Сиромаштво натапају алкохолом

Поделите:

Рано децембарско поподне у Трговишту. Хладан ветар са планине Дукат, испод које се свила живописна варошица, доноси мирис скоре зиме. Високо горе, према Македонији, већ се бели снег. На улицама нема много људи, тек понеко прође брзим кораком.

Оронуле фасаде напуштених зграда. Драган Крстић испред куће слаже исечена дрва, спрема се за зиму, која, каже, овде зна да потраје. Кафић у центру Трговишта празан. Само двојица средњошколаца – Дејан и Ивица испијају сок и кроз стакло гледају како радници електродистрибуције мењају бетонски стуб. Мењају га читав дан, центар је без струје. Нису много причљиви.

„Шта да ти причамо, брате, видиш и сам, овде је све стало, нема људи, фабрика, културе, цивилизације. Планови? Прво да завршимо школу, а онда ћемо свакако да бежимо из ове рупе. Овде остају само они који морају. Неколико мушкараца у кафани, уз пиво и вино прекраћује ионако кратак дан. Причају о зими која је на прагу. Трговиште је најнеразвијенија општина у Србији оболела од „беле куге”.

Цела општина има 5.000 становника, а сама варошица спала је на 1.700 житеља. Годишње буде рођено четрдесетак беба, а умре двоструко више људи. Држава и општина дају кредитне, пореске и друге олакшице, али инвеститори и поред тога заобилазе овај крај, удаљен од главних саобраћајница. Затворене су фабрике, а затим и филијале банака, ради само пошта. Једино се повећава број регистрованих пољопривредних газдинстава, јер држава даје повољне кредите и бесповратна средства. Посебна нада полаже се у пчеларство, нарочито откако је јула прошле године отворен погон за производњу пчеларске опреме и откуп меда у којем је запослено петнаест радника.

Ова инвестиција је резултат јавно-приватног партнерства Пчеларске задруге „Рој” из Трстеника и локалне самоуправе, уз подршку Регионалне развојне агенције Златибор и Влада Србије и Швајцарске. Општина је дала субвенције за четрдесеторо младих пчелара који су добили по петнаест кошница. У сарадњи са Развојном агенцијом Швајцарске, ради се на сертификацији органског меда и добијању ознаке „зелена јабука”.“

За бројне раднике који су остали без посла након затварања врањских погона „Симпа” и „Јумка” и матичне „Пчиње”, сламку спаса представља Центар за социјални рад. Према речима Милене Костић Недељковић, директорке центра, чим остану без посла, радници иду на тржиште рада, узимају потврде и куцају на врата ове установе.

„Општина је неразвијена, фабрике су угашене, ради само неколико приватних радионица обуће које су отворене након гашења „Коштане”. Ево, горе у Радовници је „Симпо” затворио фабрику која је добро радила. Сви ти људи су спали на центар, а наше могућности нису велике. Дођу нам супруг и супруга са четворо деце. Доста њих не може да добије социјалну помоћ, јер се имовина води на њих, а поседују шикаре и запуштено земљиште или имају нерешену заоставштину. Могу да остваре право на једнократну помоћ која износи пет до десет, највише петнаест хиљада динара, ако је реч о лечењу. Људи су без пензија, пуно је старих и напуштених и постоји велика потреба за помоћ у кући.

Својевремено су је обезбеђивали Црвени крст и Дом здравља, али тренутно ни тога нема. Прошле године смо дали два и по милиона динара једнократне помоћи коју је користило око четиристо људи. Ове године већ је подељено више од три милиона динара. Сталну помоћ има шездесет до седамдесет породица и она зависи од броја чланова. Носилац права има осам хиљада и сваки члан породице још по две хиљаде“, прича за наш лист директорка Центра за социјални рад. Занимљиво је да већину корисника социјалне помоћи у другим градовима чине Роми, али овде нема Рома, корисници су Срби.

Нека врста бајпаса постиже се тако што локална самоуправа за социјалне категорије обезбеђује повремене и привремене послове на основу уговора о делу, па кад им уговори истекну, центар им да једнократну новчану помоћ и тако укруг.

У безизлазној ситуацији многи се одају алкохолу и пате од психичких поремећаја, и то је, према речима наше саговорнице, један од највећих проблема у последње време.

„Покушавамо да их сместимо у неку од установа, али одговор је углавном негативан, свуда нам кажу да нема места. Млађе смештамо у хранитељске породице. Чак и жене се одају алкохолу и скитању. Дешава се да роде дете и оставе га у болници. Једна жена је двоје новорођенчади оставила у породилишту и побегла, а сада је и трећа беба на путу. Сместили смо је на неуропсихијатрију“, открива Милена Костић.

Милан Момчиловић / Политика

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *