Аутобусе нема ко да вози

Поделите:

Србији недостаје око пет хиљада професионалних возача аутобуса и камиона, а потражња за тим кадром одавно траје. Стање је алармантно, јер се све више ионако малобројних возача одлучује за рад у иностранству, недавно је још једном подсетио портал Б92 на муку друмских превозника у Србији.

Само ове године Градско саобраћајно предузеће (ГСП) Београд напустило је 213 возача, а конкурс за пријем нових готово да је стално отворен. Возачи у Србији у просеку су одавно ушли у шесту деценију живота.

Директор фирме за транспорт „Еуролајн” Драган Чакаревић подсећа да је „највећа школа за возаче била војска, које данас нема, а ретко ко има жељу да учи и полаже за возаче”.

„Мислим да ћемо за коју годину увозити возаче, сигурно их неће бити“, рекао је Чакаревић.

Српски возачи посао траже и лако га добијају у Словенији, Хрватској, Немачкој и земљама Скандинавије. Тамо зарађују три пута више од просечне плате возача аутобуса у Србији која износи до 60.000 динара.

„Током 2017. године послодавци су, поред осталих занимања, највеће интересовање исказали за запошљавањем возача, и то возача аутобуса, возача друмског возила, возача путничког аутомобила и возача теретњака“, казали су нам у Националној служби за запошљавање.

Потражња за возачима у Србији ће се додатно повећати после почетка 2018. године, тврде упућени. Наиме, очекује се поједностављење процедуре за одлазак у Европску унију и грађанима трећих земаља уколико су се образовали за занимања која су у тим земљама дефицитарна.

Већ поодавно се чују упозорења да ће Србија пожелети радника, и то много брже него што неки мисле.

„Код нас је већ данас стопа незапослености 10–11 одсто, али за највише три године причаћемо о недостатку радне снаге. Наша је срећа што још нисмо у Европској унији, јер би нам се мањак радне снаге већ догађао“, упозорио је недавно на једном великом скупу пословних људи Зоран Петровић, банкар и председник Управног одбора Америчке привредне коморе у Србији.

Два месеца раније, на 17. економском самиту Србије, Петровић је то исто рекао мало другачије: „Главни индикатор где јесте наша држава, више није ни економски раст, а ни ниво инфлације, већ број људи који у њој жели да остане да живи и ради.”

Колико сами послодавци, укључујући и државу, доприносе егзодусу младих и способних људи, који у Србији треба да раде, али и да рађају, па и да буду потрошачи овде произведеног?

Према подацима Мониторинга социјалне ситуације у Србији (МОНС), онлајн платформе коју су заједнички покренули Фондација за развој економске науке (ФРЕН) и Секонс група за развојну иницијативу, чак 20 одсто младих од 15 до 29 година који нађу запослење нема никакав писани уговор, а 45 одсто младих који има посао нема социјално ни здравствено осигурање, као ни право на годишњи одмор или боловање.

Међу запосленим младима, њих 40 одсто има само уговор на одређено време. Иако законски предвиђено пуно радно време износи 40 сати недељно, око 55 одсто младих у Србији ради између 40 и 50 сати недељно, док готово петина ради дуже од 50 сати недељно.

Око 40.000 људи у Србији ради на такозваним привременим и повременим пословима, податак је Централног регистра обавезног социјалног осигурања. Недавно је наш лист навео пример жене која је на таквим пословима провела више од две деценије.

„Ако овдашњи капиталисти наставе да шкртаре на платама запослених и ако држава настави да их подржава у томе, Србија ће остати без радне снаге много раније него што неки мисле“, упозорио је недавно за наш лист Зоран Михајловић, секретар Већа Савеза самосталних синдиката.

Ова синдикална централа обратила се јавности саопштењем које почиње питањем: „Докле ће српски радник да буде најмање плаћен у Европи?”

„Већ од 2027. улазимо у озбиљну кризу тржишта рада која би се огледала у немогућности обезбеђивања довољне радне снаге као подршке даљем расту“, указује економиста Иван Николић, уредник билтена „Макроекономске анализе и трендови” (МАТ) Економског института.

Према Анкети о радној снази, која важи за најобухватнији и једини међународно упоредиви инструмент за праћење кретања на тржишту рада, стопа незапослености у трећем кварталу 2017. године била је 12,9 одсто. По Николићевој рачуници, због исељавања људи и смањеног прираштаја, са умереном динамиком пораста броја запослених и циљаним економским растом од четири одсто, стопа незапослености у 2020. године спустиће се на 11,5 одсто, а 2027. испод шест одсто.

Преведено на језик конкретних бројки, број незапослених са око 490.000 биће смањен на 369.200 радника до 2025. године, а 2033. године на испод 100.000 – каже Николић.

„У овом периоду, уколико бисмо задржали постојећу привредну структуру, због веће тражње у односу на понуду радне снаге раст надница био би већи од раста инфлације, што би се негативно одразило на конкурентност наше привреде и успоравање њеног раста“, објашњава Николић.

Према његовој процени, Србији би после 2040. године могло да недостаје од 80.000 до 100.000 радника.

Александар Микавица / Политика

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *