Весна Пешић: Стабилократско цепање Ђиласа

Поделите:

Чим се врати са својих путешествија на којима је бриљирао и био веома уважаван, он ће овом унутрашњем изазову показати зубе

Која је то битка коју ова власт води тако жестоко? С киме се води тај унутрашњи рат? Јасно је да је на једној страни власт која из свих оружја баражира без милости, али на другој страни нема готово никог, или тачније, има неколико малих странака које се копрцају да некако допру до јавности и проговоре у парламенту. Што би се ратном терминологијом рекло, ова власт користи несразмерну силу, како у парламенту тако и на изборима, од месне заједнице па навише. Битка за Београд је већ увелико кренула, а тек ће да се захукта кад власт крене да пуца из свих оружја на кандидатуру Драгана Ђиласа. Он има прилично висок рејтинг у главном граду (око 15 посто Београђана би гласало за њега), а има намеру и да окупи проевропске странке у један изборни блок. То је било довољно да он постане узнемирујући чинилац мирног и покорног живота у нашој стабилократији, у којој власт до сада није морала много да брине због својих „несразмерних“ напада.

Нема народа на улицама са пиштаљкама, нема радника пред владом и штрајкова, нема расправа у којима би се распламсале страсти и поларизовала мишљења, нема странке која гура високе проценте – има само агресивне власти која води немилосрдан превентивни рат, колико да се зна да Вучића никада нико неће победити. Чим је чуо за Ђиласа, председник државе, иначе кандидат и за београдске изборе, најавио је да ће за седам дана односно 25. децембра дати свој одговор на овај Ђиласов изазов. Чим се врати са својих путешествија на којима је бриљирао и био веома уважаван, он ће овом унутрашњем изазову показати зубе.

Док је изнутра народ добар и послушан и док само досадна опозиција зановета, споља иде к’о по лоју. Нису џабе звезде политичке мисли због Србије измислиле стабилократију као нови режим који пре ње није био тако јасно идентификован. И то као позитивна појава! На аутократски мрак изнутра – споља стижу комплименти, честитке и тапшање по рамену у стилу „добар си ти момак“. Јесте да је опозиција сама по себи непотребна и нежељена појава која се не уклапа у стабилократију, али власт се брзо снашла и за ту несносну појаву пронашла ефикасан лек. Наиме, власт је успела да веома оригинално и надахнуто ућутка неке прегласне и досадне посланике. Не да више не могу да галаме, него више не могу ни да проговоре! Познато је колико је Вучић марљив, па је исписао 300 истих амандмана на буџет Србије за 2018. и доставио их својој војсци да приљежно чита (неки мање искусни сатима су вежбали). И без замуцкивања је 300 пута у 600 минута изговорен исти текст амандмана на закон о буџету. Нико није одбио послушност, сви су уредно читали, па се мирне душе може рећи да је стабилократска операција под називом „е нећеш вала мајци више ни писнути“ у потпуности успела. Па још кад су сви изрецитовани амандмани повучени, показан је стабилократски трећи прст, који се није могао другачије разумети него да од сада у српском парламенту има да говори само власт.

Да је тај режим баш у Србији патентиран потврдила је и премијерка Брнабић (иначе, најбоља ученица стабилократије), која се необуздано извикала на наше наставнике да ништа не раде и да од њих неће ни гласа да чује у погледу ниских плата. Нерадници су то, раде само три сата дневно и не заслужују више, фуриозно је изјавила нова газдарица. Али она, чим мрдне из Србије, баш као и њен шеф, окрене други лист. Љубазно се смешка, мртва хладна обећава брда и долине. На састанку са делегацијом Европског парламента, у Политици пише да је одбацила критике да медији у Србији нису слободни рекавши да су медији у Србији потпуно слободни. Србија ће до 2020. бити спремна за улазак у ЕУ зато што „тешко радимо да испунимо план и прилагодимо се европској легислативи. Реформе су засноване на три стуба – економији, администрацији и владавини права“. Оценила је као охрабрујућу изјаву председника Европске комисије Жан-Клод Јункера, који Србију види као једну од најнапреднијих земаља у приступном процесу. Кад чујеш шта ови споља виде у Србији, просто ти дође да се из унутрашње преселиш у спољашњу Србију.

Док унутар Србије влада замрачење, изумитеља стабилократског система споља дочекују фанфаре. Вучић је прво бриљирао у Паризу на Самиту о климатским променама, где га је француски председник Макрон срдачно дочекао и поздравио са „O, mon ami Aleksandar“ и са њим лепо попричао, обећавши да ће колико на пролеће доћи у Србију. Не сећам се када је неки француски председник био у Србији, али и то ће да се деси како би се стабилократија учврстила и поразила изанђалу демократију која је већ на издисају. Након обећања да председника Макрона можемо видети у Србији, председник Вучић је дао изјаву за новинаре да је јако важно што ћемо са Француском, једном тако значајном земљом Европе, направити исто што и са Немачком. Кад се то деси, дословно је рекао, „онда више немамо шта да бринемо“. Ако обари и Француску, као што је обарио Немачку, има да накриви капу – цео свет је његов. А изгледа да стварно јесте, јер ту није крај!

Само што је завршио са Макроном, председник Вучић је променио гардеробу (уместо зимске узео летњу) и упутио се право на Кубу, где је био краљевски дочекан. Да се ипак не би заборавило да је он због оволиких успеха у сталној опасности, у међувремену је добио два претећа писма, једно од ЦИА, друго од Павелићевих крижара. Срећом то није пореметило уживанцију на Куби. Како обавештава Данасов колумниста Борис Јашовић, Вучић се одушевљено дивио достигнућима социјалистичке револуције и медицине. Удварању није било краја кад је на изложби о револуционарном вођи написао следеће речи: „Један бољи свет је могућ. Хвала, Фиделе“.

Логично је било да после Кубе председник оде у давно планирану званичну посету Москви и великом Путину. О томе нећу причати детаљније, имате све у штампи и на овом сајту. Никада нећемо ући ни у један војни савез, никада нећемо увести санкције Русији, никада нећемо нанети штету Русији, никада, никада, никада. Чули смо како ћемо добити онај гас преко Турске, фамозни ракетни систем С-300, хеликоптере, руског посредника ако се промени формат преговора у Бриселу па у њих уђе Америка. И много се захваљивао Путину, те за чување нашег Косова и због бриге за Србију, али понајвише зато што је спречио ону фамозну Резолуцију о Сребреници у УН-у, да не бисмо добили жиг геноцидног народа. Пожелео је великом Путину много успеха на изборима за председника. И коначно је и Вучић постао доктор. Додуше почасни (али ипак боље то него плагирани као његови најближи сарадници).

Највише ме је импресионирала посета руском Институту перспективне технологије. Неколико пута сам читала о одвратном експерименту када уважени научници немају другог посла него да гурају пса јазавичара у некакву посуду са водом. И кад мислиш да је куца удављена, а помислио је и Вучић, пас се извлачи жив и здрав и још весео. Ово руско чудо наводно је показало да пас може да дише на шкрге, односно да уместо ваздуха користи воду. Забезекнути Вучић помиловао је сиротог пса по глави, срећан што су и он и животиња извукли живе главе. Мора да је и на своју помислио. А можда се замислио зашто се баш њему тако нешто приказује. Сумњива је то ствар, каже један коментар: „Председник Србије није знао да ли да спасава куче или да бежи главом без обзира“. Све у свему, био је то мудар потез да се руска чуда прикажу једном великом и провереном Србину. У његовом се народу вековима испредају приче о руским чудесима (тајно оружје је било у моди деведесетих). Још када су Вучићу показали како цвеће може да расте без земље, српски народ је добио довољно материјала за неколико наредних деценија.

Можда се некоме могло учинити да је посета овом Институту била некаква спрдња са нашим председником. Нипошто. Посета је била величанствена и Руси су показали велико уважавање пријатељске Србије. Колико Русија поштује Србију, импресионирано је објаснио сам председник Вучић. Он је наиме рекао следеће: „Наши домаћини су показали изузетно гостопримство, видели сте да су читаве улице у центру града чистили када ми пролазимо, просто вам буде непријатно због начина на који су желели да укажу поштовање Србији“. Како су пролазили, тако су им испред ногу чистили! Ово је надахнуло Марка Сомборца да направи карикатуру на којој Вучић упада у собу у којој Путин, Лавров, Шојгу, Милер и неки генерал сви до једног стоје у ставу мирно и салутирају нашем председнику. А мало подаље, из водене посуде, и мали црни јазавичар (онај што дише воду) у ставу мирно салутира Вучићу.

Стигли смо до суштине коју Вучић зна најбоље да формулише, јер то су његов режим и његова измишљотина. Једино њему лежи да споји унутрашњу љубав народа са спољашњим фанфарама. Чим је стигао са далеких пута загрмела је вест:

„Председник СНС-а Александар Вучић изјавио је вечерас да је био почаствован са каквим поштовањем су га ових дана примали председници Француске, Русије и Кубе, али да је уверен да му такво поштовање не би било исказано да нема подршку грађана Пећинаца, Мионице, Неготина, Костолца, грађана Србије.“

То је било за недељу, а цепање Ђиласа је оставио за понедељак.

Пешчаник

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here