Владислав Јовановић: NATO већ три деценије оспорава и разара српске државе и интересе

Поделите:

НА ТРИБИНИ „Треба ли Србија да се боји NATO са којим све шире сарађује“ говорио је и министар спољних послова Савезне Републике Југославије Владислав Јовановић.

Факти преносе његово излагање у целини:

„Ово је тема која нас све заокупља. И то не само сада, већ последњих тридесет година јер је NATO већ тридесет година ангажован на оспоравању и оштећивању свих могућих државних и националних интереса Србије. Кроз растурање савезне државе, СРЈ, Државне заједнице са Црном Гором и на крају разбијање саме Србије.

И, што је још горе, са тим разбијеним делом, као омчом, врше притисак на нас ради даљих попуштања и прихватања да и сами уђемо у ту вазалну творевину NATO.

NATO је, да се подсетимо, вишефункционалан. Инструмент је политике Америке која има више циљева.

Један је да контролише целу Европу и да не дозволи да се осамостали и да води политику која би била друкчија или супротна Америци. Други је да има оправдање за очување и даље одржавање својих нуклеарних и осталих база широм Европе. Трећи је да Европу држи дисциплинованом и под принудом или стварно, у продору који Америка очигледно има у односу на Русију.

Русија је део троугла Америка-Русија-Кина и САД неће дозволити да блискост Кине и Русије буде трајна. Прво иду на такозвану слабију тачку: да Русију запосле унутрашњим проблемима, да је ослабе и спрече излазак на глобалну сцену на коју је већ ступила, али не и дефинитивно гарантовано.

NATO, дакле, има ту функцију у америчкој спољној политици.

Балкан, што је за нас најважније, све више постаје простор који Америка мора да обезбеди и очисти од руског утицаја да би имала сигурна леђа у даљем продору ка Русији: политичком, геополитичком, а – никад није искључено – и у војном (у шта ја не верујем, али се све мора узети у обзир).

Ту се суочавамо са неколико чињеница које превиђају западни, а и многи други поборници нашег приближавања NATO.

Прво, Балкан као јединствен геополитички простор никада у последњих најмање хиљаду година, да не говоримо о последњих двеста година модерне историје, није потпуно контролисан ни од једне велике силе.

Има пуно претендената на овај простор и због тога је прилично илузорно да сада Америка или NATO сматрају могућим да господаре целим Балканом – мада им је то врло важно јер морају имати сигурна леђа.

Зашто је то тако? Зато што се појављују и дуги претенденти на утицај на овом простору, који су га већ имали.

Прво, то је Русија. Балкан је један од традиционалних праваца руске спољне политике који је диктиран њеним стратегијским разлозима, а поред тога и чињеницом да је Балкан начичкан словенским и великим бројем православног живља. То је природна база за велику силу као што је Русија – да је функционализује у својој спољној политици.

С друге стране имамо Турску која се враћа, која никад није сасвим ни отишла, али је постојао један успавани период. Сада се враћа са жељом да врши одређени утицај.

Имамо нову велику силу, Кину, која то чини из финансијских разлога, али у перспективи се никад не зна да ли ти разлози могу да добију и неку другу димензију.

Тако да жеља да се потпуно инкорпорира Балкан у евроатлантске интеграције, није тако остварљива као што се на први поглед чини.

Други разлог је то што Србија у својој целој историји није никад била члан ни једног војног савеза.

Она је била члан савезничких коалиција у времену ратова, али у периодима између њих никада није хтела да припадне било ком војном савезу нити да буде потчињена било којој великој сили на начин на који су то друге балканске земље чак желеле и потурале се да се ставе под утицај и заштиту неке велике силе.

Та наша генетска предиспозиција за вођење самосталне и независне политике је нешто што је иманентно нама, што нас разликује од свих других балканских земаља, што велике силе изгледа нерадо узимају у обзир. То је, ипак, чињеница која се не може сметнути с ума.

