Саша Станковић: Прави Београд из „Сенки над Балканом“

0
14
Поделите:

Серија „Сенке над Балканом“ пробудила је велико интерсовање српске јавности за Београдом између два светска рата. Једно од питања је да ли сцене секса у серији имају покриће у историји. Одговор на ово питање може се наћи у монографији о Влади Илићу – „Први модрни градоначелник Београда“ Саше Станковића. Међу десетак здравствених установа изграђених у престоници за време Илићеве управе, налази се и Градска поликлиника за кожне и венеричне болести.

Београд после Првог светског рата добио је неке нове изазове са којима је требало да се избори као што је нагло ширење венеричних обољења. Надлежни људи престонице су зато 15. септембра 1928. отворили Општинску амбуланту за кожне и венеричне болести, која је десет година касније прерасла у Градску поликлинику за кожне и венеричне болести.

Више је узрока пораста полно преносивих болести и не може се одредити који је пресудан. Велики рат изазвао је огромна померања становништва на планети која су незапамћена у дотадашњој историји. Кроз Србију су прошле прво бројне окупаторске, потом савезничке војске, а поједине српске избеглице, заробљеници и војници тумарајући пространствима Европе, Азије и Африке били су изложени различитим обољењима. Све је то оставило трага на престоницу, која је од града на граници, постала центар неколико пута веће државе и као таква привлачна за нове житеље. У Првом светском рату Београд је спао на мање од 50000 становника, да би уочи Другог светског рата имао до 320000 становника. Када се на то дода низак ниво здравствене заштите и тешке економске послератне прилике, које су пољуљале морал и допринеле „тајној проституцији„, онда је јасније како је дошло до ширења венеричних обољења. Чак око 80% оболелих инфицирано је путем проституције. У таквим околностима, тек 10 година после рата, настаје Амбуланта за кожне и венеричне болести која није имала ни најпотребније лекове, шприцеве и игле. Више пута мењала је локацију због нехигијенских услова, а једини лекар у то време био је др Јован Спасојевић, који је поред свог посла био болничар, служитељ и администратор. Ситуација се мења набоље од 1935. године, да би се 8. марта 1938. амбуланта преселила у новосазидану зграду под именом Градска поликлиника за кожне и венеричне болести, којом је управљао поменути др Спасојевић.

Свечано отварање и освећење Поликлинике за кожне и венеричне болести обављено је 15. марта 1938. године. Свечаности су присуствовали: Влада Илић, Драгиша Цветковић, у својству министра социјалне политике и народног здравља, бројни градски већници, доктори, универзитетски професори…

.

Говор у име градоначелника одржао је градски већник др Јован Мијушковић који је на самом почетку нагласио да су „за један интензиван, ефикасан рад градске општине на социјалној и здравственој политици потребна, снажна и издашна финансијска средства„. Као доказ већег улагања навео је 1937. годину када је, за ове намене у општинском буџету, издвојено 18 милиона динара, што је дупло више него 1933. Потом је др Мијушковић набројао све здравствене установе чије су просторне и материјалне проблеме решили за време Општинске управе Владе Илића.

Један Мијушковићев податак о броју заражених, нарочито од сифилиса, илуструје неопходност Поликлинике за бољи живот Београђана: „Број посета у венеричној амбуланти 1928. год. износио је 30 месечно, а данас тај број се пење на 4000 случајева месечно„. Томе је допринело повећање броја житеља престонице за готово 100000 у кратком периоду од 1929. до 1936. године. Што се тиче структуре оболелих, највише их је било „из радничких слојева„, који су иначе били најбројнији. Зато је др Мијушковић предложио да се за њих превентивно одрже предавања о венеричним болестима, али и за средњошколце и студенте као ризичне категорије становништва.

Крајем маја 1938. на Медицинском факултету у Београду боравио је француски научник проф. др Потрије, који није крио задовољство када је посетио Поликлинику:

Уређење Градске поликлинике за кожне и венеричне болести тако је савршено и модерно, да ја нисам уопште видео на сличан начин овако уређену установу за ову грану медицине. Изненађен сам што је прва градска установа за кожне и венеричне болести подигнута у Београду. Нарочито је похвално да је Поликлиника подигнута заслугом самог председника Општине, за кога сам чуо да правилно схвата важност хигијенских установа, а ова зграда и рад у њој најбоље то потврђују.

Из свега наведеног се види да аутори серије „Сенке над Балканом“ могу наћи ослонац у историјским изворима о раширености проституције у Београду између два светска рата. То не значи да су Београђани били неморалнији од других житеља европских метропола. На неки начин број заражених од сифилиса показује да се престоница Краљевине Југаславије интезивно развијала, јер напредак увек има и своју тамну страну. Треба поменути да је Београд имао све више туриста и зато је званично проглешен за туристичко место (1936). Исте године је отворен Зоолошки врт који имао годишњу посету од 400.000 људи.  Само за 10 дана Првог београдког сајма (1937) било 300.000 посетилаца, колико је престоница имала становника… Београд је постајао на свет у сваком смислу.

-Саша Станковић, аутор монографије о Влади Илићу-

http://www.mcrnjanski.rs

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here