Врати ми моје крпице – Васко Попа

0
13
Поделите:

Василе „Васко“ Попа (Гребенац, 29. јун 1922. — Београд, 5. јануар 1991.) је био један од најпознатијих песника на српском језику, академик и убројен је међу 100 најзнаменитијих Срба.

Stevan Kragujevic, Vasko Popa, 1990.JPG

Васко Попа у шетњи Београдом, 1990

Рођен је у Гребенцу код Беле Цркве као Василе Попа. По етничком пореклу је био Румун. Основну школу и гимназију завршио је у Вршцу. После тога уписао је Филозофски факултет у Београду. Студије наставља у Букурешту и Бечу. За време Другог светског рата био је затворен у немачком концентрационом логору у Зрењанину (тада се Зрењанин звао Бечкерек). Након завршетка рата дипломирао је на романској групи Филозофског факултета у Београду, 1949. године.

Прве песме објављује у листовима „Књижевне новине“ и „Борба“. Његова прва збирка песама „Кора“ (1953) уз „87 песама“ Миодрага Павловића сматра се почетком српске послератне модерне поезије. Та књига је покренула расправе књижевне јавности и оставила велики утицај на млађе нараштаје песника. После Коре, Попа је објавио следеће збирке песама: „Непочин-поље“ (1956), „Споредно небо“ (1968), „Усправна земља“ (1972), „Вучја со“ (1975), „Кућа насред друма“ (1975), „Живо месо“ (1975), „Рез“ (1981) као и циклус песама „Мала кутија“ (1984), део будуће збирке „Гвоздени сад“ коју никад није довршио.

Од 1954. до 1979. године радио је као уредник у издавачкој кући Нолит у Београду. Слагањем усменог наслеђа, игара и загонетки, Попа је створио посебан песнички језик модерне српске поезије. Приредио је зборнике: Од злата јабука (Београд, 1958.), Урнебесник (Београд, 1960.), Поноћно сунце (Београд, 1962). У песничком зборнику „Од злата јабука“ (1958.) у новом светлу је приказан поетски свет народних умотворина; у зборнику „Урнебесник“ (1960.), поетски свет песничког хумора и у зборнику „Поноћно Сунце“ (1962.), поетски свет песничких сновиђења.


Круг знамења књига песама

Васко Попа у друштву са Тањом Крагујевић и Миром Алечковић 1984. године

Васко Попа је један од најпревођенијих југословенских песника, а и сам је преводио са француског језика. У Вршцу, 29. маја 1972. године основао је Књижевну општину Вршац (КОВ) и покренуо необичну библиотеку на дописницама, названу „Слободно лишће“. Исте године изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности. Један је од оснивача Војвођанске академије наука и уметности (14. 12. 1979) у Новом Саду.

Споменик Васку Попи у Вршцу

Умро је у Београду 5. јануара 1991. године и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Био је ожењен Јованком Сингер Попа (1923—2000) званом „Хаша“, професорком Архитектонског факултета у Београду, родом из Вршца.

Круг књига
Појава Васка Попе у послератној српској поезији означава снажан преокрет у односу на поетско стваралаштво његових савременика. Песнички израз Васка Попе је наклоњен афоризму, пословици, елиптичан је и језгровит. Језик Васка Попе је сажет и лапидаран. Он пише кратке стихове без риме и интерпункције, који су блиски метрици српске народне поезије.

За живота је објавио осам књига поезије које су чиниле круг и носе своје знамење:

„Кора“ – 1953.
„Непочин-поље“ – 1956.
„Споредно небо“ – 1968.
„Усправна земља“ – 1972.
„Вучја со“ – 1975.
„Кућа насред друма“ – 1975.
„Живо месо“ – 1975.
„Рез“ – 1981.
После смрти Васка Попе у његовој заоставштини пронађена је недовршена књига песама „Гвоздени сад“, затим незавршена целина „Лепа варош В“, као и круг од пет песама под заједничким насловом „Луди Лала“. Из заоставштине потиче још и 19 песама, као и књига записа о уметности и уметницима „Калем“. Године 2002. у издању КОВ Вршац изашла је књига „Румунске и друге песме“ где су по први објављене неке песме из Попине заоставштине које је он још у младости писао.

Награде и признања

Табла на Задужбини Драгољуба Маринковића
Васко Попа је први добитник „Бранкове награде“ за поезију, установљене у Сремским Карловцима у спомен на Бранка Радичевића. Године 1957. добија „Змајеву награду“, 1968. Аустријску државну награду за европску литературу, 1976. награду за поезију „Бранко Миљковић“, 1978. додељује му се награда АВНОЈ-а, а 1983. књижевна награда „Скендер Куленовић“.

Њему у част установљена је Награда Васко Попа.

Једна је од најозбиљнијих песама икада написаних у српској књижевности је “Врати ми моје крпице”.

Ова фраза “врати ми моје крпице” долази из игара сиромашне деце и има бројне конотације. Девојчице се играју остацима старог штофа, трампећи их и замишљајући да је то одећа за њихове луткице, док се не посвађају и затраже их натраг. Читав циклус је та врста игре претварања, саздан од идиома и прикривених и вишеструких значења која извирују из њих.

Врати ми моје крпице

Падни ми само на памет
Мисли моје образ да ти изгребу
Изиђи само преда ме
Очи да ми залају на тебе
Само отвори уста
Ћутање моје да ти вилице разбије
Сети ме само на себе
Сећање моје да ти земљу под стопалима раскопа
Дотле је међу нама дошло

1
Врати ми моје крпице
Моје крпице од чистога сна
Од свиленог осмеха од пругасте слутње
Од мога чипкастога ткива
Моје крпице од тачкасте наде
Од жежене жеље од шарених погледа
Од коже с мога лица
Врати ми моје крпице
Врати кад ти лепо кажем

2
Слушај ти чудо
Скини ту мараму белу
Знамо се
С тобом се од малих ногу
Из истог чанка сркало
У истој постељи спавало
С тобом злооки ножу
По кривом свету ходало
С тобом гујо под кошуљом
Чујеш ти претворниче
Скини ту мараму белу
Шта да се лажемо

3
Нећу те упртити на кркаче
Нећу те однети куд ми кажеш
Нећу ни златом поткован
Ни у кола ветра на три точка упрегнут
Ни дугином уздом зауздан
Немој да ме купујеш
Нећу ни с ногама у џепу
Ни уденут у иглу ни везан у чвор
Ни сведен на обичан прут
Немој да ме плашиш
Нећу ни печен ни препечен
Ни пресан посољен
Нећу ни у сну
Немој да се завараваш
Ништа не пали нећу

4
Напоље из мога зазиданог бескраја
Из звезданог кола око мога срца
Из мога залогаја сунца
Напоље из смешног мора моје крви
Из моје плиме из моје осеке
Напоље из мог ћутања на сувом
Напоље рекао сам напоље
Напоље из моје живе провалије
Из голог очинског стабла у мени
Напоље докле ћу викати напоље
Напоље из моје главе што се распрскава
Напоље само напоље

5
Теби дођу лутке
А ја их у крви својој купам
У крпице своје коже одевам
Љуљашке им од своје косе правим
Колица од својих пршљенова
Крилатице од својих обрва
Стварам им лептире од својих осмеха
И дивљач од својих зуба
Да лове да време убијају
Каква ми је па то игра

6
Корен ти и крв и круну
И све у животу
Жедне ти слике у мозгу
И зар окца на врховима прстију
И сваку сваку стопу
У три котла намћор воде
У три пећи знамен ватре
У три јаме без имена и без млека
Хладан ти дах до грла
До камена под левом сисом
До птице бритве у том камену
У туту тутину у легло празнине
У гладне маказе почетка и почетка
У небеску материцу знам ли је ја

7
Шта је с мојим крпицама
Нећеш да их вратиш нећеш
Спалићу ти ја обрве
Нећеш ми довек бити невидљива
Помешаћу ти дан и ноћ у глави
Лупићеш ти челом о моја вратанца
Подрезаћу ти распеване нокте
Да ми не црташ школице по мозгу
Напујдаћу ти магле из костију
Да ти попију кукуте с језика
Видећеш ти шта ћу да ти радим
Семе ти и сок и сјај
И таму и тачку на крају мог живота
И све на свету

8
И ти хоћеш да се волимо
Можеш да ме правиш од мога пепела
Од крша мога грохота
Од моје преостале досаде
Можеш лепотице
Можеш да ме ухватиш за прамен заборава
Да ми грлиш ноћ у празној кошуљи
Да ми љубиш ођек
Па ти не умеш да се волиш

9
Бежи чудо
И трагови нам се уједају
Уједају за нама у прашини
Нисмо ми једно за друго
Стамен хладан кроз тебе гледан
Кроз тебе пролазим с краја на крај
Ништа нема од игре
Куд смо крпице помешали
Врати ми их шта ћеш с њима
Улудо ти на раменима бледе
Врати ми их у нигдину своју бежи
Бежи чудо од чуда
Где су ти очи
И овамо је чудо

10
Црн ти језик црно подне црна нада
Све ти црно само језа моја бела
Мој ти курјак под грло
Олуја ти постеља
Страва моје узглавље
Широко ти непочин-поље
Пламени ти залогаји а востани зуби
Па ти жваћи изелице
Колико ти драго жваћи
Нем ти ветар нема вода немо цвеће
Све ти немо само шкргутање моје гласно
Мој ти јастреб на срце
Мање те у мајке грозе

11
Избрисао сам ти лице са свога лица
Здерао ти сенку са своје сенке
Изравнао брегове у теби
Равнице ти у брегове претворио
Завадио ти годишња доба
Одбио све стране света од тебе
Савио свој животни пут око тебе
Свој непроходни свој немогући
Па ти сад гледај да ме сретнеш

12
Доста речитога смиља доста слатких трица
Ништа нећу да чујем ништа да знам
Доста доста свега
Рећи ћу последње доста
Напунићу уста земљом
Стиснућу зубе
Да пресечем испилобањо
Да пресечем једном за свагда
Стаћу онакав какав сам
Без корена без гране без круне
Стаћу ослоњен на себе
На своје чворуге
Бићу глогов колац у теби
Једино што у теби могу бити
У теби квариигро у теби безвезнице
Не повратила се

13
Не шали се чудо
Сакрило си нож под мараму
Прекорачило црту подметнуло ногу
Покварило си игру
Небо да ми се преврне
Сунце да ми главу разбије
Крпице да ми се растуре
Не шали се чудо с чудом
Врати ми моје крпице
Ја ћу теби твоје!

Википедија

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here