Једна од великих заслуга ранијег председника Коштунице је што је инсистирао и успео да се војна неутралност уставно дефинише. То је велика тачка ослонца за нас ради бољег одупирања све јаснијим и све непријатнијим притисцима који долазе са Запада. Оно што недостаје тој формулацији је „трајна војна неутралност“.

Овако, без додатка „трајна“, може некима изгледати да би ми под већим притиском могли и да ублажимо ту дефиницију, или да је чак заменимо неком која више одговара заинтересованим странама. „Трајна“ – то би био сигнал прво онима који очекују да уђемо у евроатлантске интеграције да то није могуће без неких великих ломова.

Са друге стране, сама Русија не би могла да очекује ништа више од тога – мада она и не очекује ништа више од тога. Њој је најважније да ми не уђемо у NATO. И, у том погледу постоји пуна коинциденција наших и руских погледа и интереса.

Кад би била обезбеђена два услова – када би NATO научио лекцију да Балкан није могуће контролисати само из једног центра и кад бисмо ми нашу војну неутралност прогласили трајном – лакше бисмо могли да се одупиремо „пријатељским“ аргументима који долазе из правца NATO.

Наша је најбоља шанса и усрећење да не уђемо међу вазализоване земље и да не препустимо бригу о себи – другима. Морали би у том случају да нас прихвате као трајно војно неутралну државу. И, да на тој бази развијају односе поверења.

То би јачало процес поверења: нас према NATO и нас према Русији, јер би то била трајност која би умиривала бојазни с обе стране да бисмо ми у неким околностима могли да се превише нагнемо на неку страну. Нарочито ако би та асиметрија, која сада постоји у корист NATO, могла да буде само први корак ка нашем укорачивању у ту војну алијансу.

Косово је производ дугогодишње негативне политике великих западних сила према нама, која уопште није напуштена. Напротив: она се форсира и убрзава на нашу штету. Чак се стављају неки изгледни рокови од годину и по дана до када треба да по формули Ишингера омогућимо Косову да се ушета у УН, без формалног признања с наше стране – што би фактички значило исто. И, да се на тај начин NATO ослободи не само тог проблема него и ружне слике коју носи због агресије према нама и прављења независне државе од наше јужне покрајине.

А ми бисмо имали проблем уклетости да смо зарад уласка у неку политичку или војну организацију били спремни да то платимо одрицањем од дела своје територије. То се за ових 200 година није десило ниједној међународно признатој држави. Ми бисмо били први такав пример и ушли бисмо у историју на тај нечастан начин.

Ја се надам да до тога неће доћи. Да ће то бити непремостив камен, непремостива граница коју ћемо одржати до краја. Да се то питање неће решавати на брзину нити одмах, него кроз период који ће нама прибавити многе повољније околности и натерати другу страну – а то пре свега значи америчку – да изађе пред нас са много бољим компромисним предлозима него што то чини сада“.

Приредила: Д. Милошевић

Поделите:
1 reply
  1. Srbenda
    Srbenda says:

    Obican diletant, ministar inostranih poslova u najcrnje vreme Srpske spoljne politike, koja je dovela do raspada i potpunog sloma Srbije i Srpstva. Nato ne vodi 30 godina rat sa Srbijom, nego sa izdajnickom rusofilnom komunistickom bagrom tipa ovog gospodina koja pokusava od nas da napravi Severnu Koreju i Zimbabve u srcu Evrope. More govnjivom motkom po svom tom sljamu i proterati ih u Uzbekistan pa tamo nek sprovode tu svoju politiku nesvrstanosti. I jos posle svega sto se desilo 90tih, oni (ovaj, Milosevicev ministar informisanja, i tri praseta: Seselj, rumeni Dacic i Palma) imaju obraza da se pojave. Mozda su 5. oktobra uspeli da izbegnu linč i da budu civilizovano sprovedeni u Hag ali sledeci put ce biti obeseni na Terazijama ko Causesku za nauk buducim generacija sta je i kako se brani pravi srpski patriotizam.

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *