Др Јован Ф. Трифуноски: МАКЕДОНИЗИРАЊЕ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ

0
1
Поделите:

У СТАРОМ НАГОРИЧИНУ

Било је почетком школске 1965-66. године, када сам у друштву два студента — Михајла и Димитрија — током целе седмице вршио географско-етнографска проучавања на пространој заравни источно од Куманова. Последњи дан је одређен упознавању сеоског насеља Старог Нагоричина, у коме је храм Св. Ђорђа са почетка XIV века; знаменита је задужбина српског краља Милутина. Насеље има 1.270 становника.

У поменутом Старом Нагоричину разговор са неколико старијих људи водио се у уређеном школском дворишту, под гранатим орахом који има већу висину од саме школске зграде. То је издужема ниска грађевина са бројмим прозорима. Разговор се најпре одмосио у вези поједимих старина у самом насељу и око њега, затим о приликама у прошлости, о пореклу сеоских родова и привредних прилика. Податке из казивања старијих људи ми смо бележили пажљиво.

* * *

Окупљени сељаци мештани с времена на време као да се очима споразумевају у разговору, који је текао споро, опрезно и са мало речи. Најразборитији старац Душан Стошић, седих густих бркова и обрва, запита нас: „Јесте ли ви посетли нашег Св. Ђорђа“? Мислио је на поменути стари сеоски храм. „Иза рата 1941-45. године храм је неочекивано и без нашег знања проглашен спомеником културе. У њему је забрањена служба за верске потребе становништва.

— Тада је у нашем насељу — наставља даље старац Д. Стошић — настала тужна збуњена тишина и ништа се није смело предузети. Људи нису били у стању ни да се одупру ни да се помире са таквом ситуацијом, нешто се у њима потајно бунило. Свима је страшно и болно. Повукли су се у разочарано ћутање, стегли зубе, оборили очи и време су испуњавали у свакодневним пословима, Народ зна добро да је то рђав знак.

– Да, храм смо посетили, како да не — био је мој одговор. Ма од куда човек да улази у ваше насеље он наиђе на поменути храм. Међутим, храмовска врата била су закључана, а простор око њега зарастао у траву и ону ситну зелену маховину, која прати лагано напуштање појединих путева и грађевина. Окружују га и запуштени стари гробови. Али, имали смо срећу да нађемо чувара који је откључао.

— Додуше нисмо имали много времена, али смо ипак цркву у целини разгесдали. Ништа значајније не може човек да доживи у овом крају него што је сусрет са вашом светињом и старином. Особито је лепа и значајна ова ваша црква.

jovan_trifunoski-jpeg

Др Јован Ф. Трифуноски

Ја нисам завршио, а старац Душан Стошић ме прекину.

— Наши бројни претци и ми данашњи живи старији сељани чували смо Св. Ђорђа скоро шест и по векова — од 1313. године. За овај храм вредно је било и живети и умрети. А и Св. Ђорђе је чувао нас. Околна села под Турцима расељена су по један или више пута. Док наше Старо Нагоричино није никада сасвим уништено. Тешка је била одбрана храма током робовања под азијским Турцима, па од муслиманских Албанана, и касније под Бугарима. Доста је наших људи убијено, неки и пред вратима цркве Св. Ђорђа. Поче набрајати имена. Међутим, цело наше насеље непријатељи нису могли да униште.

Иза тога наш информатор Душан Стошић извади дуван и запали. Погледа у очи другим сељанима и обрати се њима: „доста сам ја говорио, реците и ви нешто“.

* * *
А шта да кажем поче други старац, човек средњег раста. На лицу су му живе очи, а коса му је проседа. Има достојанствено држање.

— И сада влада време које није добро рече он. Републичка власт из Скопља донела је закон којим се црква „чува од нашег народа“. Стављен је катанац на вратима и одређен чувар. Спречемо нам је богослужење у храму и већ годинама немамо никакав приступ.Затим се присети и настави: „Молили смо да нам дозволе употребу звонаре, али узалуд. Остали смо не само без цркве, коју смо чували у најтежим временима, већ смо остали и без звонаре. А без црквеног звона не знамо када је који празник. Ми смо уверени да се то чини са планом. И наши људи нису могли да то одмах не виде. Питам ја вас: какав је живот наш сељака кад нам држава брани да приступимо нашој српској цркви и када не чујемо црквено звоно.

— Данас је храм Св. Ђорђа МУЗЕЈ који нико не посећује. Зато код храма, уместо празничких расположења и живахности духа сада је празничних дана мртва тишина. То је забрана онога што је у историји српско. Докле ће тако трајати. Мисли ли Завод са седиштем у Скопљу да је ово начин како да нам се сатру трагови. Рекох: Звона не звоне за наше празнике и не чују се као некада. Како ћемо чувати нашу православну побожност?

— Тако није било ни у далека времена и магловитих прилика: да се храм-црква одузима од народа.

Намера ми је била да се заврши разговор са сељацима и зато рекао сам: „Осећам умор од пешачења и сталних разговора. Углавном оно што сам хтео дознао са и забележио“. Али погледао сам у студенте и рекао да ли они имају нешто да питају.

Одлучио се Михајло, па ће трећем старцу рећи: „И ти чико имаш српско презиме, што си по народности?

— Србин — одговори старац. Шта могу друго бити.

— Чудновато, становници из оближњег села Младог Нагоричина, када смо боравили тамо, рекли су нам да су они Македонци. Како то: два најближа православно-словенска села, а становници различите народности – једни Срби, други Македонци?

Старац се најпре суво накашља и на то одговори: „Сви наши претци из Старог Нагоричина увек су били Срби. Ми и данас не можемо бити друго. То тражи и наш храм Св. Ђорђа, па и краљ Милутин чија је ово задужбина“.

Затим стаде причање. Тишина потраја неколико тренутака и трећи старац продужи: „А те наше суседе ми знамо и када су били „Бугари“‘, неки чак и доста оштри. Међутим, сада нису то, али ко буде дуже живео можда ће видети и њихов трећи лик“.

Једаи тренутак посматрали су се младић и старац ћутећи. У младић свој глави се нешто ковитлало.Рекао сам да морамо ићи, захвалио на пажњи и разговору, па кренули. Први старац Душан Стошић стаде на врата школског дворишта, док му се у очима видела туга. Махнули смо руком, а он није одмахнуо већ је стајао гледајући за нама.

Звоник нагоричанске цркве, покривен плехом, блешти и одудара, док се крст на храму црни и као да тоне. Око нас су раштркане сеоске куће и широка нагоричанска зараван погодна за гајење ратарских култура и за сточарство.

Казивања о сличним стварима понављала су се и у другим кумановским селима. Поједина од њих као ова у Старом Нагоричину, издвајала су се и остајала дуго у сећању. Наставља се игра чула у којој човек слуша изговорене речи и гледа призоре који су се десили. У тој игри оно што није меша се са оним што јесте.

Ипак сам морао признати: има тренутака и појава које наш обичан свет јасније види, а „школовани“ људи чиновници то не могу. По белом природном сјају који час расте, час пада, види се да се сунце бори са облацима, али их не може пробити.

Око насеља Старог Нагоричина грмље и шумарци су мењали боју и постојали прозирнији. Путеви су били суви, тврди и свуда се ширио дах затишја. Ја нисам могао да не мислим на оно што сам напред чуо и записао.

Текст овог прилога написан је одмах после мог боравка у Старом Нагоричину, а иза тога је чуван све до данас.

МAKЕДОНИЗИРАЊЕ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ, Др Јован Ф. Трифуноски

Српска Историја

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here