Међу својима – Владислав Петковић Дис

Поделите:

Међу својима је тужна песма (елегија) Владислава Петковића Диса, написана 1916. године.

Друштвени контекст
Владислав Петковић Дис је за време Првог светског рата, заједно са осталим српским војницима, пребачен преко Албаније. Доспео је на острво Крф, а одатле је лађом отпловио у Француску. У то време је настала ова песма. Приликом повратка у домовину 1917. године, лађа у којој се Дис налазио била је торпендована и он је погинуо.

Анализа песме
Песма је испевана у шест строфа и то су дванаесетерци у катренима.

Песма почиње стиховима „У мом срцу поноћ“, што упућује на тешко душевно стање песника. Тај песимизам разбија мисао о вољеној жени и завичају. У првој строфи жена је представљена кроз метафоре звезда, мајка, робиња.

У другој строфи се јавља контраст између пролећа и рата. Песник покушава да замисли уобичајен дан своје супруге у ратом захваћеној Србији. Она је за њега дивна зора, јер је посвећена њиховој деци и егзистенцији. Деца невиним питањима поткрепљују већ тешко душевно стање своје мајке („Мама зашто плачеш? Јел писао тата?“). Мајка своје емоције не може да задржи и оне прерастају у болни јецај. Њене емоције бивају прекинуте снажним експлозијама, које је песник исказао поређењем.

Ову песму, посвећену својој жени Христини, 1916. године током избеглиштва у Француској

Међу својима

У мом срцу поноћ. У њој каткад тиња
Мис’о да још живиш, мој пределе млади.
Моја лепа звезда, мајка и робиња,
Боже! шта ли данас у Србији ради?

Код вас је пролеће. Дошле су вам ласте.
Оживеле воде, ђурђевак и руже.
И мирише земља која стално расте
У гроб и тишину, мој далеки друже.

Једно твоје вече. Идеш кући споро
Улицама страха, и душа ти јеца.
Твоје гладне очи, моја дивна зоро,
Храни љубав мајке: „Нека живе деца“.

Улазиш у собу. Сузе те већ гуше.
А два наша цвета из четири рата
У твоме су крилу, образе ти суше:
„Мама, зашто плачеш? Је л’ писао тата?“

У велике патње невино питање
Дуби дубљу рану: плач ти тресе груди…
Напољу је видно, као пред свитање.
К’о да ће се дићи гробови и људи.

Скупила си сузе у косе детиње.
Све вас гледам сада крај гозбе сироте.
Лице ти се ведри: то душа светиње
Љуби твоје чело, мој сјајни животе.

Википедија

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *