Dojčinović: Vojna neutralnost Srbije – punopravan uslov suverenitetu

1
16
Podelite:

U spoljnopolitičkim okolnostima koje su kontinuirano počele da proizvode Hladnoratovsku atmosferu, počevši od Ukrajinske krize, preko uvođenja ekonomskih sankcija Rusiji od strane Evropske Unije i obratno, do vojnog učlanjenja Crne Gore u NATO alijansu, sve to začinjeno humanitarnom katastrofom u Siriji, postavlja se pitanje, da li je Srbija sposobna da se prilagodi globalnim dešavanjima i iz toga izvuče koristi za nacionalne interese?

Sjedinjene Američke Države su zainteresovane za Balkan u pogledu njegovog protektorata pod rukovodstvom Pentagona, otuda i simbolična poseta Hojt Jia, koji uprkos svom zanemarljivom službenom položaju upućuje nedvosmislene poruke. Prema njegovim rečima, potrebno je da se Srbija ,,definitivno“ opredeli između Istoka i Zapada, odnosno prema željama njegovih nalogodavaca, da se definitivno odluči za učlanjenje u savez NATO alijanse.

Takva odluka ne bi bila racionalna, kada se uzme u obzir da Srbija ne spada u grupu zemalja koju karakteriše otvorena antiruska politika, poput Hrvatske ili Crne Gore kao najmlađeg primera NATO uporišta.

Pritom se mora dodati i Ruski humanitarni centar u Nišu i čekanje na priznanje diplomatskog statusa, što jasno upućuje da Hojt Jieva upozorenja jesu ,,slamka spasa“ za dalje NATO integracije i pokušaj neutralizacije Ruskog uticaja na Balkanu.

Šta to govori Američkim diplomatama?

Sve dok najviši srpski zvaničnici posećuju Moskvu radi prijateljskih razgovora o obostranim interesima, sve dok Rusija bude koristila pravo veta na međunarodne akte koji nisu od koristi Srbiji, sve dok postoji vojna saradnja i transfer oružja između Srbije i Ruske Federacije, Vašington je u nemogućnosti da silom-prilika nametne Srbiji sporazum o pridruživanju najvećem vojnom savezu od kraja Drugog svetskog rata.

Srbija je još uvek u mogućnosti da balansira spoljnu politiku između ,,Istoka i Zapada“, i da bira između onoga što predstavlja veću ili manju korist po njene nacionalne interese.

Uostalom, u multipolarnom svetu, gde vodeće svetske sile lobiraju za svoje interese u gotovo svim geostrateški slabijim državama, potpuno je neprihvatljiva ideja, da se Srbija kao mala zemlja ,,prikloni“ jačem i na taj način ,,sačuva svoj suverenitet“.

Prvo, ukoliko bi Srbija zakoračila u nepotizam, i pristupila vojnom savezu NATO, faktički bi priznala nezavisnost Kosova i Metohije. Odrekla bi se svog teritorijalnog integriteta i bila bi otvorena ,,pandorina kutija“ oko osetljivih pitanja, kao što su pitanje Sandžaka, koji se inače dobrim delom graniči sa samoproglašenim Kosovom i pitanje autonomije Vojvodine, na koju pravno pretenduje Nemačka.

Sa druge strane, Srbija bi priduživanjem bilo kom vojnom savezu, u ovom slučaju NATO-u izgubila nacionalni i vojni suverenitet i iz toga bi proistekle dalje negativne pravne posledice.

Profesionalna vojska Srbije bi se iz oblika državne institucije preobratila u još jedan vojni bataljon NATO-a. Ne bi postojala bilo kakva suverena vojna odluka koja bi bila doneta iz Beograda, već bi se sve odluke o rasporedu vojnih trupa,nabavci vojne opreme i sredstava, logistici i ostale odluke donosile direktno iz Pentagona. Dalje, NATO baze po prethodnom obrascu iz Slovenije, Hrvatske, Crne Gore, samoproglašenog Kosova i Albanije, bi bile stacionirane od Subotice na severu do Niša i Vranja na jugu. Time bi proces vojne kolonizacije Srbije bio okončan.

Treće, učlanjenjem u spomenutu Atlantističku mašineriju, dovelo bi do trajnog pogoršanja odnosa sa Rusijom, a to bi kulminiralo odlukom da se uvedu sankcije Rusiji, što bi se Srbiji jasno stavilo do znanja da to mora i da učini. I zadnja i ujedno najozbiljnija stvar, Srbiji bi bila trajno narušena nacionalna i teritorijalna bezbednost. Idući po čuvenom principu ,, Prijatelj mog neprijatelja je takođe moj neprijatelj“. Ovde se pre svega misli na Bliskoistočne države sa kojima je vojna alijansa već duži vremenski period u otvorenom sukobu. Naravučenije, povećao bi se rizik od terorističkih napada, ukoliko bi došlo do mobilizacije naših vojnika u Avganistan, Siriju ili Libiju.

Zato se postavlja pitanje, da li bi Srbija opstala po pitanju vojne neutralnosti u zategnutim Rusko-Američkim odnosima?

Kristalan primer toga jeste Austrija, iz čije bi politike Srbija trebala izvući pouke. Austrija je članica Partnerstva za mir već više od dve decenije, ali zato nije punopravna članica NATO-a. Međutim Austrija je potpisnica Individualnog akcionog plana saradnje, koji joj omogućava da ona prilagođava svoju saradnju sa NATO, odnosno svojim državnim interesima. I bez obzira što odnos između Austrije i NATO funkcioniše po principu ugovora sa uzajamnim obavezama, ne postoje izgledi da će u skorijoj budućnosti postati članica pakta. Posebno kada se uzme u obzir, da je u sastav vlade Austrije, ušla FPO Kristijana Štrahea koji je inače bio veliki kritičar prelaska NATO vozila preko teritorije Austrijske države.

Šta bi onda bilo najracionalnije rešenje za spoljnu politiku Srbije?

Za Srbiju bi bila najpovoljnija vojna saradnja i sa Ruskom Federacijom i sa NATO, i na taj način bi našoj zemlji bila obezbeđena vojna neutralnost. Vojne vežbe sa NATO ne znače ujedno i njen protektorat nad našom vojskom, niti nam je u koristi da poput lakomislenog dužnika stajemo u korist svojeg poverioca.

U trenutnoj smo mogućnosti, da prema rečima Hojt Jia ,,sedimo na dve stolice“. Međutim preciznije je reći, da je Srbija u poziciji da ,,bira između dve stolice“ i kako stvari stoje, tu poziciju će moći da uživamo još dugo.

Sve dok Srbija bude negovala jake prijateljske odnose sa Moskvom, moći ćemo da to uložimo kao prigovor na spoljne pritiske Zapada po pitanju vojnog prisajedinjenja NATO paktu.

Miloš Dojčinović, Vidovdan

Podelite:

1 COMMENT

  1. Dobra analiza, ali austrija je austrija a srbadija je srbadija. To sto autor voli austriju ne menja cinjenicu da od nas samih nema nista!

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here