Самохране мајке почеле су да производе ајвар: Данас имају свој динар, извозе за Аустрију

Поделите:

На порталу Приче са душом недавно је изашао текст о предивним женама из Лебана које су своје прво запослење нашле у једном социјалном предузећу.

“Много је тешких судбина жена које раде у нашем предузећу”, рекао је једном приликом Предраг Стошић, директор овог предузећа. Многим женама ово је и први новац који су иакда зарадиле.
Махом су све самохране мајке или особе са инвалидитетом, које нису могле да нађу посао нигде.

Самохрана мајка три сина Биљана Станковић (36) прича да јој је рад у овом предузећу потпуно променио живот, да је срећна што ради посао који воли и да у њега улаже много љубави, пишу Приче са душом.

Њена колегиница Јасмина Јовановић (52) некада текстилни радник, а сада новајлија у овој фирми вели да у Лебану није лако наћи посао за, како каже, жене у годинама и да се људи сналазе како знају и умеју.

– Ја радим ево трећи месец и задовољна сам. Када ми је супруг преминуо, остала сам са двоје деце, буквално смо преживљавали. Отишла сам у Центар за социјални рад да тражим помоћ, они су ме повезали са овим предузећем, а Раданска ружа ми је изашла у сусрет – прича Јасмина за Приче са душом.

Циљ овог пројекта је помоћ теже запошљивим категоријама стнаовништва, у овом случају женама.

– У Србији није дефинисан појам социјалног предузећа ни социјалног предузетништва, а разлог због којег се ми тако зовемо и што нас чини другачијим од других је то што упошљавамо жене са инвалидитетом и самохране мајке. Већина су биле кориснице неке врсте социјалне помоћи све док нису почеле да раде, а сада им ми уплаћујемо порезе и доприносе, па држава и општина имају дуплу корист. Друга социјална компонента је што су наши добављачи газдинства из руралних крајева општине Лебане. Они не могу да пласирају своје производе на тржиште, јер нису тржишно конкурентни, али ми откупљујемо комплетну њихову производњу – објашњава Предраг.

Број запослених пвећава се временом, па данас у предузећу раде 22 жене. Током летњих дана ангажују се и жене кооперанткиње које услужно раде примарну прераду паприке, печење и чишћење паприке за ајвар. Истичу да им је у томе значајно помогао кредит. Недавно су позвани у Беч на тамошњи Божићни сајам, где ће се срести са аустријским предузетницима.

Праве благи и љути цепкани ајвар, по нашој рецептури, са паприком из нашег краја – куртовском капијом. Од сланих специјалитета ту су: пеглана паприка – свежа паприка која се пресује са белим луком, шаргарепом и першуном, затим свеж парадајз, самлевен и партеризован, као и мацкало, односно наша локална љутеница.

Од слаткиша Предраг је издвојио слатко и џем од шумских јагода, од кајсија, виноградарске брескве праске (старо аутохтоно воће са југа) и џем од шипурка и шљиве. Једини су у Србији који производе пекмез од шљиве, који се прави од печених шљива које се не кувају већ се пеку у рерни, са свега девет одсто шећера. На штанду су и шљиве са орасима, и слатко од дуња са орасима. Производи се продају на сајмовима и онлајн преко сајта, са доставом на кућну адресу.

– Осим запослења, један од наших циљева је да социјализујемо жене. Сећам се када им је легла прва плата, њих пет су у исто време добиле СМС поруку од банке, а на њиховим лицима сам видео и сузе и осмех. Е, то је наш мотив, наша визија, да добро послујемо, да радимо и да имамо што више суза радосница. Много је тешких судбина жена које раде у нашем предузећу, многе први пут у животу имају свој новац. Нама њихова срећа и добра енергија дају снагу и повод да никад не одустанемо – искрен је Стошић.

(Приче са душом)

Поделите:
1 reply

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *