“Сваки Србин се разуме у фудбал и светску политику“

0
5
Поделите:

Док се широм света одигравају ратни сукоби, са великим бројем жртава и неизвесним епилогом, домаћа јавност је заокупљена “важнијим темама“.

Месецима су насловне стране најтиражнијих дневних листова посвећене дневнополитичким обрачунима, јавном истрагом убиства певачице у Борчи, као и јачањем домаћег војног арсенала, док је однос према спољној политици сведен на уобичајену праксу етикетирања на “пријатеље“ и “непријатеље“.

У извештају америчког Савета за међународне односе, наведено је 30 жаришта у свету која “могу до рата“, а упркос константном подгревању балканског бурета барута, наш регион је оцењен као територија на којој постоји “нископриоритетна претња“.

Kао највећа жаришта су означени криза око Северне Kореје, сукоб САД и Ирана, као и могући “намеран или ненамеран војни сукоб Русије и чланица НАТО“. На листи је и рат у Украјини, који је био једна од ретких међународних тема којима се нешто озбиљније бавила домаћа јавност, али се на тај рат веома брзо заборавило.

Војни аналитичар Александар Радић каже за Б92.нет да је таква ситуација у српској јавности “због себичности“ и специфичности Србије у односу на друге земље, а то је усресређеност само на сопствена збивања.

“Напросто, наша србоцентричност се најбоље огледа кроз чињеницу да имамо небројано много самозваних познавалаца глобалних политичких прилика, то је слично оној тврдњи да је ’сваки Србин фудбалски селектор’. То ствара специфичну климу, насловне стране новина су толико усресређене на искључиво унутрашња збивања, а онда када то диференцирамо видимо да су то углавном теме из црне хронике. У таквој клими не постоји препознавање туђих проблема. Мислим и да патимо од недостатка новинара који се наменски баве спољнополитичким темама, недостају људи који су тако профилисани и не бих желео да сам у позицији уредника који мора да тражи саговорника за неке осетљиве теме. Они који се појављују на медијској сцени као саговорници су обично већ острашћени, имају ставове који су често паушални и налазе се у тону ’зна се како је то’. Углавном постоји шаблонски став у ком се доказује како САД стоје иза свега, па онда долазите до поједностављења и стварања црно-беле слике света у ком САД праве кризе. Из те теорије завере је јасно како функционише тај шаблон“, каже Радић.

Украјинска криза је додатно важна за српску јавност јер се у Донбасу налази и одређени број држављана Србије – у редовима обе зараћене стране. Са бојног поља сукоби су се преселили и у дипломатске воде, тако да смо недавно могли да чујемо изјаве високих званичника и Украјине и Србије, које указују на то да су односи Београда и Kијева далеко од стабилних.

“Више је то украјински пропагандни притисак, верујем да су Срби данас више ангажовани на Блиском истоку, сенка рата у Сирији је да Руси ангажују плаћене снаге, као што се дешава у сваком рату и ту не треба много моралисати. Ипак, Украјина има снажну пропаганду и то много подсећа на атмосферу са наших простора из грађанског рата деведесетих и у тој клими је зато рециклирана тема о Србима који се налазе у Донбасу. Генерално, ситуација у Донбасу и све друге кризе су неважне у односу на извештаје о томе шта се дешавало у неком ријалитију. Довољно је погледати колико мало простора постоји за међународне односе у нашим новинама, а када погледате квалитет – углавном се преносе стране агенцијске вести. И ту се стварају теорије завере, да неки медији рефлектују ове или оне политичке ставове, али је ствар у томе да они само по инерцији преносе туђе вести, које су већ политички обојене“, истиче Радић.

Према речима нашег саговорника, примарна тема у јавности би требало да буде стање на Блиском истоку, уз напомену да је мигрантска криза била јасна опомена о томе шта се дешава и како све то може да утиче на наше животе, а у будућности ће можда утицати и више и драстичније.

“Нестабилност свих тих земаља доводи до масе људи која креће ка Западу. Имали смо ситуацију са преласком људи преко Турске, уз дискретно гурање од стране турских власти. Наравно да се то мора стално пратити, ако сте одговоран грађанин. Заправо, не морате, али би држава морала да прати јер је то од интереса за нешто што чини српску средњу класу – да зна шта се дешава на Блиском истоку. Треба да нас интересује и све оно што се дешава око Русије, индиректно смо укључени у то, јасно је да не можете да будете политички имуни на притиске и са истока и са запада, са захтевом да се сврстате“, додаје Радић.

Kако истиче, Балкан нема “ексклузивно право на стварање криза“, те да осим земаља бивше Југославије, где постоји изоштрена емоција, чим се пређе Румунија наилази се на “неуралгичне тачке које немају свој крај“.

“Чим се пређе Румунија имамо Kрим, Украјину, Донбас, па проблеме у Kавказу, Јужну Осетију и Абхазију које су под контролом руских оружаних снага, Грузија је распарчана, а Јерменија и Азербејџан имају, у најмању руку, неуралгичан однос. Обе земље добијају наоружање од Русије, у Јерменији се чак налази и руски војни контигент, али то не спречава Москву да продаје оружје Азербејџану. Људи занемарују сложеност мозаика са испремештаним територијама у том региону, ситуација је увек ровита, а било је и сукоба са великим бројем жртава који уопште нису ни били примећени у медијима. То је пример како функционише медијска стварност, рецимо деведесетих година се поред рата у Југославији дешавао и оружани сукоб у Алжиру, у ком је било стотина жртава дневно, али је светски медијски фокус био на Југославији. Апсурдна је била ситуација да неколико мртвих на нашем терену буде мејнстрим вест, док је стотине жртава у Алжиру прећуткивано или је то представљано као маргинална информација“, истиче Радић.

Војни аналитичар истиче и да би било природно да постоји више интереса и писања о ситуацијама у земљама где се налазе припадници Војске Србије, као што су Либан, Централноафричка Република и Kонго.

“О томе нема репортажа ван војних медија, а наравно да нас се то тиче. Ми имамо војнике тамо, али држава као да се не труди да омогући оно што су друге државе радиле, да поведе извештаче о свом трошку, како би показала зашто су наши војници тамо. Ипак, ми се одавно не бавимо спољним светом, код нас у таблоидима због тога има више него довољно простора за стварање вештачке стварности, за подгревање балканске кризе и стварање слике о непосредном ризику. Ризик постоји, нико не спори да је Балкан нестабилан, али је таблоидна обрада тих тема јако опасна. Безбедност је озбиљна тема и не сме да буде естрада, а ми смо је учинили таквом. У неколико водећих таблоида већ годину и по дана се измењују две теме, из црне хронике убиство певачице и наоружавање из Русије. Све је прерасло у политички маркетинг у ком нема мере, ни укуса, нема поштовања ни моралних норми, а ради се о томе да не можете сваки дан да имате насловну страну у којој понављате тврдњу која је већ изречена, а није остварена. Очигледно је да јавно мњење то прихвата и да су због тога они који су одлучили да воде такву унутрашњу пропагандну кампању настављају у том смеру“, закључује Радић.

Спасоје Веселиновић

 

Б92

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here