Младост Стефана Немање

Поделите:

Почетком XII века на Балкану стоје насупрот једна другој две српске области – Рашка и Зета. Обе су међусобно имале довољно различитости да би биле у сталним непријатељствима, а разлог је био једноставан – превласт. Осим другачијег етничког састава и различите религије, Рашка и Зета су трпеле различите утицаје што се и те како осетило у културном погледу. Њихови међусобни односи били су само понекад складни, а најчешће је стална нетрпељивост доводила и до крвавих сукоба. Оно што им је било заједничко било је то да ниједна област није била независна, већ су обе под страном влашћу.

Зета се налазила у приморју, тако да је ту био изражен утицај романске културе, а била је, осим српским живљем, насељена и бројним романским и арбанаским становништвом које је имало и приличан политички утицај. Зета је једно време носила име Диоклитија или Дукља, то је био назив за средњовековну област која се простирала од Боке Которске до реке Бојане (ово име потиче вероватно од имена римског града Doclea или можда од назива илирског племена Docleatina). Сам назив Дукља је у употреби од X века и негде од XI века ова се област почиње називати Зетом. Назив Дукља (Диоклитија) се касније само употребљава у владарским титулама.

Око 1077. године Зета је уздигнута на ранг краљевине тиме што је римски папа Гргур VII одобрио да се кнез Михаило крунише за краља. Истовремено, краљ Михаило је радио и на томе да Зета добије самосталну архиепископију, што је на крају, 8. јануара 1089 уродило плодом тако да је у Бару основана зетска (Дукљанска) архиепископија. Но, тада већ није владао Михаило, већ његов наследник Бодин. Барска архиепископија је имала прилично велику надлежност и контролисала је епископије у Бару, Скадру, Дривасту, затим пулатску епископију, српску, босанску и требињску, а и сви манастири у земљи били су под њеном контролом. Захваљујући овоме католички утицај је био изузетно јак, тако да многе области у Зети нису имале уопште православног свештенства. Да је утицај римске курије био велики види се и из тога што су сва документа писана искључиво на латинском језику. Само становништво у Зети није било хомогено, будући да се ова држава налазила на границама различитих племена, која се јесу мешала, али која су и задржавала мноштво својих племенских обичаја.

Рашка се налазила у унутрашњости, окружена планинама и непроходним шумама које су јој представљале дуго времена штит тешко пролазан за стране освајаче. У овој области живело је претежно српско становништво уз веома мало другог етничког елемента тако да је Рашка успела да сачува много тога патријархалног и конзервативног. Ту су у највећој мери очувани народни језик и други обичаји, а православна црква је имала искључиви утицај. Рашка се углавном бавила својим пословима, али то није сметало њеног владара да када год то може усмери своју војску ка Зети. Пограничне чарке су биле непрестане, али ни један од владара није показивао неке веће амбиције према другој области, па су сви сукоби завршавали углавном пљачкама стоке и паљењем усева.

Ова стална трвења су достигла врхунац након смрти зетског владара Бодина, око 1101. године, када га је требао да наследи син Михаило, али због неморалности његове мајке избила је свеопшта побуна у којој се најбоље снашао Бодинов брат Доброслав и искористио огромни метеж да се дочепа престола. Успех му је био тек половичан јер га никако није умео и очувати. До тог момента Зета је била колико – толико мирна земља, без неких већих трзавица које би омеле стални успон ове области, али од појаве Доброслава историја Зете постаје поприште дивљих обрачуна за власт. Да је ситуација у Зети веома несигурна, први је осетио Вукан, тадашњи рашки велики жупан, па са војском упадне у Зету. Већ расклимана Зета није била у стању да се брани, а изгледа да ни Доброслав није показивао нарочиту вољу, још мање сналажљивост, па неког отпора није ни било. Таквог владара није било тешко оборити, тако да Вукан није имао већих проблема при хапшењу Доброслава и натурања свога кандидата Кочапара Бранисављевића.

Рашки жупан је желео да довођењем Кочапара на зетски престо добије одлучујући утицај у овој области. Судбина Зете, а ни судбина Кочапара њему није била битна, битна је била власт и прилика да је прошири преко границе Рашке. У томе није успео у потпуности јер се Кочапар показао незахвалним, а вероватно и превртљивим, па се веома брзо одвојио од Вукана. Ускоро су између њих владали толико лоши односи да је Вукан, не могавши више никако да поврати утицај над својим штићеником, чак покушао и да га убије „Потом је Вукан са Рашанима поставио засједе Кочапару да би га убио“ (Летопис поп Дукљанина). Кочапар се показао као веома спреман на Вуканове подвале па их је до краја све избегао.

Све у свему Кочапар се показао као одлучан владар који је имао намеру да Зети поврати ранију снагу и важност. Његови покушаји су били окренути углавном ка заузимању хумске земље, но у једном од похода погине. Сада је опет рашки жупан Вукан имао потпун утицај над зетским унутрашњим стварима па је то искористио истурајући и подржавајући новог кандидата за зетског владара који се звао Владимир, иначе син најстаријег Бодиновог брата, такође Владимира. Овај се потпуно препустио Вукану и чак му постао и зет. Захваљујући томе Зета је проживела неколико година без династичких борби што је и те како остало у сећању. „И земља је дванаест година живјела у миру“ (Летопис поп Дукљанина). Вероватно је да би овакво стање трајало дуже време да у Рашкој Вукан изненада не умире, чиме је зетски владар Владимир изгубио сигурну подршку.

То је била прилика да се одмах придигну његови непријатељи па тако побуну диже Бодинов син Ђорђе, а на наговор своје матере Јаквинте. Иначе, ова жена је остала у предању позната као надасве опака и зла. Она је као жена Бодинова још за његова живота била у сталним сукобима са Бранислављевићима јер се бојала њиховог јачања предвиђајући да ће они након Бодинове смрти преузети престо. Поп Дукљанин њој чак приписује у заслугу одсецање главе родоначелнику Бранислављевића, кнезу Браниславу, а које је на њен наговор наредио Бодин. Тада су погубљени и Бранислављев брат Градислав и Бранислављев син Бериња: „Краљ Бодин би побијеђен од жене као Ирод од Иродијаде“ (Летопис поп Дукљанина).

Ђорђева побуна је на крају успела (изгледа да је Владимир отрован), али ни он се није дуго науживао на власти. Ускоро га Бранисављевићи уз Грчку помоћ потисну, а матер му Јаквинту ухвате у Котору и пошаљу на заточење у Цариград. Сада је на престолу Грубеша Бранисављевић, подложник Грка. Ђорђе немајући куд побегне у заштиту код својих доскорашњих непријатеља, у Рашку.

Грубешина владавина је трајала седам година и остала је у лепом сећању. „За то вријеме земља је била у миру и веома се опоравила. Тада је бог дао жита и вина на претек и земља би напуњена сваким изобиљем“ (Летопис поп Дукљанина). Мир поново поремете Рашани који са војском упадну у Зету. Код Бара дочекује их Грубеша, али битку губи и сам гине. Зетски престо преузима поново Ђорђе, али сада је он већ старији и много искуснији па му је јасно да се многе ствари у политици и борби за власт могу много лакше стећи митом него оружјем. Стога покушава да се измири и са Бранисављевићима, својим највећим непријатељима, нудећи им поједине жупаније на владање. Вероватно је рачунао да му је боље да их као своје подложне жупане држи на оку него да стално са страхом гледа према Грчкој одакле би они могли наићи. Успех му је био само делимичан. Неки од Бранисављевића му долазе и прихватају понуду, док други остају у Грчкој, а опет неки одлазе у Рашку где сплеткаре. За то је сада Рашка идеално тло, јер у њој се династичке борбе након смрти Вуканове још увек не смирују. То је идеална прилика за Зећане и њиховог владара Ђорђа, да сада они почну да се мешају у рашке послове. Ђорђе је тога свестан и он то користи, па гура свог кандидата Уроша, иначе синовца Вукановог. Како је Урош био у тамници у Рашкој то га је требало најпре ослободити из ње. „Краљ сакупи војску и оде у Рашку, па је оружјем задобије и поплијени. Ту наиђу на Уроша који је био у затвору, у који су га били ставили његови рођаци, па га, извукавши га одатле пошаљу за жупана у Рашкој“. (Летопис поп Дукљанина).

Ове династичке борбе у Рашкој су избиле одмах након смрти великог жупана Вукана. У међувремену, док се Урош није дочепао власти, неки Завида је изгледа владао једно време (стога постоје претпоставке да је он можда Вуканов син или блиски рођак), али он није био личност већег значаја и формата у Рашкој тако да није успео да се одржи на престолу и одмах је подлегао побуни своје браће. Завида се наводно са својом браћом споречкао око имања и будући да није дошло до мирног решења овога спора, дошло је до тешких речи, затим претњи и на крају до отвореног сукоба. „Ипак сам слушао да је био велики метеж у овој страни земље, и Диоклитије и Далмације и Травуније, и да су родитељу његову браћа му завишћу одузела земљу“. (Стефан Првовенчани). Завида није могао другачије одговорити већ само бекством. Он је имао неких имања у Зети, познато је Рибница код Подгорице, и ту се склонио за извесно време.

За то време у Рашкој бесне династичке борбе које трају дуже време што омогућује да се у њих умеша и зетски краљ Ђорђе желећи да он буде тај који ће да одлучи о томе ко би могао бити нови жупан. У томе је на крају преценио своје снаге јер се одједном рашка властела удружила са незадовољном зетском властелом, па онда тако удружени позову у помоћ Грке. Наравно, Грци су осетили повољну прилику да поново добију утицај у српским пословима и пристану. Као резултат овог савеза остварена су два војна похода против Ђорђа. Први поход Ђорђе је сузбио, али у другом подлегне. Војска му се разиђе и он, немајући куда, за прво време се склони у Црмницу. Сада је цела земља букнула против њега, најпре Котор, а затим и остали. Једно време је лутао по земљи тражећи уточиште док га коначно нису, презреног од свих, ухватили и одвели најпре у Драч, а затим у Цариград. У Цариграду је, попут своје мајке неколико година раније, и он умро у заточеништву. Грци су тада као свога претендента на престо у Зети довели Градихну из куће Бранисављевића.

Ове династичке борбе довеле су Зету дотле да је она од независне претворена у државу која је зависна од Византије. Вероватно је да је народ Зете туђинско освајање дочекао као олакшање, јер га је освајач коначно ослободио бескрајних династичких борби које нису имале никакве сврхе, осим борбе за власт. Издајство је постало обична ствар, а да је узело маха потврђује и поп Дукљанин: „Тада су они који су се сматрали пријатељима и веома блиским краљу, и који су јели његов хљеб, подигли против њега своје потчињено људство, тако једни споља а други изнутра предадоше тврђаву и краља војсковођи господину Алексију, који узевши краља, поведе га са собом у Драч, а одатле га, окованог и у пратњи стражара, пошаље у Цариград, гдје је преминуо у затвору.“ (Летопис поп Дукљанина). Осим независности, Зета је изгубила и друге привилегије које су Бодин, а касније и Михаило тешко стекли. Средином XII века укинута је и барска архиепископија, а и владар више не носи назив краља већ назив „велики кнез“.

Управо некако око тог времена, претпоставља се 1113. године, Завида је добио сина коме је дао име Немања. Како је у то време Завида боравио у Рибници код Подгорице, то се претпоставља да се Немања родио управо ту. Одмах по рођењу детета поставило се и питање његовог крштења. Завида је био православне вере и било је за очекивати да се и дете тако крсти, но ту је било проблема јер је Зета била под снажним католичким утицајем толиким да у њој скоро да није било православног свештенства. Како је Завида био практичан човек, одлучио је да му дете крсти католички свештеник. „А како су у земљи тој латински јереји; то се по вољи божјој удостоји да у храму том прими и латинско крштење“ (Стефан Првовенчани).

О Немањином детињству и раној младости не знамо ништа, али на основу онога како се живело у Зети у то доба може се са великом сигурношћу реконструисати и то какав је он имао живот. Завида је, иако без значајније политичке улоге у животу Зете или Рашке, припадао породици великог рашког жупана а био је у сродству и са зетском династијом. Био је вероватно и добростојећи о чему говори и то што је могао из Рашке пребећи у Зету. Изгледа да је највећи део времена проводио у Рибници која се налазила близу два велика града – Котора и Дубровника. Оба града имала су широку аутономију, која је у себи подразумевала да постоје тачно одређене границе градске територије, сопствени закони, судије, разни чиновници и магистрати који су сваке године бирани и мењани, имала су своје епископије, мада је што се тиче црквених ствари, град Бар имао несумњиву предност у односу на Дубровник и Котор јер је у њему било седиште архиепископије.

Бар се налазио на брду изнад оштрог гребена Сутормана и Румије и управо захваљујући томе што је био седиште архиепископије сматран је политички важнијим од осталих. Овај град је живео од трговине маслиновим уљем и захваљујући томе био је густо насељен, а сама варош је била прилично велика. Ипак, Котор је био економски јачи и сигурно је да га је Немања често посећивао и посматрао снажну тврђаву на стени која се дизала високо у небо, док се испод ње простирала варош са око пет стотина кућа. Око њих се пружао исто тако снажан камени бедем, који је служио као заштита од ненаданих напада. Котор је био типична приморска варош са тесним улицама у којима су се налазиле куће од камена (ређе од дрвета), прекривене сламнатим или дрвеним крововима. Скоро свака кућа је имала по један балкон који се налазио са главне стране куће. Град је био пун занатлија, углавном кожара, ципелара, златара, воскара и наравно рибара. Са Дубровником, Котор није имао посебно срдачне односе из разумљивих конкурентских разлога. Но, све то није била велика сметња да се грађани ова два града међусобно мешају, тргују, па чак и венчавају. Ипак, мало је примера да се Дубровчанин преселио у Котор док је у обрнутом смеру било доста селидби. Котор је обухватао релативно велики простор који је заузимао полуострво између другог и трећег залива. Сва област је била густо насељена, а земљиште је било марљиво обрађивано, што је резултирало бројним воћњацима, виноградима, баштама међу којима је било саграђено и мноштво вила. У самом граду знало се ко на ком месту живи, па је у северном делу (Доброта и Пераст) била насеобина занатлија (бачвари, лађари, кречари, циглари).

Дубровник је био сразмерно јачи град у односу на Котор што се могло одмах видети и по кућама које не само да су биле скоро све од камена, већ су биле углавном двоспратне или троспратне, а нису биле ретке ни четвороспратне. Градиле су се углавном од камена или опеке, али као и у Котору биле су густо збијене. Прозори су затварани дрвеним капцима, док је стакло било прилично ретко. Скоро свака кућа је имала откривену или покривену галерију, где се држало цвеће. Ове галерије су служиле и за много прозаичније ствари, као што је смештај нужника и то на предњој страни куће тако да сав измет пада директно на улицу. То је био разлог зашто су ионако узане улице биле пуне смећа. Калдрмисане улице су биле реткост, а становници су слободно држали свиње и другу стоку на улици. Исто тако у многе куће се улазило са степеништа које су биле споља, на улици, што је још више сужавало ионако тесне улице. По оваквим улицама била је права авантура ићи ноћу; увек је постојала опасност да се упадне у јаму која је пуна нечистоће или да се страда од пљачкаша и непријатеља, а могло се наићи и на какав љубавни пар за који су овакве улице биле идеалне. Стога је било мало оних који су се усудили да без фењера шетају када падне мрак.

Било је забрањено да се изван градских зидина праве камене куће, већ су се правиле углавном од дрвета са сламнатим кровом. То је било из војничких разлога, односно зато што би се те куће у случају напада споља одмах запалиле и не би могле да непријатељу пруже заклон. Због поменуте неуредности шириле су се и многе болести од којих је свакако била најприсутнија лепра. И у Котору и у Дубровнику зараженима лепром био је забрањен улазак у град и они су морали да живе на тачно одређеним местима, да не би пренели болест на остале грађане. Осим тога, у Дубровнику су морали да носе и бела одела како би били приметни са веће раздаљине. Било је још људских наказа, попут оних које су сами људи направили кажњавајући криминалце сечењем ушију, носа, смуђењем косе, ослепљењем, итд. Честа казна била је и чупање браде, а због обичаја да људи носе дуге косе и браде, па је чак била велика срамота бити ћосав.

Будући да је Немања био из добростојеће куће, то му је и живот био далеко лагоднији но што је то био живот обичних грађана. Но, то не треба преувеличавати, јер ни тадашња висока властела није имала неки бог зна како угодан живот. Вероватно је да је кућа Немањиних родитеља била сва од камена, без велике удобности. Могуће је да су и у њој као и кућама других богатијих под и врата били прекривени шареним простиркама, а вероватно је да су имали платнене завесе или памучне, које су служиле као заклон од сунца. Уколико су имали скупоценог прибора чували су га, као и све друге вредније ствари, у ковчезима од којих је кључ имао само старешина породице. Кућа је била осветљавана свећњацима или фењерима, док су у сиромашнијим кућама користили луч. Чак и у најбогатијим кућама у то време је била ретка постеља, већ се спавало на поду, где би се распрострло неко крзно, а касније се употребљавао душек, перјанице и сламарице. Храна није била једнолична како се то данас често неоправдано мисли. Преовлађивала је биљна храна. Користио се хлеб, погача, каша, пита са месом или сиром. Заправо највише је у употреби био сир, али и свињско и овчје месо. Од свињског меса на цени је била нарочито шунка и сланина. Јела се риба, али и дивљач мада само на трпези знатније господе. Као пиће коришћено је вино и медовина.

Немања се вероватно највише забављао одлазећи у лов и то на препелице, јаребице и друге птице, што се тада сматрало посебно отменим. Добијало се много на престижу уколико би се у лов ишло са соколовима. Тада су се у околини Котора по брдима хватали соколови мрежама и они су били обучавани за лов. Били су веома скупоцени, тако да су често вођене парнице око власништва над овим птицама. Осим лова биле су омиљене и неке забаве које су биле везане за коришћење бојног оружја. Најчешће се вежбало у гађању стрелом и луком, ручним балистом као и са мачевима.

Гозбе су биле честе, а гостопримство је било пословично. Оне би се увек завршавале жестоким пијанкама, што и није било чудно јер су непрестано за све и свашта дизане разне здравице. На таквим весељима играње је било обавезно, посебно коло. Коришћени су фрула, гусле, гајде и рог као инструменти. Биле су честе и забаве под маскама, а најчешће су се носиле животињске маске. Када није било таквих забава, одлазило се у крчме где су најчешће радиле жене због којих су стално избијале туче. Певање је било веома омиљено и певало се у свакој прилици, и у свадби али и на сахрани, док су епске песме биле нераздвојни део живота.

Жељко Фајфрић

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *