Petar Gordić: Intelektualci u raljama kapitala i trulog morala

14
33
Podelite:

Novac, ideali i javnost – tri su ideje oko kojih sam organizovao ovo kratko „slovo“ o intelektualcima. Po mom sudu, nezavisnost je glavna karakteristika istinskih intelektualaca – od novca, klanova, interesnih grupa, ideja i ideologija … zavisnost isključivo od znanja i argumenata.

Intelektualci i novac. Pre par godina, kada su bile aktuelne grčka kriza i Siriza, slušao sam nekoliko emisija Oko magazin, u kojima je jedan od gostiju bio Kosta Josifidis, dugokosi harizmatični ekonomista koji me podsetio na filozofa Dejvida Čalmersa (kasnije sam saznao da je reč o jednom od naših najboljih ekonomista i o veoma dobrom pedagogu) [1]. Moram priznati, iznenadio sam se, ali i uplašio od njegovih reči u tim emisijama. Ozbiljan čovek, obrazovan, samouveren, sve na mestu, a kaže sledeću „rečenicu“: „Ova imena koja mi pominjemo, sve su to eksponenti krupnog kapitala“. Drugi put, takođe u Oku, rekao je nešto u smislu „Da, promene su moguće, ali neće ih doneti ideje, pojedinci ili ulica nego krupni kapital.“ Čovek je bukvalno uneo haos u moje znanje iz oblasti politike i ekonomije. Mislio sam da promene donose ljudi, svojim idejama i organizovanjem. To je tačno, ali ljudi su potkupljivi, podložni ucenama, pohlepni, slabi, zastrašeni … I drugo, kako je moguće da na „političkim filozofijama“ nisam saznao nešto o tom famoznom „kapitalu“! To je zato što je Marks danas isto što i komunizam u njegovo vreme – bauk koji kruži političkom filozofijom! Ne moramo biti marksisti, ali moramo znati šta je to marksizam, komunizam, kapitalizam … Krupni kapital vodi svet, kreira ekonomsku stvarnost, procenjuje, meri … krupni kapital se ovde razume kao subjekt, čija je suština da se umnožava i od koga zavisi tok istorije. I mi tu ništa ne možemo, mi ljudi smo tu samo da igramo po pravilima kapitala, naš status se ne razlikuje mnogo od statusa materijalnih predmeta. Malo bolje prolaze „vlasnici“ kapitala i njihovi bližnji, ali su i oni suštinski pod vlašću samog kapitala. Mi se možemo međusobno takmičiti, individualno ili kolektivno, ali glavnu reč vodi krupni kapital. To je nekakav gvozdeni zakon ekonomije, koji bespogovorno važi. Krupni kapital, pak, funkcioniše „u dogovoru“ sa državom i mafijom, to su njegove ispostave. Kada se vode ratovi, njih vode vojske koje su produžene ruke krupnog kapitala. Kada padnu berze ili se desi finansijski kolaps, države pokrivaju troškove da bi krupni kapital opstao. Kosta Josifidis tvrdi da je to sada tako, premda ne kaže do kada će to tako biti. Sve su brojnija mišljenja da je to nametnuto stanje i da se „od 1989. godine kapitalizam predstavlja kao priroda. Primorani smo da u njemu živimo bez i da ga imenujemo“ – tvrdi italijanski filozof Dijego Fuzaro. Zakon kapitala u društvu je nešto analogno zakonu gravitacije u prirodi.

U kakvoj su vezi krupni kapital i intelektualci? Živimo u vremenu velike besparice. Koliko god novca imali, malo je. Ako imate dovoljno ili malo više nego dovoljno, opet vam je malo, jer se bojite da će nestati. Jedini koji se ne boje da će im nestati (bar ne u ovom zdravorazumskom smislu) su kapitalisti (bankari, korporacije, industrijalci, vlasnici velikih „lanaca“ firmi). Svet je napravljen tako da njima uvek „kaplje“. Oni mogu da kupe (gotovo) sve – pa i ljude.

Ima jedan izuzetan esej Nebojše Katića Izdaja intelektualaca [2], naslovljen prema istoimenom delu Žilijena Bende iz 1927. godine. Benda je tvrdio da se izdaja intelektualaca sastoji u idejnoj promeni. Za razliku od intelektualaca idealista, humanista i branilaca univerzalnih vrednosti, sve veći je broj onih koji su počeli da brane rasne, klasne, nacionalne, utilitarne, i dr. ideje. Sa univrezalnog humanizma prešlo se na razne vidove partikularizama. Katić se nadovezuje na Bendin esej i smatra da su u današnje vreme društveni status, materijalni položaj i finansijska nesigurnost osnovni razlozi posrnuća velikog broja intelektualaca. Novac i glad za popularnošću su osnovni razlozi intelektualne izdaje. Novac nije isto što i kapital, ali tamo gde je kapital, tamo je moć, a time i novac. Kapital upravlja svetom, a samim tim i intelektualnim elitama. Elite regrutuju mlade kadrove i na taj način se održava ova zavisnost.

Intelektualci i ideali. Intelektualac (premda ne svaki) mora da odvoji vreme za javnu delatnost, da uzme učešće u nekim događajima u kojima je kompetentan i zastupa javni interes. Da bi to radio mora da ima motiv, a najbolji motiv je znanje, odnosno svest o tome da može da promeni stvari i dopre do ljudi. Takođe, mora znati za šta se bori, odnosno mora upražnjavati i ličnim primerom braniti jedan vrednosni sistem. Noam Čomski, Žan Pol Sartr, Bertrand Rasl, Umberto Eko ili Hauard Zin su veliki intelektualci. Iako se sa nekim njihovim idejama ne slažem, oni su za mene oličenja slobode. Neustrašivi ljudi! Intelektualne „gromade“! Mihailo Đurić je jedan od domaćih intelektualaca koje veoma cenim i rado čitam. Dobrica Ćosić takođe! Nema tog kapitala koji će da ućutka Miloša Kovića ili Jova Bakića! (Bar mislim da nema!) Hrišćanski svetitelji su takođe jedna vrsta intelektualaca, javnih delatnika koji su vodili vrli život i stradali za veru. Stihovi epske pesme „ni po babu ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga“ dobro izražavaju osnovni intelektualni patos. Čast, pravda, sloboda, dostojanstvo, istina – to su vrline koje intelektualci brane.

Slažem se sa Nebojšom Katićem! Po njemu u osnovi intelektualne izdaje je egzistencijalna nesigurnost, odnosno strah od gubitka radnog mesta. I ne samo to, nego i snishodljivost i poltronstvo da bi se do radnog mesta došlo. Univerziteti i slične ustanove se sve neizvesnije finansiraju, prinuđeni su da prosjače novac od države ili privatnog sektora. Stvoren je ambijent u kojem su intelektualne elite previše zavisne od novca, a to znači (da se nadovežemo na Josifidisa) od krupnog kapitala (koji kontroliše i privatni i državni sektor). Katić poentira narodnom poslovicom „Koga je moliti nije ga srditi“, što u prevodu znači ne ljuti onoga koji te plaća. Radite šta hoćete, samo nemojte da se bavite spregom krupni kapital-država (a to može značiti mnogo toga).

Sve sam bliži uverenju da je vreme pravih intelektualaca prošlo. Intelektualac je čovek koga nije moguće (pot)kupiti, a izdaja se sastoji upravo u potkupljenosti. A ne kupuje se samo novcem, niti se prodaje samo roba i usluga, nego tu postoji čitav niz načina trgovine i platnih sredstava. Potkupljenost bi se mogla tolerisati jedino u slučaju da nema materijalne sigurnosti, što u dosta slučajeva, po mom sudu, nije tačno. Novac ne obezbeđuje samo krupni kapital, nego i država. Državni budžet (koliko god zavisio od kapitala) je relativno stabilan izvor finansiranja i trebalo bi da obezbeđuje egzistencijalnu sigurnost. Međutim, sve je više intelektualaca halapljivih na novac, privilegije, moć i položaj. Nije im dovoljno jedno mesto; hoće dva ili tri; hoće ambasadorsko ili direktorsko mesto, hoće upravni odbor. Ovo je najveći problem, kada čovek ulazi u vode politike, u vode uskih partijskih ili klanovskih interesa počinje da gubi merila, ne zna više za šta se bori i na osnovu čega. Nije mi dovoljno da budem docent ili šef katedre, pored toga hoću da budem dekan, rektor, ministar, ambasador, hoću da budem direktor biblioteke ili izdavačke kuće!!! Neću ja da budem obični lekar ili specijalista – nego ću biti i to, ali u isto vreme poslanik i upravnik klinike, ministar, član upravnog odbora i direktor neke vladine institucije specijalnih namera!!! Kad čovek sedi na tri bitne fotelje, onda ima čitavu mrežu podanika, dužnika i onima kojima je dužan. I para i mogućnosti na pretek. Samo je malo odgovornosti! U ovim slučajevima osnovno zanimanje je potisnuto, „ko šiša“ studente i pacijente, nemam ja više vremena za njih!!! Mislim da je izdaja intelektualaca u našoj zemlji u velikoj meri povezana sa nekulturom, neosvešćenošću, ličnim ili klanovskim interesima. Ove „stvari“ se najbolje mogu uočiti u sferi politike, ali ni druga polja ne zaostaju u ovom pogledu. Oni najveći (intelektualci), koji treba da su „stubovi i čuvari“ jednog društva, su dosta često zapravo najmanji. Džaba ti veliko znanje i dotignuće, ako si mali čovek, spletkaroš i ulizica. „Mala znanja se stiču učenjem, velika znanja se stiču verom i poštenjem“ – pisao je Sveti Nikolaj Velimirović.

Intelektualci i javnost. Biti intelektualac nije profesija, nije nečija osnovna delatnost, to je stav prema životu. Intelektualci menjaju stvari svojim mišljenjem koje iznose u javnost (na različite načine). Neko to radi svojim (naučnim, novinarskim, političkim, umetničkim) delom, a neko polemikom i javnom raspravom. Svojim integritetom intelektualac (ili grupa njih) bi trebalo da su u stanju da mobilišu mnogo ljudi i da ih motivišu na akciju. Njihova pojava i njihova reč su moćna oružja. Intelektualci nisu nužno revolucionari, buntovnici ili reformisti, iako mogu delovati na neke od ovih načina. Mnogo ljudi koji se pojavljuju na TVu i pišu za štampane i elektronske medije se predstavljaju kao intelektualci, iako to zapravo nisu. Pjer Burdije skovao je izraz fast thinkers, kako bi imenovao ljude koji u medijima važe za stručnjake, a u struci nisko kotiraju. Takvih su danas „prepuni televizori!“ Rekoh da biti intelektualac nije osnovno zanimanje, kao uostalom ni političar. Trebalo bi da se čovek nečim bavi, i da uporedo sa tim (povremeno) obavlja javne političke funkcije i da (redovno) daje svoje sudove i rešenja o različitim pitanjima i problemima. A kod nas je to sve obrnuto – profesionalnih političara i analitičara (mahom spin-majstora, komesara i demagoga) je mnogo, ali takvi ničemu ne služe.

Mario Vargas Ljosa je pisao kako mesto intelektualaca u savremenom svetu zauzimaju zabavljači, jer su se misleći ljudi ućutali, odnosno povukli iz kulture spektakla i zabave. Ima i onih koji se nisu ućutali (pomenuti Nebojša Katić, Miloš Ković, Jovo Bakić), ali šta vredi kada ih je premalo. Ne mora svaki intelektualac da se pojavljuje na radiju, televiziji ili novinama, ali mora da brani vrednosti tamo gde se pojavljuje.

Glavni problem je ortačko-trgovački pristup, koji od atmosfere ozbiljne politike, umetnosti, medicine, prava, tehnike, priverede, nauke i intelektualne elite pravi klanovsku, podaničku, trgovačku atmosferu. Noam Čomski u knjizi Mediji, propaganda, sistem, pozivajući se na uvod u Orvelovu Životinjsku farmu, navodi način na koji se formira (medijska) intelektualna elita. [3] Orvel ne kritikuje samo totalitarne režime, tipa Sovjetskog saveza, nego i zapadne demokratske sisteme. Zašto?

“Orvel spominje i institucionalnu strukturu, u dve rečenice. Pita se zašto se takve stvari dešavaju? Prvo, zato što su novine u vlasništvu bogatih ljudi koji se brinu da samo određene stvari dođu do javnosti. Drugo, kada prolazite kroz elitni sistem obrazovanja, kada prolazite kroz škole u Oxfordu, učite da postoje određene stvari o kojima nije prikladno govoriti i određene misli o kojima nije prikladno razmišljati. To je socijalizacijska uloga elitnih institucija i ako se tome ne prilagodite, najčešće ste vani. Te dve rečenice sve govore.” [4]

Ovako nastaje svaka elita! I opšta i posebna, lokalna i republička. Medijske kuće su u vlasništvu bogatih ljudi (kapitala), kojima nije u interesu da se javno razmatraju neka pitanja. Političarima, takođe, odgovara da se neka pitanja zaobilaze, a neka druga favorizuju. Zbog toga su Univerziteti (i to oni najprestižniji) mesta na kojima se „uzgajaju“ intelektualne elite po meri političara i oligarha. Na urednička mesta u velikim medijskim kućama postavljaju se veoma obrazovani, ali zavisni, potkupljivi i ukalupljeni ljudi. Takvi će uvek biti predstavljani kao profesionalci, ali sa jednom manom. Njima istina nije na prvom mestu, oni su tu da tupe kritičku oštricu svoje mašinerije, da zaštite one koji su ih popeli na vrh. Naravno, oni će dozvoliti kritiku protiv svojih sponzora, ali selektivno, tek da im niko ne može zameriti to da ih štite. Evo jednog primera i time završavam ovaj tekst! Autorka emisije Upitnik [5] nikako da pozove neke relevantne ljude iz opozicije; Monolozi Ane Brnabić, Maje Gojković, sučeljavanje Čedomira Jovanovića i Marka Đurišića sa Markom Đurićem ili Petra Petkovića sa Draganom Šutanovcem – to je sve šou u rangu Farme! Jedna od pet emisija Upitnik-a je dobra, sve ostalo je, po mom mišljenju, ispod proseka. Apelujem na urednike RTS-a – ili postavite nekog da radi taj posao kako treba ili lepo preimenujte emisiju (dajte joj naziv Pačja škola ili nešto tog tipa) da ne gubim vreme gledajući „najgledaniju političku emisiju u zemlji“, iz koje ne mogu „ništa“ politički relevantno da saznam.

[1] https://www.youtube.com/watch?v=MXvmzqv8Qyg
[2] https://nkatic.wordpress.com/2011/03/30/izdaja-intelektualaca/
[3] https://www.scribd.com/document/31087181/Noam-Chomsky-Mediji-Propaganda-i-Sistem (str. 10)
[4] Isto, str. 10.
[5] http://www.rts.rs/page/tv/sr/series/20/rts-1/33/upitnik.html

Petar Gordić, filozof, 30/12/2017

Podelite:

14 COMMENTS

  1. Pa i kurve su u raljama bogataša; a ne moraju – mogu da čiste stanove i peru prozore, čistog obraza – samo je pitanje šta više vole? Tako i ti „intelektualci“ – dok su se prodali, znači da nisu intelektualci, već kurve; posle već sve ide lako.

  2. Mislim da autor brka neke stvari:

    – dok je neko u medijima – on dakle odgovara režimu, prema tome već je neupotrebljiv kao intelektualac,
    – takođe – ko god poveže svoju udobnost sa svojim javnim delovanjem, takođe je ispao iz definicije intelektualca.

    Možda autor samo gubi iz vida: da su svi mediji pod kontrolom Imperije i da života ima samo izvan medija.

    Intelektualac je mislilac koji se zalaže za opšte dobro, sve izvan toga su službenici Imperije. Setimo se samo koliki su intelektualci umrli neshvaćeni i slavljeni tek posmrtno – da li je trebalo da žive drugačije, da poljube papuču – pa kako im bude?

  3. Kao da intelektualci iza kojih je ostalo išta napisano nisu bili službenici moćnika svoga doba? Da nisu stajali na trgovima sa kapom ispred nogu i svojom pričom kamčili koji novčić od prolaznika, naravno da nisu, plaćali su ih moćnici da zaluđuju svetinu! Ne pravimo se naivni.

  4. Cini mi se da autoru nista nije jasno oko pojma intelektualac, posto ga svacije „intelektualno“ misljenje zbunjuje i utice na njegovu novu korekciju pojma i tome nikad kraja.
    Evo jedne divne misli Djure Susnjica (u mojoij interpretaciji posto mi je original nedostupan):
    Intelektualac nije nuzno svako ko je zavrsio visoke skole, ko je procitao ili ima mnogo knjiga, intelektualac je neko ko o zivotu ima apriorne stavove, za razliku od inteligencije, a to su svi oni sa diplomama od osnovne skole do doktorata, koji imaju apriorne interese, a stavove stvaraju naknadno kako bi opravdali svoje interese.

    Znaci, intelektualci su veoma retke zverke, a ne ta masa kojoj autor po, ne znam kakvim sve mnogobrojnim kriterijumima, dodeljuje status intelektualca.
    Intelektualac je po prirodi stvari levicar ili nije intelektualac, a komunizam je prirodno stanje coveka. Sve ostalo je narazumevanje ili zamajavanje ili laprdanje.

    • „Intelektualac je po prirodi stvari levicar ili nije intelektualac, a komunizam je prirodno stanje coveka. Sve ostalo je narazumevanje ili zamajavanje ili laprdanje.“

      Ne, takav je apsolutno bilmez sa diplomom, a počesto uz to zločinac sa dobrim poznavanjem postmoderne.

      • Ti si momce propustio mnogo toga u zivotu, pocevsi od bukvara, odgoja, pa nadalje, verovatno su ti bilmezi veoma bliski. Preskoci me.

        • Ništa lakše nego tebe preskakati, već ako smo kod sporta.

          Inače, da te naučim nešto: nije tvoje da se baviš mojim propuštanjima u životu, jer to je ad hominem napad, dakle izraz tvog propuštenog vaspitanja. Ti ovde treba da nastojiš da se argumentovano i logički ispravno baviš napisom, i da isto tako braniš svoje stavove ako ih neko osporava.

          Da konkretizujemo: ko smatra da su intelektualci Đilas, Koča, Kardelj, Todo Kurtović, Mira Marković i slični, trebalo bi da preispita svoju logičku aparaturu.

      • Pa ne bih ja sad, zbog proživljenih stranputica, deklasirao komunizam. Možda je komunizam crnji u liberalnoj propagandi, nego uživo? Inteligentni smo ljudi, daj još malo da razmislimo – negde mora da postoji rešenje; možda u kibucima?

        • Mi ovde razmenjujemo mišljenja o definiciji intelektualca. Nisam ja postavio ideološki isključivu tezu da intelektualac može biti samo levičar a da je komunizam prirodno stanje čoveka.(?!)
          Pa ako ćemo tako diskutovati, onda neko drugi može komotno braniti tezu da intelektualci pripadaju isključivo fašističkoj ideologiji i da je fašizam prirodno ljudsko stanje. I to fašističko prirodno ljudsko stanje lako se može podupreti upravo prirodnim stanjem Evrope (EU, NATO) nastalo na ideologiji nemačkih nacista pre dobrih 80 godina.
          Ako sagledamo naše „komunističko iskustvo“, upravo je karakteristična anti-intelektualnost. Uz to, treba li pominjati komunističku animalnu mržnju upravo prema srpskoj intelektualnoj eliti koju je doživljavala kao smrtnog neprijatelja.

          • E, sad, ako se bolje razmotri „levičarsko intelektualno promišljanje“ neće biti teško uočiti osciliranje ka fašizmu. Ljudi koji su se malo pažljivije bavili „Zakonom o udruženom radu“ po promisli Edvarda Kardelja, nisu mogli da zatvore oči pred sličnostima sa patentima Benita Musolinija o „radničkom korporativizmu“. ITD.
            Naravno, može intelektualac biti i levo orjentisan. Takav je bio prof Dr Mihailo Đurić. No, čim je počeo misliti svojom glavom i govoriti po savesti i svojim naučnim saznanjima (što im jeste dužnost), svrstan je u srpske nacionaliste i tamničen zbog toga.

          • Hm,hmm…mislis,na likove,iz nimbusovog skladista inteligencije,poput Nedica,Slobodana Jovanovica i javnih glasila i aktivnosti preko radio Londona,diktirajuci,spskove za likvidaciju,sa slovom z na celu,umesto petokrake ?

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here