Episkop bački Irinej: Predugo lutamo kroz lavirinte idola, opsena i samoobmana

1
32
Podelite:

Intervju za božićni broj „Pečata”, dat g. Miloradu Vučeliću

Potreban nam je svesrpski dijalog, rekli ste nedavno, uz napomenu da u novije vreme nebrojeno puta ponavljani termin unutrašnji dijalog, a povodom Kosova, nije najsrećnije odabran. Čini se da se u toj preporuci može naslutiti i Vaše uverenje da nam je kao društvu, odnosno narodu, potrebna sadržajno svestrana autorefleksija, ne samo povodom srpskog Jerusalima. O čemu je, pored teme Kosova, u ovom istorijski teškom trenutku takođe neodložno potrebno razgovarati i promišljati? Kako svesrpski razgovor uopšte ostvariti na način da to ne bude tek „odrađen“ nacionalni poduhvat?

Pre nego što odgovorim na ovo Vaše pitanje (najsadržajnije i najumnije pitanje koje mi je iz medijske sfere ikad upućeno), dozvolite mi, dragi prijatelju, da Vama, uredništvu, saradnicima, prijateljima i čitaocima „Pečata” od srca čestitam njegov jubilarni, petstoti broj. To činim sa zakašnjenjem budući da sam prvu polovinu decembra uglavnom proveo u Moskvi. Ali bolje ikad nego nikad…

Danas je, po mom skromnom mišljenju, nama Srbima najpotrebnija svestrana autorefleksija na temu samog našeg duhovnog bića, identiteta, istoriosofskog samoodređenja, samosaznanja i samoosećanja, istorijsko-civilizacijskog naznačenja i usmerenja, kao i nadistorijskog, metafizičkog sadržaja pojma pravoslavno Srpstvo (ukoliko, naravno, takav sadržaj još postoji). Jer, duhovno, identitetski, istorijski i istoriosofski, kulturno-civilizacijski, pa i verski, mi, savremeni Srbi, lutamo (čast izuzecima!) kroz lavirinte idolâ, opsenâ, fatamorganâ, zabludâ i samoobmanâ, oličenih, ponajpre i ponajviše, u uvoznim i domaćim ideologijama zapadnjačkog prosvetiteljstva, racionalizma i indiferen-tizma, a u novijem razdoblju jugoslovenstva i marksizma u formi titoizma. Ako ovakva autorefleksija izostane ili ako iz nje izvučemo zaključke u duhu spomenutih i inih ideologija, opstaćemo, bar za neko vreme, ali ne više kao istorijski evropski narod pod znakom krsta, odnosno i sa horizontalnom i sa vertikalnom dimenzijom života, nego kao amorfna masa proizvođačâ i potrošačâ, bez organskog odnosa međusobno i sa drugim narodima, bez duhovne vertikale, a samim tim i bez krsta kao znamenja i putokaza. Takva mehanička zajednica nedovršenih Evropljana može se uporediti sa solju koja je obljutavila, te više nije nizašta, po rečima Samoga Hrista (Mat. 5, 13). Uostalom, Novi Zavet nas uči da narod nije tek puka ovozemaljska, biološko-sociološka pojava već duhovna, transcendentna kategorija: „… Stvorio je (Bog) od jedne krvi svaki narod čovečanstva (…) da traže Gospoda” (Dela ap. 17, 26 – 27).

Bez ponovnog otkrivanja i potvrđivanja ove vizije o narodima sveta, dakle i srpskog naroda, nije moguć trajni nacionalni program, program koji prevazilazi efemerne političke odnose i kombinacije. Bez takvog, suštinski neizmenjivog i nezamenljivog programa nije, međutim, moguće izbeći zamke i zasede ideološkog idolopoklonstva. Šta bi nam, primera radi, vredelo oslobođenje od prikrivenog, ali još uvek žilavog jugoslovenstva i titoizma ako ga zamenimo verom u neoliberalni kapitalizam, u vrednosno „neutralnu” državu, lišenu bilo kakvih etičkih ili religijsko-metafizičkih ishodišta, u „ljudska prava” koja ne znaju za osnovno pravo, pravo na život, u „demokratiju” koja doleće na krilima „Milosrdnog anđela”, u mondijalističko društvo prinudne jednakosti (uz nešto veću jednakost bogatih i moćnih!), ali i brisanja različitosti i samosvojnosti? Da ne idem dalje! A nije da ne bih mogao…

Kosovo i Metohija su naša večna tema i večna briga. To je pokazao i okrugli sto Kosovo, juče, danas, sutra, održan 17. novembra u Matici srpskoj u Novom Sadu. Na tom skupu ste i Vi učestvovali, i u svom izlaganju podsetili da je na Metohiji bilo Vaše prvo službovanje, takođe i da je Kosovo od tada jedna od centralnih tema Vašeg života. Gde ste i kada službovali u Metohiji i po čemu su se najviše Kosovo i Metohija toliko urezali u Vaše srce?

Odgovor na ovo pitanje može biti samo ličnoga karaktera, neka vrsta javne ispovesti. Kada sam, pre više od pola veka, završio prvu godinu studijâ teologije, među nas, tadašnje studente, došao je neobičan student, dosta stariji od nas. Došao je iz Prizrena, a poslao ga je tadašnji raško-prizrenski vladika, Pavle, potonji patrijarh. Ja sam već kao somborski gimnazista provodio letnje raspuste u manastirima, najpre u Bačkoj (Bođani), a zatim na Fruškoj Gori. Već sam, izgleda, imao neku predispoziciju za monaštvo iako to tada, u mojoj ranoj mladosti, još nije bila do kraja iskristalisana odluka. Upoznavši novoga kolegu na studijama, zainteresovao sam se za manastire i monašto još više. Jer, novi kolega je bio jeromonah Jovan Radosavljević, koji je i danas, kao devedesetogodišnjak i najstariji srpski monah, duhom i telom čio, bodar i mudar duhovnik u činu arhimandrita. Njegova ličnost, način života, pogruženost u molitvu i odnos prema bližnjima na mene su učinile ogroman utisak. Spontano sam ga zamolio – a on se sa ljubavlju odazvao – da me upozna sa istaknutim monasima i sa manastirima južno od Save i Dunava, koje do tada još nisam bio video, ali sam o njima dosta toga čuo i pročitao. Tako sam, blagodareći njemu, upoznao sve poznate i priznate duhovnike, počev od svetoga starca Justina Popovića, i sve naše velike svetinje, od Ćelija, preko Žiče i Studenice, do Dečana i Pećke Patrijaršije. Među duhovnicima koje sam upoznao najveću važnost u mom životu imali su ava Justin Popović, koji me je docnije i zamonašio, i vladika Pavle, koji me je rukopoložio u čin jerođakona u Prizrenu i u čin jeromonaha u manastiru Svete Trojice kod Mušutišta, na padinama Šar-planine. Taj skroviti istorijski manastir – kao i crkvu u Mušutištu, čije su freske bile starije od gračaničkih – Arnauti su kasnije do temeljâ porušili i, naravno, time unapred sebi obezbedili pravo da se kandiduju u UNESKO…

Kao mlad monah odlazio sam iz Beograda kad god sam mogao i boravio sam, često i relativno dugo, u manastirima, najviše u Dečanima, čijem bratstvu sam bio pribrojan, ali i u Pećkoj Patrijaršiji, Deviču, Gračanici i Sopoćanima, kao i u onim manjima – u pomenutoj Svetoj Trojici u okolini Prizrena i, naročito, u Gorioču kod Istoka. U tim manastirima sam upoznao srpski narod iz okoline, a često sam, sa drugom sabraćom ili sâm, i posećivao, raznim povodima, Peć, Prizren, Đakovicu, Orahovac, Istok, Uroševac, Mitrovicu, pa, ređe, i Prištinu, kao i okolna sela. Jedino u kosovskom Pomoravlju nisam nikada bio. U sećanju su mi ostali mnogi doživljaji iz tih divnih krajeva. Navešću samo dva: jednog leta, zamenjujući pokojnog igumana Savu Krivokuću, išao sam peške, u pratnji jednog pobožnog seljaka, od Crnog Luga kod Peći do Istoka, ulazeći u kuće svečarâ u tim selima radi blagosiljanja slavskog žita i kolača, a drugom prilikom sam ceo bogovetni letnji dan pešačio po Mokroj Gori, od bačije do bačije, radi blagosiljanja mlečnih proizvoda u planinskim katunima. Treba li pominjati da su Srbi toga dêla Stare Srbije posle nekih hiljadu i po godina potpuno istrebljeni? Ovo iskustvo, pored studija teologije, bilo je dragocena životna škola moje mladosti. Eto otkud poznajem ako ne baš svaku stopu naše zavetne zemlje, a ono u dovoljnoj meri da mi zauvek ostane u srcu i duši…

Na skupu u Matici srpskoj u Novom Sadu izneli ste zanimljiv predlog da se za prostor Kosova i Metohije počne koristiti jedan potisnuti i zaboravljeni naziv – Stara Srbija – koji se koristio krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka. Važno je, za javnost bez sumnje i zanimljivo, da se čuje Vaše podrobnije obrazloženje ovog predloga?

Ne bih da ovo svoje mišljenje obrazlažem preterano podrobno budući da sam to učinio onomad u „Večernjim novostima”, a i moje izlaganje u Matici srpskoj biće – uskoro, nadam se – dostupno široj javnosti. Poznato je da mi Srbi ne umemo da vodimo takozvani medijski rat i da smo neuspešni kako u pozitivnoj, časnoj, tako i u negativnoj, nečasnoj propagandi. A da u okvirima medijskih i drugih propagandnih oblika delovanja postoji i sistematsko ratovanje pomoću imenâ i terminâ, to i ne slutimo. U hrvatskim medijima i javnoj – zvaničnoj i poluzvaničnoj – frazeologiji nećemo naći ni pomena o građanskom ratu u bivšoj Jugoslaviji, još manje o bratoubilačkom ratu za račun stranaca i sopstvene gluposti, a pogotovu ne o odgovornosti svih, pa i tadašnje hrvatske vrhuške, za ratne sukobe i strahote. U hrvatskom ideološko-propagandnom ključu (čast svetlim izuzecima!) slika toga vremena je jasna, jednoznačna, isključivo crno-bela: za rat je kriva isključivo Srbija, Srbi su agresori, a na hrvatskoj strani postoje samo „hrvatski branitelji” i „domovinski rat”. U javnim pak istupima raznih drugosrbijanaca i desetosrbijanaca ta slika je još crnja – na štetu Srba, naravno. Takva pojava nepravednog satanizovanja svog rođenog naroda ne postoji kod Hrvata! To im, uprkos lažljivosti njihove „zvanične teorije”, služi na čast, bar po mom mišljenju. Kad već pominjem Hrvatsku, reći ću i ovo: u prošlosti, sve do kraja austrougarskog doba, postojala je „trojedna kraljevina” Slavonija – Hrvatska – Dalmacija. Tek u vreme Hrvatima mrske karađorđevićevske unitarne monarhije postoji samo Banovina Hrvatska, – „cela”, a ne „iz tri dela”, – uz dodatak najvećeg dela teritorije Bosne i Hercegovine. Pre toga, Srbija, u ime jugoslovenskog ideala (!), odbacuje ponudu zapadnih saveznika i samu sebe „u prirodnim granicama”. Dalje: današnja predsednica Hrvatske, nabrajajući države takozvanog Zapadnog Balkana, spominje odvojeno Srbiju i Vojvodinu; tu je i pitanje onih Bunjevaca koji nisu prihvatili Titovu odluku da su svi oni nužno Hrvati, i tako dalje, i tome slično.

Koliko naših savremenika u Srbiji zna da mnogi mađarski zvaničnici ne govore o Vojvodini već o „južnim krajevima”, koliko bugarskih zvaničnika, uključujući i neke crkvene lidere, ne govori o Istočnoj Srbiji već o „zapadnim pokrajinama” i koliko rumunskih državnih i crkvenih predstavnika ne govori o vlaškoj zajednici (o vlahofonim Srbima, naravno, neće ni da čuju!) u Istočnoj Srbiji već o Rumunima koje Srbi ne priznaju (iako ni oni sami sebe ne smatraju Rumunima)?

