић

ИМОВИНА

– У Бенковцу смо имали кућу, али и имање на селу, јер смо се бавили и пољопривредом. Најстарији син који је радио као војно лице, имао је стан у Задру. Иако нам је сва имовина тамо остала све бих дала само да су ми син, супруг и кћерка живи – говори Коса док нас испраћа из једне од кућа у својеврсном избегличком насељу у околини Зубиног Потока, где живи још десетак породица избеглих из Хрватске.

ПРИСТИЖЕ ПОМОЋ

После репортаже о избегличкој породици на интернет-издању “Новости”, јавили су се хумани људи са жељом да им олакшају мукотрпни живот и проследили им помоћ у новцу и храни. Тако је група наших људи из Бенковца који раде у Немачкој сакупила помоћ која је пре неколико дана достављена Кошевићима.

– Кошевићима је преко потребан адекватнији смештај, јер је викендица у којој се налазе привремено решење – истиче, за “Новости”, Младен Утвић, повереник за избеглице у Зубином Потоку.

Драгана Зечевић

Вечерње Новости

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *