Mladost Stefana Nemanje

0
5
Podelite:

Početkom XII veka na Balkanu stoje nasuprot jedna drugoj dve srpske oblasti – Raška i Zeta. Obe su međusobno imale dovoljno različitosti da bi bile u stalnim neprijateljstvima, a razlog je bio jednostavan – prevlast. Osim drugačijeg etničkog sastava i različite religije, Raška i Zeta su trpele različite uticaje što se i te kako osetilo u kulturnom pogledu. Njihovi međusobni odnosi bili su samo ponekad skladni, a najčešće je stalna netrpeljivost dovodila i do krvavih sukoba. Ono što im je bilo zajedničko bilo je to da nijedna oblast nije bila nezavisna, već su obe pod stranom vlašću.

Zeta se nalazila u primorju, tako da je tu bio izražen uticaj romanske kulture, a bila je, osim srpskim življem, naseljena i brojnim romanskim i arbanaskim stanovništvom koje je imalo i priličan politički uticaj. Zeta je jedno vreme nosila ime Dioklitija ili Duklja, to je bio naziv za srednjovekovnu oblast koja se prostirala od Boke Kotorske do reke Bojane (ovo ime potiče verovatno od imena rimskog grada Doclea ili možda od naziva ilirskog plemena Docleatina). Sam naziv Duklja je u upotrebi od X veka i negde od XI veka ova se oblast počinje nazivati Zetom. Naziv Duklja (Dioklitija) se kasnije samo upotrebljava u vladarskim titulama.

Oko 1077. godine Zeta je uzdignuta na rang kraljevine time što je rimski papa Grgur VII odobrio da se knez Mihailo kruniše za kralja. Istovremeno, kralj Mihailo je radio i na tome da Zeta dobije samostalnu arhiepiskopiju, što je na kraju, 8. januara 1089 urodilo plodom tako da je u Baru osnovana zetska (Dukljanska) arhiepiskopija. No, tada već nije vladao Mihailo, već njegov naslednik Bodin. Barska arhiepiskopija je imala prilično veliku nadležnost i kontrolisala je episkopije u Baru, Skadru, Drivastu, zatim pulatsku episkopiju, srpsku, bosansku i trebinjsku, a i svi manastiri u zemlji bili su pod njenom kontrolom. Zahvaljujući ovome katolički uticaj je bio izuzetno jak, tako da mnoge oblasti u Zeti nisu imale uopšte pravoslavnog sveštenstva. Da je uticaj rimske kurije bio veliki vidi se i iz toga što su sva dokumenta pisana isključivo na latinskom jeziku. Samo stanovništvo u Zeti nije bilo homogeno, budući da se ova država nalazila na granicama različitih plemena, koja se jesu mešala, ali koja su i zadržavala mnoštvo svojih plemenskih običaja.

Raška se nalazila u unutrašnjosti, okružena planinama i neprohodnim šumama koje su joj predstavljale dugo vremena štit teško prolazan za strane osvajače. U ovoj oblasti živelo je pretežno srpsko stanovništvo uz veoma malo drugog etničkog elementa tako da je Raška uspela da sačuva mnogo toga patrijarhalnog i konzervativnog. Tu su u najvećoj meri očuvani narodni jezik i drugi običaji, a pravoslavna crkva je imala isključivi uticaj. Raška se uglavnom bavila svojim poslovima, ali to nije smetalo njenog vladara da kada god to može usmeri svoju vojsku ka Zeti. Pogranične čarke su bile neprestane, ali ni jedan od vladara nije pokazivao neke veće ambicije prema drugoj oblasti, pa su svi sukobi završavali uglavnom pljačkama stoke i paljenjem useva.

Ova stalna trvenja su dostigla vrhunac nakon smrti zetskog vladara Bodina, oko 1101. godine, kada ga je trebao da nasledi sin Mihailo, ali zbog nemoralnosti njegove majke izbila je sveopšta pobuna u kojoj se najbolje snašao Bodinov brat Dobroslav i iskoristio ogromni metež da se dočepa prestola. Uspeh mu je bio tek polovičan jer ga nikako nije umeo i očuvati. Do tog momenta Zeta je bila koliko – toliko mirna zemlja, bez nekih većih trzavica koje bi omele stalni uspon ove oblasti, ali od pojave Dobroslava istorija Zete postaje poprište divljih obračuna za vlast. Da je situacija u Zeti veoma nesigurna, prvi je osetio Vukan, tadašnji raški veliki župan, pa sa vojskom upadne u Zetu. Već rasklimana Zeta nije bila u stanju da se brani, a izgleda da ni Dobroslav nije pokazivao naročitu volju, još manje snalažljivost, pa nekog otpora nije ni bilo. Takvog vladara nije bilo teško oboriti, tako da Vukan nije imao većih problema pri hapšenju Dobroslava i naturanja svoga kandidata Kočapara Branisavljevića.

Raški župan je želeo da dovođenjem Kočapara na zetski presto dobije odlučujući uticaj u ovoj oblasti. Sudbina Zete, a ni sudbina Kočapara njemu nije bila bitna, bitna je bila vlast i prilika da je proširi preko granice Raške. U tome nije uspeo u potpunosti jer se Kočapar pokazao nezahvalnim, a verovatno i prevrtljivim, pa se veoma brzo odvojio od Vukana. Uskoro su između njih vladali toliko loši odnosi da je Vukan, ne mogavši više nikako da povrati uticaj nad svojim štićenikom, čak pokušao i da ga ubije „Potom je Vukan sa Rašanima postavio zasjede Kočaparu da bi ga ubio“ (Letopis pop Dukljanina). Kočapar se pokazao kao veoma spreman na Vukanove podvale pa ih je do kraja sve izbegao.

Sve u svemu Kočapar se pokazao kao odlučan vladar koji je imao nameru da Zeti povrati raniju snagu i važnost. Njegovi pokušaji su bili okrenuti uglavnom ka zauzimanju humske zemlje, no u jednom od pohoda pogine. Sada je opet raški župan Vukan imao potpun uticaj nad zetskim unutrašnjim stvarima pa je to iskoristio isturajući i podržavajući novog kandidata za zetskog vladara koji se zvao Vladimir, inače sin najstarijeg Bodinovog brata, takođe Vladimira. Ovaj se potpuno prepustio Vukanu i čak mu postao i zet. Zahvaljujući tome Zeta je proživela nekoliko godina bez dinastičkih borbi što je i te kako ostalo u sećanju. „I zemlja je dvanaest godina živjela u miru“ (Letopis pop Dukljanina). Verovatno je da bi ovakvo stanje trajalo duže vreme da u Raškoj Vukan iznenada ne umire, čime je zetski vladar Vladimir izgubio sigurnu podršku.

To je bila prilika da se odmah pridignu njegovi neprijatelji pa tako pobunu diže Bodinov sin Đorđe, a na nagovor svoje matere Jakvinte. Inače, ova žena je ostala u predanju poznata kao nadasve opaka i zla. Ona je kao žena Bodinova još za njegova života bila u stalnim sukobima sa Branislavljevićima jer se bojala njihovog jačanja predviđajući da će oni nakon Bodinove smrti preuzeti presto. Pop Dukljanin njoj čak pripisuje u zaslugu odsecanje glave rodonačelniku Branislavljevića, knezu Branislavu, a koje je na njen nagovor naredio Bodin. Tada su pogubljeni i Branislavljev brat Gradislav i Branislavljev sin Berinja: „Kralj Bodin bi pobijeđen od žene kao Irod od Irodijade“ (Letopis pop Dukljanina).

Đorđeva pobuna je na kraju uspela (izgleda da je Vladimir otrovan), ali ni on se nije dugo nauživao na vlasti. Uskoro ga Branisavljevići uz Grčku pomoć potisnu, a mater mu Jakvintu uhvate u Kotoru i pošalju na zatočenje u Carigrad. Sada je na prestolu Grubeša Branisavljević, podložnik Grka. Đorđe nemajući kud pobegne u zaštitu kod svojih doskorašnjih neprijatelja, u Rašku.

Grubešina vladavina je trajala sedam godina i ostala je u lepom sećanju. „Za to vrijeme zemlja je bila u miru i veoma se oporavila. Tada je bog dao žita i vina na pretek i zemlja bi napunjena svakim izobiljem“ (Letopis pop Dukljanina). Mir ponovo poremete Rašani koji sa vojskom upadnu u Zetu. Kod Bara dočekuje ih Grubeša, ali bitku gubi i sam gine. Zetski presto preuzima ponovo Đorđe, ali sada je on već stariji i mnogo iskusniji pa mu je jasno da se mnoge stvari u politici i borbi za vlast mogu mnogo lakše steći mitom nego oružjem. Stoga pokušava da se izmiri i sa Branisavljevićima, svojim najvećim neprijateljima, nudeći im pojedine županije na vladanje. Verovatno je računao da mu je bolje da ih kao svoje podložne župane drži na oku nego da stalno sa strahom gleda prema Grčkoj odakle bi oni mogli naići. Uspeh mu je bio samo delimičan. Neki od Branisavljevića mu dolaze i prihvataju ponudu, dok drugi ostaju u Grčkoj, a opet neki odlaze u Rašku gde spletkare. Za to je sada Raška idealno tlo, jer u njoj se dinastičke borbe nakon smrti Vukanove još uvek ne smiruju. To je idealna prilika za Zećane i njihovog vladara Đorđa, da sada oni počnu da se mešaju u raške poslove. Đorđe je toga svestan i on to koristi, pa gura svog kandidata Uroša, inače sinovca Vukanovog. Kako je Uroš bio u tamnici u Raškoj to ga je trebalo najpre osloboditi iz nje. „Kralj sakupi vojsku i ode u Rašku, pa je oružjem zadobije i poplijeni. Tu naiđu na Uroša koji je bio u zatvoru, u koji su ga bili stavili njegovi rođaci, pa ga, izvukavši ga odatle pošalju za župana u Raškoj“. (Letopis pop Dukljanina).

Ove dinastičke borbe u Raškoj su izbile odmah nakon smrti velikog župana Vukana. U međuvremenu, dok se Uroš nije dočepao vlasti, neki Zavida je izgleda vladao jedno vreme (stoga postoje pretpostavke da je on možda Vukanov sin ili bliski rođak), ali on nije bio ličnost većeg značaja i formata u Raškoj tako da nije uspeo da se održi na prestolu i odmah je podlegao pobuni svoje braće. Zavida se navodno sa svojom braćom sporečkao oko imanja i budući da nije došlo do mirnog rešenja ovoga spora, došlo je do teških reči, zatim pretnji i na kraju do otvorenog sukoba. „Ipak sam slušao da je bio veliki metež u ovoj strani zemlje, i Dioklitije i Dalmacije i Travunije, i da su roditelju njegovu braća mu zavišću oduzela zemlju“. (Stefan Prvovenčani). Zavida nije mogao drugačije odgovoriti već samo bekstvom. On je imao nekih imanja u Zeti, poznato je Ribnica kod Podgorice, i tu se sklonio za izvesno vreme.

Za to vreme u Raškoj besne dinastičke borbe koje traju duže vreme što omogućuje da se u njih umeša i zetski kralj Đorđe želeći da on bude taj koji će da odluči o tome ko bi mogao biti novi župan. U tome je na kraju precenio svoje snage jer se odjednom raška vlastela udružila sa nezadovoljnom zetskom vlastelom, pa onda tako udruženi pozovu u pomoć Grke. Naravno, Grci su osetili povoljnu priliku da ponovo dobiju uticaj u srpskim poslovima i pristanu. Kao rezultat ovog saveza ostvarena su dva vojna pohoda protiv Đorđa. Prvi pohod Đorđe je suzbio, ali u drugom podlegne. Vojska mu se raziđe i on, nemajući kuda, za prvo vreme se skloni u Crmnicu. Sada je cela zemlja buknula protiv njega, najpre Kotor, a zatim i ostali. Jedno vreme je lutao po zemlji tražeći utočište dok ga konačno nisu, prezrenog od svih, uhvatili i odveli najpre u Drač, a zatim u Carigrad. U Carigradu je, poput svoje majke nekoliko godina ranije, i on umro u zatočeništvu. Grci su tada kao svoga pretendenta na presto u Zeti doveli Gradihnu iz kuće Branisavljevića.

Ove dinastičke borbe dovele su Zetu dotle da je ona od nezavisne pretvorena u državu koja je zavisna od Vizantije. Verovatno je da je narod Zete tuđinsko osvajanje dočekao kao olakšanje, jer ga je osvajač konačno oslobodio beskrajnih dinastičkih borbi koje nisu imale nikakve svrhe, osim borbe za vlast. Izdajstvo je postalo obična stvar, a da je uzelo maha potvrđuje i pop Dukljanin: „Tada su oni koji su se smatrali prijateljima i veoma bliskim kralju, i koji su jeli njegov hljeb, podigli protiv njega svoje potčinjeno ljudstvo, tako jedni spolja a drugi iznutra predadoše tvrđavu i kralja vojskovođi gospodinu Aleksiju, koji uzevši kralja, povede ga sa sobom u Drač, a odatle ga, okovanog i u pratnji stražara, pošalje u Carigrad, gdje je preminuo u zatvoru.“ (Letopis pop Dukljanina). Osim nezavisnosti, Zeta je izgubila i druge privilegije koje su Bodin, a kasnije i Mihailo teško stekli. Sredinom XII veka ukinuta je i barska arhiepiskopija, a i vladar više ne nosi naziv kralja već naziv „veliki knez“.

Upravo nekako oko tog vremena, pretpostavlja se 1113. godine, Zavida je dobio sina kome je dao ime Nemanja. Kako je u to vreme Zavida boravio u Ribnici kod Podgorice, to se pretpostavlja da se Nemanja rodio upravo tu. Odmah po rođenju deteta postavilo se i pitanje njegovog krštenja. Zavida je bio pravoslavne vere i bilo je za očekivati da se i dete tako krsti, no tu je bilo problema jer je Zeta bila pod snažnim katoličkim uticajem tolikim da u njoj skoro da nije bilo pravoslavnog sveštenstva. Kako je Zavida bio praktičan čovek, odlučio je da mu dete krsti katolički sveštenik. „A kako su u zemlji toj latinski jereji; to se po volji božjoj udostoji da u hramu tom primi i latinsko krštenje“ (Stefan Prvovenčani).

O Nemanjinom detinjstvu i ranoj mladosti ne znamo ništa, ali na osnovu onoga kako se živelo u Zeti u to doba može se sa velikom sigurnošću rekonstruisati i to kakav je on imao život. Zavida je, iako bez značajnije političke uloge u životu Zete ili Raške, pripadao porodici velikog raškog župana a bio je u srodstvu i sa zetskom dinastijom. Bio je verovatno i dobrostojeći o čemu govori i to što je mogao iz Raške prebeći u Zetu. Izgleda da je najveći deo vremena provodio u Ribnici koja se nalazila blizu dva velika grada – Kotora i Dubrovnika. Oba grada imala su široku autonomiju, koja je u sebi podrazumevala da postoje tačno određene granice gradske teritorije, sopstveni zakoni, sudije, razni činovnici i magistrati koji su svake godine birani i menjani, imala su svoje episkopije, mada je što se tiče crkvenih stvari, grad Bar imao nesumnjivu prednost u odnosu na Dubrovnik i Kotor jer je u njemu bilo sedište arhiepiskopije.

Bar se nalazio na brdu iznad oštrog grebena Sutormana i Rumije i upravo zahvaljujući tome što je bio sedište arhiepiskopije smatran je politički važnijim od ostalih. Ovaj grad je živeo od trgovine maslinovim uljem i zahvaljujući tome bio je gusto naseljen, a sama varoš je bila prilično velika. Ipak, Kotor je bio ekonomski jači i sigurno je da ga je Nemanja često posećivao i posmatrao snažnu tvrđavu na steni koja se dizala visoko u nebo, dok se ispod nje prostirala varoš sa oko pet stotina kuća. Oko njih se pružao isto tako snažan kameni bedem, koji je služio kao zaštita od nenadanih napada. Kotor je bio tipična primorska varoš sa tesnim ulicama u kojima su se nalazile kuće od kamena (ređe od drveta), prekrivene slamnatim ili drvenim krovovima. Skoro svaka kuća je imala po jedan balkon koji se nalazio sa glavne strane kuće. Grad je bio pun zanatlija, uglavnom kožara, cipelara, zlatara, voskara i naravno ribara. Sa Dubrovnikom, Kotor nije imao posebno srdačne odnose iz razumljivih konkurentskih razloga. No, sve to nije bila velika smetnja da se građani ova dva grada međusobno mešaju, trguju, pa čak i venčavaju. Ipak, malo je primera da se Dubrovčanin preselio u Kotor dok je u obrnutom smeru bilo dosta selidbi. Kotor je obuhvatao relativno veliki prostor koji je zauzimao poluostrvo između drugog i trećeg zaliva. Sva oblast je bila gusto naseljena, a zemljište je bilo marljivo obrađivano, što je rezultiralo brojnim voćnjacima, vinogradima, baštama među kojima je bilo sagrađeno i mnoštvo vila. U samom gradu znalo se ko na kom mestu živi, pa je u severnom delu (Dobrota i Perast) bila naseobina zanatlija (bačvari, lađari, krečari, ciglari).

Dubrovnik je bio srazmerno jači grad u odnosu na Kotor što se moglo odmah videti i po kućama koje ne samo da su bile skoro sve od kamena, već su bile uglavnom dvospratne ili trospratne, a nisu bile retke ni četvorospratne. Gradile su se uglavnom od kamena ili opeke, ali kao i u Kotoru bile su gusto zbijene. Prozori su zatvarani drvenim kapcima, dok je staklo bilo prilično retko. Skoro svaka kuća je imala otkrivenu ili pokrivenu galeriju, gde se držalo cveće. Ove galerije su služile i za mnogo prozaičnije stvari, kao što je smeštaj nužnika i to na prednjoj strani kuće tako da sav izmet pada direktno na ulicu. To je bio razlog zašto su ionako uzane ulice bile pune smeća. Kaldrmisane ulice su bile retkost, a stanovnici su slobodno držali svinje i drugu stoku na ulici. Isto tako u mnoge kuće se ulazilo sa stepeništa koje su bile spolja, na ulici, što je još više sužavalo ionako tesne ulice. Po ovakvim ulicama bila je prava avantura ići noću; uvek je postojala opasnost da se upadne u jamu koja je puna nečistoće ili da se strada od pljačkaša i neprijatelja, a moglo se naići i na kakav ljubavni par za koji su ovakve ulice bile idealne. Stoga je bilo malo onih koji su se usudili da bez fenjera šetaju kada padne mrak.

Bilo je zabranjeno da se izvan gradskih zidina prave kamene kuće, već su se pravile uglavnom od drveta sa slamnatim krovom. To je bilo iz vojničkih razloga, odnosno zato što bi se te kuće u slučaju napada spolja odmah zapalile i ne bi mogle da neprijatelju pruže zaklon. Zbog pomenute neurednosti širile su se i mnoge bolesti od kojih je svakako bila najprisutnija lepra. I u Kotoru i u Dubrovniku zaraženima leprom bio je zabranjen ulazak u grad i oni su morali da žive na tačno određenim mestima, da ne bi preneli bolest na ostale građane. Osim toga, u Dubrovniku su morali da nose i bela odela kako bi bili primetni sa veće razdaljine. Bilo je još ljudskih nakaza, poput onih koje su sami ljudi napravili kažnjavajući kriminalce sečenjem ušiju, nosa, smuđenjem kose, oslepljenjem, itd. Česta kazna bila je i čupanje brade, a zbog običaja da ljudi nose duge kose i brade, pa je čak bila velika sramota biti ćosav.

Budući da je Nemanja bio iz dobrostojeće kuće, to mu je i život bio daleko lagodniji no što je to bio život običnih građana. No, to ne treba preuveličavati, jer ni tadašnja visoka vlastela nije imala neki bog zna kako ugodan život. Verovatno je da je kuća Nemanjinih roditelja bila sva od kamena, bez velike udobnosti. Moguće je da su i u njoj kao i kućama drugih bogatijih pod i vrata bili prekriveni šarenim prostirkama, a verovatno je da su imali platnene zavese ili pamučne, koje su služile kao zaklon od sunca. Ukoliko su imali skupocenog pribora čuvali su ga, kao i sve druge vrednije stvari, u kovčezima od kojih je ključ imao samo starešina porodice. Kuća je bila osvetljavana svećnjacima ili fenjerima, dok su u siromašnijim kućama koristili luč. Čak i u najbogatijim kućama u to vreme je bila retka postelja, već se spavalo na podu, gde bi se rasprostrlo neko krzno, a kasnije se upotrebljavao dušek, perjanice i slamarice. Hrana nije bila jednolična kako se to danas često neopravdano misli. Preovlađivala je biljna hrana. Koristio se hleb, pogača, kaša, pita sa mesom ili sirom. Zapravo najviše je u upotrebi bio sir, ali i svinjsko i ovčje meso. Od svinjskog mesa na ceni je bila naročito šunka i slanina. Jela se riba, ali i divljač mada samo na trpezi znatnije gospode. Kao piće korišćeno je vino i medovina.

Nemanja se verovatno najviše zabavljao odlazeći u lov i to na prepelice, jarebice i druge ptice, što se tada smatralo posebno otmenim. Dobijalo se mnogo na prestižu ukoliko bi se u lov išlo sa sokolovima. Tada su se u okolini Kotora po brdima hvatali sokolovi mrežama i oni su bili obučavani za lov. Bili su veoma skupoceni, tako da su često vođene parnice oko vlasništva nad ovim pticama. Osim lova bile su omiljene i neke zabave koje su bile vezane za korišćenje bojnog oružja. Najčešće se vežbalo u gađanju strelom i lukom, ručnim balistom kao i sa mačevima.

Gozbe su bile česte, a gostoprimstvo je bilo poslovično. One bi se uvek završavale žestokim pijankama, što i nije bilo čudno jer su neprestano za sve i svašta dizane razne zdravice. Na takvim veseljima igranje je bilo obavezno, posebno kolo. Korišćeni su frula, gusle, gajde i rog kao instrumenti. Bile su česte i zabave pod maskama, a najčešće su se nosile životinjske maske. Kada nije bilo takvih zabava, odlazilo se u krčme gde su najčešće radile žene zbog kojih su stalno izbijale tuče. Pevanje je bilo veoma omiljeno i pevalo se u svakoj prilici, i u svadbi ali i na sahrani, dok su epske pesme bile nerazdvojni deo života.

Željko Fajfrić

Podelite:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here