Momir Čabarkapa: PERFIDNE EKONOMSKE METODE ISTREBLJENJA SRBA U CRNOJ GORI

4
4
Podelite:

 

Crna Gora, nekad smatrana srpskom Spartom i srpskom državom, u poslednjoj deceniji je postala prostor u kome za Srbe više kao da nema mesta. Tamo gde nije uspeo etnički inženjering, poznatiji kao „pocrnogorčavanje“, na delu je, i prilično uspeva, ekonomski koji je skoro ispraznio ili ubrzano prazni srpski etnički prostor. Severni krajevi, poput Vasojevića, Polimlja, Potarja, Durmitora, pa i Nikšića, gde se srpstvo olako ne predaje, potpuno su na margini ekonomskog razvoja Crne Gore. U poslednjih dvadesetak godina zatvoreno je na desetine fabrika, koje su zapošljavale hiljade radnika, a nijedna nova nije otvorena. Tamo radi samo ono što donosi korist budžetu i kontroverznim biznismenima bliskim Milu Đukanoviću. Samo zahvaljujući moru i razvoju turizma, koji mnogo ne zavisi od vlasti i države, Srbi na primorju su u nešto povoljnijem položaju, ali i tamo su sputani najviše što se može.

U pljevljskom kraju, recimo, Milov tajkun Dragan Brković nemilice pustoši tamošnje šume a narod koji živi na njihovim obroncima, kao i opština, od toga nemaju nikakve koristi. Štaviše, često se do nekih sela ne može doći čim padne prvi sneg jer su putevi ili devastirani od kamiona koji vuku građu, ili ih niko ne čisti ako nema izvoza građe u tom trenutku. Rade, po sličnom modelu, Rudnik uglja i Termoelektrana od kojih Pljevljaci imaju samo najzagađeniji vazduh u Evropi. Nekoliko fabrika, koje nisu strogo bazirane na lokalnoj sirovini, zatvoreno je a nijedna nova nije otvorena, niti je u planu.

Slično je, ako ne i gore, u bjelopoljskoj opštini koja ne raspolaže sirovinskom bazom kao pljevaljska, a fabrike tekstila, obuće, prerade voća, drveta i metala, koje su zapošljavale hiljade radnika odavno su zatvorene. O novim se i ne razmišlja.

Pored Pljevljaka, Pivljana i Bjelopoljaca, Vasojevići su najveći trn u oku aktuelne srbomrzačke crnogorske vlasti, jer neće da se odreknu srpstva i po cenu siromaštva. Zato su u Beranama i Andrijevici sve socijalističke fabrike zatvorene a nijedna kapitalistička nije otvorena. Jedino im u pohode dolazi Blažo Đukanović, sin Milov, da gradi hidrocentrale na brzim plninskim potocima i rečicama, vekovnim izvorima života u tim krajevima. Država im na silu oduzima zemlju zarad njegovog interesa a kao naknadu im nudi uvredljivo nisku cenu. Tako je jednom domaćinu iz sela Konjuha ponuđeno pet evra za parče zemlje koje će buduća elektrana da potopi. Njegov komšija prošao je znatno bolje pa će dobiti osam evra. Džaba što se oni bune, ne zbog bednog obeštećenja već zbog opravdanog straha da će ostati i bez vode, od koje im zavisi opstanak, i bez zdrave životne sredine koja je bila vekovni temelj i garant za opstanak naroda u tom kraju. Ali, sila boga ne moli!

Istina, nikada kroz dugu istoriju crnogorskog prostora, pa i Crne Gore kao države, nije bilo lako biti Srbin u njoj. Vekovna borba za slobodu protiv raznih zavojevača, a posebno turskog, desekovala je crnogorske Srbe čijim su glavama kićeni bedemi Nikšića i Podgorice, a tek stasali mladići odvođeni u janjičare. Nije bilo bolje ni kasnije, kada Turaka više nije bilo. Komunistička partija Jugoslavije (KPJ) je, recimo, 5. februara 1942. godine izdala sledeću naredbu:

Naređujemo komandantima i političkim komesarima sa područja Kolašina, Mojkovca, Berana, Bijelog Polja i Andrijevice, da odmah bez razmišljanja ili traženja nekih dodatnih obavještenja, pod hitno organizuju napad na vasojevićko pleme jer su oni veliki Srbi.

Njih treba najstrožije kazniti tako ubijajući sve redom, sve za koga se zna da nije za našu ideologiju. Ne rukovodeći se na pol i starost, žene i djecu, ne pitajući nikoga za krivca. Kuće konfiskovati a potom zapaliti, stoku zaplijeniti.

Ukoliko bi neko od partizanskih vojnika pokušao da ne postupi po ovoj naredbi, komandanti imaju toga na licu mjesta streljati.

Prilikom napada na Vasojeviće partizanska vojska mora dobro voditi računa da ne dođe do sukoba između njih i okupatorske vojske, koju naše partizanske jedinice ne smiju da napadaju, pridržavajući se strogo naredbe Vrhovne partizanske komande izdate 27.12.1941. godine, a sa kojom su upoznati svi naši komandanti, politički komesari i povjerenici.

Ovu naredbu izdaje rukovodstvo KPJ za Crnu Goru, Boku i Sandžak.“

U potpisu: Vlado Martinović – Bajica i Milovan Đilas.

Danas naslednici crnogorskih komunista i baštinici njihovih najcrnjih odluka i prakse, rade isto to protiv Srba samo mnogo perfidnije. Ne ubijaju ih direktno, ali ih proteruju ne ostavljajući im mogućnost da prežive ako se ne premetnu u Crnogorce, Bošnjake, Albance, Arnaute… Mogu da budu i crni đavoli, samo ne – Srbi!

U Pljevljima je potkraj turske vladavine živela izvena Maruša koja je bila pomoćnica dželata, ili modernim jezikom rečeno, njegova PI-arka ili portparolka, koja je u rukama ili na kocu nosila glavu nekog tek posečenog Srbina, šetala gradom uzduž i popreko, uzvikujući da će tako da prođe svako ko se drzne da radi protiv moćne carevine. To su posmatrali austrougarski vojnici koji su u tom gradu bili stacionirani kao mirovna misija, ali im nije padalo na pamet da se tome suprotstave kao što su onomad tzv „mirovnjaci“ na Kosovu i Metohiji nemo posmatrali kako šiptarski teroristi masakriraju srpsku nejač i pale vekovima stare svetinje.

Možda će neko pomisliti da su ova poređelja sa današnjim događanjima i metodama rasrbljavanja preterana, ali cilj i ishodište je isto. Da Srbi nestanu sa crnogorskog prostora na ovaj ili onaj način.

Momir Čabarkapa, Vidovdan

Podelite:

4 COMMENTS

  1. Vidi se koliko smo mi u potpunosti zabludeli i izgubili kompas da se cak i Crna Gora odvojila od nas. Ko je lud da prati koferce Dacica, tetkinog Vulina i melodramaticnog Milosevicevog ministra informisanja koji nas po drugi put vode na put propasti i sloma sa njihovom uzbekistanskom spoljnom politikom i koji od Srbije prave Severnu Koreju u srcu Evrope.

  2. Jeste pitanje za psihijatra, ali dijagnoza je potrebna za nase rusofilne nesvrstane antiamericke, a u stvari antisrpske politicare koji od Srbije za 30 godina napravise koncentracioni logor iz koga svi beze, pa cak i oni sto su nekad bili najveci Srbi.

  3. Rece Veliki Vodja AV boji se da cemo morati da uvozimo radnike. Imamo mi radnika dovoljno i u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni, pa i u Makedoniji i na Kosovu nego mi treba da izvezemo nase politicare u Uzbekistan, a da uvezemo neke pametnije iz Holandije ili Danske. Sa politicarima izvesti skupa i ovu grupu „analiticara“ tipa Djordja Vukadinovica i ostalih Košturnicinin pulena. A Lazanskog vezati za S300 i ispaliti prvom raketom tangentno pored Majcice Rusije negde u bespuca Kazakstana.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here