Pređimo sada na geografsko-političke nazive na širem polju! Na Istoku, južna i zapadna Rusija, naslednica Kijevske Rusije, postaje pogranična oblast Rusije (Ukrajina, što će reći Krajina), – a pod uticajem poljsko-litvanske i austrijske propagande, još više pod uticajem unijatske animoznosti prema Pravoslavlju, u najnovije pak vreme u rezultatu antiruskog boljševičkog duha, – pretvara se u antirusku tvorevinu. U sovjetskom periodu Hruščov, rodom iz Ukrajine, bukvalno poklanja Ukrajini Krim, tradicionalno rusku oblast sa većinskim ruskim stanovništvom, a kada to stanovništvo na referendumu odluči da se priključi Rusiji, onda Rusija biva proglašena za agresora i uvode joj se sankcije. To je gorka realnost: Zapad brani sve što je za vreme komunističkih režima učinjeno po „revolucionarnom pravu”, grubom silom, nedemokratski i nelegalno.  Tako je postupio i ovde kod nas: branio je „tekovine” AVNOJ-a i Brionâ, a šta je time postigao, iskusili su svi narodi nekadašnje zajedničke države. U svemu tome vrtlogu, naizgled haotičnom, termini i nazivi igraju veoma važnu ulogu: državni identiteti i teritorije, demokratičnost, stanje ljudskih prava, agresije, odbrana, „udruženi zločinački poduhvati” – sve to imenuje i definiše zna se ko, gde, kako i zašto. Ima, razume se, i na Istoku i na Zapadu, primerâ principijelnosti, doslednosti i istinoljubivosti u korišćenju određene terminologije i onomastike. Navešću samo jedan: ne postoji na Kipru Grk koji će upotrebiti izraze „grčki deo Kipra” i „turski deo Kipra”. Svaki od njih reći će, uvek, bez izuzetka: slobodni i okupirani deo našeg ostrva ili prosto Kipar i deo Kipra pod turskom vlašću. To znači odgovornu i patriotsku javnu reč ili, ako hoćete, pozitivnu i časnu propagandu, potkrepljenu činjenicama, a ne praznim etiketama i floskulama.

Sve ovo sam naveo u odbranu naziva Stara Srbija: ne fabrikujemo ga danas, nije mu cilj poricanje prisustva i pravâ albanskog naroda, upotrebljavan je dugo i sistematski, istorijski i državno-pravno je legitiman… U razgovoru sa reporterkom „Večernjih novosti” već sam pominjao neosporive podatke iz „Atlasa Stare Srbije” (izdanje Svetigore, Cetinje – Beograd 2007). Ovde samo napominjem da na raznim stranim kartama iz turskoga vremena nailazimo na nazive Altserbien, Vieille Serbie i Old Serbia, da oni uvek označavaju Kosovo, Metohiju i delove današnje Makedonije i da se nigde ne obeležavaju kao albanska teritorija. Da zaključim: lažna imena su moćno i opasno oružje odloženog dejstva, a ne bezazlena i nevažna igra rečima. Evo primera koji to neposredno dokazuje: „Kosmet” je rogobatna skraćenica sovjetskog tipa, alibi za zabranu povratka Srbima prognanim u toku Drugog svetskog rata i kamuflaža za ostvarivanje obećanjâ o pripajanju Albaniji, datih od strane jugoslovenskih i srpskih komunista na Bujanskoj konferenciji. „Kosovo” pak (bez pominjanja Metohije!) nije drugo do pokušaj brisanja svakoga traga srpskom supstratu imena Pokrajine. Ovo njeno oktroisano ime još je, međutim, gluplje od prethodnog, „šifrovanog”, jer je reč Kosovo čisto srpska reč, a Metohija posrbljeni grčki naziv. Tek oznaka Kosovo i Metohija izražava pojam celovitosti toga prostora. Ipak, termin Stara Srbija još potpunije iskazuje realni geopolitički sadržaj naziva Pokrajine jer ne imenuje samo njen geografski položaj i istorijski kontekst nego i državnost koja se tu etnički i politički uobličila.

Početkom decembra bili ste s patrijarhom Irinejem na proslavi stogodišnjice ponovnog uspostavljanja Patrijaršije u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi kojoj su prisustvovali i predstavnici ostalih pomesnih Pravoslavnih Crkava. Skup je bio značajan ne samo za Rusku Pravoslavnu Crkvu nego i za celo Pravoslavlje. Sada kada su se, po povratku iz Moskve, utisci slegli, šta nam možete reći o ovoj svečanosti?

Da bih vašim cenjenim čitaocima što bolje preneo svoje utiske o poslednjem boravku Patrijarha srpskog i njegove pratnje u Moskvi, moram prethodno da kažem nešto više o razlogu za sabiranje Predstojateljâ i predstavnikâ pomesnih Pravoslavnih Crkava u ruskoj prestonici. Oni su zapravo pozvani da prisustvuju svečanom završnom zasedanju Arhijerejskog Sabora Ruske Pravoslavne Crkve i da u njemu učestvuju tako što će se obratiti članovima Sabora, a prvenstveno tako što će na praznik Vavedenja Presvete Bogorodice sasluživati na svečanoj – bolje reći velelepnoj – saborskoj svetoj Liturgiji u Hramu Hrista Spasitelja, na kojoj je služilo oko četiri stotine i pedeset episkopâ, uz sasluženje desetinâ sveštenomonahâ, sveštenikâ, đakonâ i mnoštva sabranog vernog naroda. Istovremeno, u toku i po završetku Sabora, održan je izuzetno bogat duhovni, kulturni i umetnički program, ostvareni su susreti i razgovori svih prisutnih Predstojatelja i njihovih pratnji sa domaćinom, Patrijarhom moskovskim i sve Rusije Kirilom, i njegovim najbližim saradnicima, susret Predstojateljâ sa predsednikom Rusije Vladimirom Vladimirovičem Putinom, a bilo je, naravno, i neformalnih bratskih razgovora između Predstojateljâ, odnosno delegacijâ, pojedinih pomesnih Crkava.

Naša delegacija, na čelu sa Njegovom Svetošću Patrijarhom, služila je svetu Liturgiju, uz sasluženje šestorice ruskih arhijereja i pojanje najboljih moskovskih crkvenih horova, u našem Podvorju. Tu smo proveli nedeljni dan uverivši se i ovog puta u revnost, trudoljubivost i avramovsko gostoljublje vladike Antonija, starešine Podvorja. Tokom boravka u Moskvi nisam znao čemu da se više divim – da li veličini i lepoti samoga grada, ili veličini i lepoti njegovih hramova i manastira, ili savršenom poretku, blagoljepiju i disciplini za vreme bogosluženjâ i svih pratećih manifestacija, ili kvalitetu koncerta i ukupnog programa, ili bogatom gostoljublju, ili iskrenom bratoljublju… Naš boravak u Moskvi je protekao u znaku triptiha Litugrija – Sabor – proslava, a i njegov povod je bio analogne, trojedine prirode: liturgijska proslava i kulturno-umetničko obeležavanje stogodišnjice velikog pomesnog Sabora Ruske Pravoslavne Crkve, obnove patrijaraškog služenja i dostojanstva u Ruskoj Crkvi i izbora svetog Tihona Ispovednika za prvog patrijarha vaspostavljene Moskovske Patrijaršije (1917 – 2017).

Pomesni Sabor je započeo sa radom 1917. godine, a produžio je da zaseda i naredne, 1918. godine. Odvijao se, dakle, u doba najkrvavije revolucije i boljševičkog terora, teško uporedivog sa bilo kojim periodom u starijoj ili novijoj svetskoj istoriji. U tim okolnostima Sabor, posle dva veka, poništava necrkvenu odluku cara Petra Velikog o ukidanju patrijaraške službe i na tron sveruskih patrijaraha bira svetog ispovednika Tihona. Novoizabrani patrijarh, već za vreme održavanja Sabora, prima vesti sa svih strana beskrajne Rusije o konfiskaciji crkvene imovine i crkvenih dragocenosti, kao i o masovnom stradanju vernih, sveštenika, monaha, monahinja i episkopa, hapšenih, zatvaranih u logore i ubijanih zbog vere u Hrista. Za vreme zaupokojene božanske Liturgije koju je služio u hramu Moskovske duhovne akademije patrijarh Tihon je pominjao sve te novomučenike, imenujući ih ovako: „I druge iz svešteničkih, monaških i mirjanskih staleža, čija imena Ti, Gospode, znaš”. To su bili dani kada je počeo da se sprovodi pakleni plan da Crkva bude uništena i da čak bude osnovana lažna Crkva u vidu „Žive Crkve” i pokreta takozvanih obnovitelja (obnovljenčestvo). U tim okolnostima održava se Sabor na kome se obnavlja vekovno kanonsko ustrojstvo Crkve, jedan sveti Božji čovek se bira za patrijarha, donose se kanonske i druge spasonosne uredbe i odluke, koje neće samo omogućiti da Crkva preživi u doba gonjenja nego i da spremna, preporođena stradanjem i krvlju milionâ svojih mučenika, dočeka vreme slobode i procvata, kojega smo savremenici i svedoci. Napominjem da su mnogi učesnici Sabora iz 1917. i 1918. godine kasnije mučenički postradali ili bili prognani. Zato je, eto, u Moskvi najsvečanije proslavljen dvostruki jubilej (stota godišnjica) pomenutih događaja, uz učešće poglavarâ i delegacijâ bezmalo svih autokefalnih Crkava, gotovo svih ruskih arhijereja, najviših ruskih zvaničnika i nebrojenoga mnoštva vernog naroda. To svešteno sabranje jeste svedočanstvo duhovne snage Ruske Pravoslavne Crkve i njene odlučnosti da pamti svaku žrtvu za Hrista i da kroz ovo svešteno sećanje ide u susret novim izazovima.

Ostajući u istorijskom periodu o kome sam govorio, osećam potrebu da – imajući u vidu televizijske i druge, apsolutno netačne i nedobronamerne interpretacije uloge Rusa izbeglih od boljševičkog terora u Srbiju, odnosno Kraljevinu Jugoslaviju – kažem samo nekoliko reči sa svoga stanovišta. U Srbiju, koja je pretrpela nebivala stradanja u Prvom svetskom ratu, dolaze stotine ruskih sveštenika, monaha i monahinja, kao i profesora teologije, na čelu sa jednim od najuglednijih arhijereja i najznačajnijih učesnika Sabora održanog 1917. i 1918. godine, mitropolitom Antonijem Hrapovickim. Sveštenici su popunili mnoge parohije u Srbiji, monasi, a posebno monahinje, oživeli su zamrle srpske manastire, a profesori teologije su Bogoslovskom fakultetu Beogradskog univerziteta, osnovanom još 1905. godine, omogućili početak rada (1920) i dali izuzetan impuls razvoju srpskog bogoslovlja. Mnogi od njih su i kraj zemnog života dočekali u Srbiji, među njima i mitropolit Antonije, sahranjen u kripti Iverske kapele u Beogradu. Daleko bi me odvelo kad bih ovu temu proširio na ukupni doprinos ruske emigracije nauci, književnosti, umetnosti, arhitekturi i ukupnoj kulturi i duhovnosti srpskog naroda. Nadam se da će Rusi našim duhovno nezrelim, a nadobudnim tumačima uloge njihovih saplemenika u našem životu u 20. veku bratski i velikodušno oprostiti.

Na arhijerejskoj Liturgiji 3. decembra u Podvorju Srpske Patrijaršije u Moskvi, koju je služio Patrijarh srpski gospodin Irinej, sasluživalo je i šest arhijereja i više sveštenoslužitelja Ruske Pravoslavne Crkve, a pojao je hor Petropavlovskog hrama i Danilovskog manastira. Da li je time Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi i pravoslavnim Srbima odata posebna počast?

Lepo ste zapazili vrednost i toga događaja. Naša Crkva, a Svetejši patrijarh Irinej posebno, nikada ne propušta priliku da istakne koliki značaj za nas ima sestrinska Ruska Crkva, a posebno da naglasi blagodarnost našeg naroda za svu pomoć koju su nam braća Rusi pružili kroz istoriju, a pružaju je i danas. Na svakom koraku smo primani sa najvećim poštovanjem, ljubavlju i pažnjom. Zaista je našoj delegaciji učinjena velika čast kada su šestorica ruskih arhijereja, u hramu Podvorja Srpske Crkve kod Jauskih Vrata, nadomak Kremlja, posvećenom svetim apostolima Petru i Pavlu, sasluživala našem Patrijarhu. I to je događaj za zahvalno pamćenje.

U sali saborovanja pri Hramu Hrista Spasitelja u Moskvi na Saboru kojim je predsedavao domaćin, patrijarh Kiril, obratio se patrijarh Irinej i izgovorio i rečenicu: „Udaljavanje od Rusije, ruskoga naroda, Ruske Crkve, za nas je udaljavanje od samih sebe, mi to nikada nećemo prihvatiti niti ćemo moći da razumemo takve želje i takva očekivanja.“ Može li se reći da je ova misao, kako Njegoš reče, „iz duše cijelog naroda“?

Može, svakako. Istinu za volju, ima i izuzetaka – to su po pravilu pripadnici onih političkih i intelektualnih krugova koji ni u svom ličnom životu, ni u životu nacije, ni u životu ljudskog roda uopšte, ne priznaju nikakvu vertikalu, Zavet, neprolazne vrednosti, bratstvo među ljudima, prijateljstvo među narodima, ljubav kao punoću življenja i krst kao punoću ljubavi. I pored stalne propagande, spolja i iznutra, u prilog „horizontale”, „potrošačkog raja” i „večnih interesa”, nema kod nas, srećom, baš mnogo iskreno ubeđenih protivnika Rusije. Ovde stajem kako od nekih ne bih bio proglašen za opskuranta i zanesenjaka koji Rusiju uzdiže na pijedestal ideala i idola, a za Srbiju priželjkuje status ruske gubernije…

Nedavno je stigla vest iz Evropskog suda za ljudska prava iz Strazbura da je kanonska Arhiepiskopija ohridska dobila spor protiv makedonske države. Posle ove presude makedonska država dužna je da registruje Arhiepiskopiju ohridsku, koja je u kanonskom jedinstvu sa Srpskom Pravoslavnom Crkvom i na čijem je čelu Njegovo Blaženstvo Arhiepiskop ohridski i Mitropolit skopski Jovan Vraniškovski. Znači li to da će u Bivšoj Jugoslovenskoj Republici Makedoniji nastupiti bolji dani za kanonsku Arhiepiskopiju ohridsku i prestati progoni njenih arhijereja, sveštenstva i monaštva?

Presudu Evropskog suda za ljudska prava, zasnovanu na načelima prava i pravde, treba da posmatramo u svetlu januarskih dana 2004. godine, kada su skopske vlasti hapsile arhijereje Ohridske Arhiepiskopije, prebijale monahinje, spaljivale manastir u Nižepolju kod Bitolja, upadale noću u domove vernikâ, pretile im i šikanirale ih. Isto tako treba da ih sagledavamo i u svetlu niza montiranih sudskih procesa i stradanja samog arhiepiskopa Jovana. Ovom presudom su skopske vlasti osujećene da i dalje tako postupaju. Ohridska Arhiepiskopija, od vascelog Pravoslavlja priznata kanonska autonomna Crkva, koja vrši punoću svoje spasonosne misije i ima poglavara, episkopat, eveštenstvo, monaštvo i vernike, sada je i punopravni subjekt javnog i građanskog prava. To i meni i svima nama uliva nadu da će Arhiepiskopija ohridska biti tolerisana i barem deklarativno ravnopravna sa raskolničkom crkvenom organizacijom koja de facto (mada ne i de iure) uživa status i povlastice državne Crkve.

Samo koji dan po obelodanjenju presude Evropskog suda iz Strazbura stigla je vest iz Sofije da je na adresu Sinoda Bugarske Pravoslavne Crkve upućena jedna molba iz Skoplja a od strane nepriznate Makedonske Crkve. U toj molbi se od Bugarske Pravoslavne Crkve traži „majčinstvo“ za nekanonsku „Makedonsku crkvu”. Pre neki dan objavljeno je da je Sinod Bugarske pravoslavne crkve uslišio ovu molbu, prihvatio ulogu Majke-Crkve, pod čijim bi skutom „Makedonska Crkva” pokušala da stekne legalnost i autokefalnost. Ova odluka Sinoda BPC pokreće mnoga bolna sećanja i otvara stare rane. Šta Vi mislite o tome?

Događaji su se hronološki odvijali baš tako kako rekoste (presuda u Strazburu u korist Arhiepiskopije ohridske, a neposredno zatim obraćanje Bugarskoj Pravoslavnoj Crkvi), ali ja ne znam da li je između njih postojala neka uzročno-posledična veza ili se radilo o slučajno, stihijski, sinhronizovanim dešavanjima. Kako god da je bilo, postupak Crkve u raskolu predstavlja presedan u ukupnoj istoriji Crkve, a sa stanovišta pravoslavne eklisiologije i kanonskog prava – čistu farsu. Kratku analizu i ocenu kako akcije takozvane Makedonske Pravoslavne Crkve tako i reakcije Bugarske Pravoslavne Crkve izneo sam nedavno na stranicama „Večernjih novosti”, a ovde bih se osvrnuo samo na dva aspekta – tekstualni i politički.

Sinod Bugarske Patrijaršije nije, naime, – sudeći po slovu i duhu njegovog zvaničnog saopštenja, – eksplicitno i nedvosmisleno prihvatio ulogu „Crkve Majke” niti je „Makedonskoj Pravoslavnoj Crkvi” obećao kanonsko opštenje i priznavanje autokefalnoga statusa. Umesto toga, bugarski Sinod je obrazovao komisiju koja ima zadatak da pomogne pri rešavanju problema stvorenog raskolom, i to uz konsultacije i u saradnji sa ostalim Pravoslavnim Crkvama. Ovo je, čini mi se, granica nekanonskog uplitanja u život druge autokefalne Crkve (Srpske) koju Bugarska Crkva ne može preći ukoliko ne želi da i samoj sebi priušti iskustvo raskola sa sestrinskim Crkvama, iskustvo koje je u svojoj istoriji već imala, i to ne jedamput.

Ne može se izbeći utisak – a ima i neposrednih svedočenja iz same Bugarske Crkve – da je čitav poduhvat motivisan političkim, državno-nacionalnim ciljevima, u duhu stare egzarhijske teze o etnički bugarskom karakteru ne samo današnje Republike Makedonije nego i pojedinih oblasti Srbije i Grčke. Samim tim, inspirisan je i podstaknut, po svemu sudeći, od političara i državnih činilaca iz Skoplja i Sofije. Ne znam, ali se ne bih čudio da je čitav scenario razrađen na poslednjem sastanku dvojice premijera, Zaeva i Borisova, u Strumici, u režiji ili bar uz aktivno učešće raskolničkoga strumičkoga vladike Nauma. Akteri i ne kriju mnogo da su njihove akcije politički koordinirane. Pritom njih, naravno, Crkva sa svojim kanonima, ustrojstvom i poretkom, savršeno ne zanima. Njihova je namera da čisto crkveni problem reše političkim nasiljem i sa političkim ciljem. Time se „začarani krug” zatvara: vraćamo se na davno protekle decenije, kada je Komunistička partija Jugoslavije osnovala takozvanu Makedonsku Pravoslavnu Crkvu, da bi je kasnije darivala fantomskom autokefalnošću (dokumenta o svemu tome već poodavno su objavljena). Problemi se neće rešiti političkim dogovorima dvojca Borisov – Zaev i neznalačkom akrobatikom pojedinih arhijereja, koje inače iskreno i duboko žalim što ih je virus schismaticum bacio u dugu duhovnu bolest. Bojim se, naprotiv, da se ide ka novim podelama među vernicima, ne toliko među onima iz kanonske Ohridske Arhiepiskopije koliko među onima koji, iz neznanja ili pod uticajem propagande, pripadaju raskolničkim crkvenim strukturama.

Tokom minule godine kao da su učestali pokušaji nekih u veri neutemeljenih svetovnjaka, koji ne poznaju kanonski crkveni život, da se umešaju u rad Crkve i pojedinih episkopa, ne prezajući ni od toga da izazovu incidente. Ponekada im idu naruku i neka sveštena lica. Takvih postupaka je najviše u inostranstvu. Kako stati na put takvim ljudima?

Vrlo teško. Jer, oni koji o nečem ništa ne znaju – ili znaju oskudno i pogrešno – najuvereniji su u svoje sveznanje i nepogrešivost. Poseban kuriozitet su oni u novinarskom svetu koji bi, pišući naručene ili naređene tekstove o Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi (čitaj: protiv Srpske Pravoslavne Crkve), da upravljaju crkvenim životom – štaviše, da postavljaju i premeštaju sveštenike! – umesto zakonitih i jedino nadležnih episkopa. Te pojave nije bilo ni za vreme Josipa Broza i njegove Udbe… Kod sveštenih lica koja učestvuju u takvim kampanjama – a koja s pravom apostrofirate – nije toliko u pitanju neznalaštvo koliko atrofija crkvene svesti, savesti i morala. Duboko ih žalim, boreći se protiv osećanja prezira u svojoj duši, i molitveno se nadam da će se ti ljudi duhovno otrezniti, ako ne potpuno, a ono bar delimice.

Danas u svetu jača ubeđenje da se niz aktuelnih događanja i globalnih procesa mogu uzročnoposledično objasniti kao  neskrivena borba Dobra i Zla (u novijem vremenu zaoštrena bez premca u istoriji). Prema ovom stavu, u planetarnim sukobima dakle nije reč samo o antagonizmu različitih političkih sistema i državnih interesa već su na delu sukobljene etički determinisane sile, koje se čak i u metafizičkim kategorijama prepoznaju. Kako objasniti da je posle toliko „hladnih“ i „vatrenih“ ratova nova globalna „linija vatre“ u predstavama ljudi dobila pomenuti mitski i epski poredak? 

Tema koju ovim pitanjem pokrećete jeste jedna od glavnih biblijskih i hrišćanskih tema. Zaista, istorija sveta je istorija borbe dobra i zla, svetlosti i tame, Boga i satane, Hrista i Antihrista, a ne tek borba međusobno suprotstavljenih država, politika, ideologija, civilizacija, religija… To je tema Otkrivenja Jovanovog, poslednje knjige Svetoga Pisma. To je tema Dostojevskog, Justina Popovića i svih ljudi koje muči pitanje o smislu istorije. Ali ona nadilazi okvire ovog razgovora. Možda ću jednog dana moći da s Vama posebno razgovaram samo na ovu temu ili da napišem autorski tekst za „Pečat”. Ipak, sve će to biti malo – ovo je večna, a možda i jedina, tema čoveka i čovečanstva. To nam, međutim, ne daje pravo da istoriju jednostrano eshatologizujemo i da je pritom potpuno desakralizujemo. Ne smemo smetnuti s uma da istorija sveta nije trijumf zla već istorija spasenja, spasenja u Hristu. Zlo postoji: naš svet „u zlu leži” (I Jov. 5, 19). Ali između sveta i zla nema znaka jednakosti. Naprotiv: svaki duhovno preporođen čovek (čovek „rođen od Boga”) „čuva sebe i nečastivi ga se ne dotiče” (I Jov. 5, 18). Jer, znajući da svet „u zlu leži”, mi znamo i to „da smo od Boga” (I Jov. 5, 19) jer  „znamo da je Sin Božji došao i dao nam razum da poznajemo Istinitoga; i jesmo u Istinitome” (I Jov. 5, 20). Kraj istorije neće biti „smak sveta” nego njegovo konačno oslobođenje od silâ zla, smrti i propadljivosti i njegov preobražaj u Carstvo Božje. Zato nema bežanja iz istorije u ime individualnoga spasenja i straha pred zlom. Antihrist odavno dela u svetu, ali još više, pobedonosno, dela Hristos, Bog ljubavi ili, bolje, Bog Koji jeste Ljubav. On jeste Gospodar istorije i On joj daje konačni, eshatološki smisao i opravdanje, ali nju slobodno stvaraju ljudi i oni će za to biti odgovorni pred sudom Božjim, pred samom istorijom i pred sobom.

Istorijske procese treba, dakle, pratiti i tumačiti u svetlosti Otkrivenja, ali bez mistifikacijâ i morbidne apokaliptike. Tekućim antagonizmima i najuticajnijim protagonistima svetskih zbivanja ne treba pripisivati mistična i metafizička obeležja. Danas se politički sistemi malo razlikuju. Svuda postoje multinacionalne kompanije, bankarski konglomerati, medijski isto tako. I ranije, kada su sukobi objašnjavani razlikom političkih i ideoloških pozicija, radilo se najčešće o sukobima zbog interesâ, materijalnog bogatstva i osvajačkih ciljeva. Istina je da danas jedna strana svoje interese brani i zastupa sa više principijelnosti, nastojeći da se pridržava normi međunarodnog prava, dok druga nastupa golom silom, što smo i na svojoj koži osetili. Utisak je da poslednjih decenija krize i ne nastaju zbog interesâ državâ, a pogotovu ne zbog interesâ narodâ, nego zbog interesâ velikih kompanija: zbog tržišta, sirovinâ, energenata posebno. Ali i kada se radi o nekim ljudima na vrhovima piramidâ svetske moći, koji u poslednje vreme javno zastupaju monstruoznu ideju da se mora radikalno smanjiti svetska populacija, ne možemo reći da oni predstavljaju determinisano zlo, sušto zlo, zlo po sebi. Veliki ruski pisac Aleksandar Solženjicin, svedok strahotâ savremene istorije, kaže da linija koja deli dobro i zlo ne prolazi između silâ i državâ ni između klasâ, nacijâ i različitih vera nego kroz svako ljudsko srce: u srcu svakoga zlog čoveka ima i dobra, ma i najmanjeg, kao što u srcu svakog dobrog čoveka ima i malo neiskorenjenog zla. U odnosu prema svakom čoveku mora nam biti na umu primer razbojnika koji se na krstu, pored Krsta Raspetoga Hrista, u poslednjem trenutku života pokajao i spasao.

To što u predstavama pojedinaca sukobi na svetskoj sceni dobijaju nadracionalna obeležja, plod je, po mom mišljenju, normalnog ljudskog straha za opstanak i život. Taj strah nije neosnovan, ali je u znatnoj meri medijski projektovan. Izjave političarâ plasiraju se kao zveckanje najtežim oružjem, kao pretnja po krhki mir, koji zapravo i ne postoji jer se u svetu svakoga trenutka vodi niz lokalnih ratova. Uoči prošlog Božića smo, čini mi se, razgovarali o strahu žiteljâ Zapadne Evrope od islamističkih terorista, koji takođe imaju svoju, izopačenu viziju etički determinisanih sila. Gospodari rata i mira, oni koji bi da upravljaju ljudskim životima, žele da svi ljudi žive u ropskom strahu.

I među nama hrišćanima ima „lažne braće što se uvukoše da uhode slobodu našu koju imamo u Hristu Isusu, da nas zarobe” u ropstvo svojih zabluda i predrasuda (Gal. 2, 4). Njima se, radi istine Jevanđelja, „ni za čas” ne smemo dati u pokornost (Gal. 2, 5). Naše jevanđelsko životno pravilo glasi: živimo „kao slobodni, a ne kao oni koji koriste slobodu za prikrivanje zlobe” (I Petr. 2, 16) i, „obećavajući slobodu, sami su robovi pokvarenosti” (II Petr. 2, 19). Nasuprot takvom, naopakom shvatanju slobode, apostol Pavle nam poručuje: „…Vi ste, braćo, na slobodu pozvani (…) da iz ljubavi služite jedni drugima” (Gal. 5, 13). Stoga „stojte, dakle, u slobodi kojom nas Hristos oslobodi…” (Gal. 5,1). Jer, uči nas apostol Jakov, za nas važi isključivo „savršeni zakon slobode” (Jak. 1, 25) i „zakonom slobode” biće nam suđeno (Jak. 2, 12).

Od našeg prethodnog razgovora za Pečat proteklo je godinu dana. I taj je razgovor dobrim delom protekao u znaku brižnih komentara i ne baš vedrih slutnji pred neizvesnom budućnošću. Može li se sada izdvojiti vredan razlog za malo nade i optimizma i šta biste, pored vere koja snaži duh, uočili kao put i izbor koji čoveku našeg vremena, posebno pripadniku našeg naroda, može da pruži utehu u raširenom beznađu? Šta bi moglo biti vredno uporište u našoj sumornoj stvarnosti?

Mislim da sam u odgovoru na prethodno pitanje uglavnom odgovorio i na ovo. Ali evo i kratkog zaključka: u beznađu lek, uteha i izlaz jeste nada – nada u Boga, u dobre ljude i u plodove naših napora na putu Božjem. Psalmopesnik David peva: „Gospod je Tvrđava moja, Utočište moje i Izbavitelj moj!” (Ps. 17, 3). I pita: „Koga da se bojim?” (Ps. 26, 1).

Ruski patrijarh Kiril izjavio je skoro da se „čovečanstvu bliži sudnji dan“. Kako se uspokojiti i živeti imajući na umu da je reč ne o „vidovnjačkom predskazanju“ već o racionalnom sudu utemeljenom ne samo na geopolitičkim činjenicama nego pre na činjenicama prepoznatim u prostoru opšteg i vladajućeg moralnog sunovrata bez premca?

Patrijarhova izjava je bila  opreznija i preciznija nego što je to verzija koju su preneli naši mediji. Nema tu reči o „sudnjem danu”. Patrijarh zapravo ukazuje na umnožavanje znakova „poslednjih vremena” koje Sâm Hristos navodi: ratovi, glad, pomor, zemljotresi, stradanja, mučenje i gonjenje hrišćana, sablazni, izdaja, mržnja, lažni proroci, prevaranti, bezakonja, hlađenje ljubavi među ljudima i tako dalje (Mat. gl. 24). Sve te pojave datiraju još od Hristovoga vremena, a kako vreme dalje odmiče, sve su češće i žešće. „To se vidi i golim okom – veli Patrijarh – i treba biti slepac, pa ne videti približavanje groznih trenutaka istorije o kojima u Knjizi Otkrivenja govori apostol i jevanđelist Jovan Bogoslov”. Evo kako Patrijarh nadalje konkretizuje današnje „izdanje” antihristovskog duha evropske – nekada hrišćanske – kulture i civilizacije: „… Rastu sablazni kojima se iskušavaju duše naših ljudi. Tokom čitave istorije ljudi su se trudili da sakriju svoje grehe smatrajući ih nečim nepristojnim i nenormalnim, a danas greh nije samo očevidan nego se na najprivlačniji način demonstrira u bioskopu i pozorištu, kao i kroz druge forme umetnosti. Umetnost, izvorno prizvana da kultiviše, obogaćuje i k nebu uzdiže ličnost čovekovu, postaje teg koji čoveku ne dopušta da uzleti. Nemam na umu, naravno, svu umetnost… Nažalost, znatan deo naše inteligencije ponavlja pagubnu grešku svojih prethodnika koji su zemlju doveli do pagubnih revolucionarnih događaja…”

Patrijarhova namera nije, međutim, da ljude zastraši ili da im poruči da dignu ruke od svega i da pasivno čekaju dolazak Antihrista. Naprotiv! On budi, opominje, hrabri, poziva na delo i delanje, podseća na istinu o čovekovom udelu u stvaranju toka istorije:  „Danas je vreme zbijanja svih zdravih snaga. Crkva, umetnost, kultura, pisci, naučnici, svi koji vole otadžbinu, moraju danas biti zajedno…” On naglašava da mi „ne ratujemo protiv krvi i tela nego protiv poglavarstava, i vlasti, i gospodarâ tame ovoga sveta, protiv duhova zlobe u podnebesju” (Ef. 6, 12). Naglašava nešto još važnije: o vremenu kraja istorije niko ništa ne zna (sr. Mat. 24, 36), „ali približavanje ili udaljavanje toga vremena zavisi od nas – od Crkve Božje i od svakoga čoveka. Ko živi po istini, ko se bori sa grehom, taj je na strani svetlosti i istine: on svojim životom i stvaralaštvom – osobito ako se radi o javnoj ličnosti, sposobnoj da utiče na druge – može da zakoči klizanje čitavog čovečanstva ka bezdanu kraja istorije.” Patrijarh Kiril, kao što vidimo, sve je pre nego defetista i kukavica. On je, naprotiv, podvižnik, vojnik Hristov u najboljem smislu te reči. Po svetome starcu Porfiriju Kavsokalivitu, dovoljno je biti za Hrista, – biti protiv Antihrista tu se ćutke podrazumeva, – ali samo biti protiv Antihrista niti je dovoljno niti je spasonosno. Alfa i Omega svega jeste Hristos, a ne Antihrist, koji sebe, uzgred budi rečeno, najčešće predstavlja kao altruistu, humanistu, nosioca jednakosti i slobode, vrhunskog demokratu…

Čini se da je našem društvu preko potrebno jačanje svesti o neophodnosti (i delatnoj snazi) zajedništva, sabornosti, saosećanja i solidarnosti, nasuprot vladajućem ustrojstvu sistema vrednosti koji, pod izgovorom navodne „zaštite ljudskih prava i sloboda“ u naprednoj globalnoj zajednici „emancipovanih“ ljudi, posledično proizvodi ne društvo „samodovoljnih“ pojedinaca već u stvarnosti atomizovanih, otuđenih, nesnađenih i beskrajno jadnih jedinki. I u tom pogledu sistem u kojem je „zaglavljeno“ i srpsko društvo ne obećava ništa dobro. Kako se boriti, kako preokrenuti i nadvladati ove opasne unutrašnje procese?

Naša država je, poput mnogih drugih, krenula putem koji je Čomski definisao rečima profit iznad svega. Tepajući mu, intelektualni zastupnici, zapravo sitni abonenti, taj sistem nazivaju liberalnim kapitalizmom, a kapitalizam koji se kod nas razvio zapravo je divalj da divljiji ne može biti. U Srbiji se samo nekoliko stotina zastupnikâ pseudoliberalnog kapitalizma može nazvati „samodovoljnim“ pojedincima i „beskrajno jadnim jedinkama“ o kojima govorite. Simbolizuje ih, donekle nepravedno, beogradski „krug dvojke”. To su grupice Beograđana, Novosađana i još nekih, raspoređene u nevladinim organizacijama, medijima i političkim strankama koje na volšeban način ponekad pređu cenzus. Njih gotovo svaki Srbin zna u glavu.

U manjim sredinama nije nestao osećaj zajedništva, solidarnosti, međusobnog pomaganja i u dobru i u nevolji. Setimo se danâ natovske agresije na Srbiju! Sveštenici i vernici su mi govorili da među narodom vlada pravi duh solidarnosti: narod je među sobom delio sve što je bilo potrebno. Srpski narod nije izgubio hrišćanske osobine. I sâm sam gotovo neprestano bio sa narodom tih nedelja i svedok sam hrišćanske ljubavi koja odlikuje pravoslavne Srbe.

Sada je red da državni organi koji se bore za ekonomski oporavak Srbije preduzmu prave korake u prosvetnoj, kulturnoj, medijskoj i socijalnoj sferi. Država mora da prestane da se povlači iz ovih oblasti i da ih prepušta takozvanim  nevladinim organizacijama, zapravo interesnim grupama. Država, isto tako, ne sme ni privredu da prepusti samoregulativi. Nordijske zemlje, pre nego što su postale države blagostanja, projektovale su sistem socijalnog kapitalizma. Ponižavajuće je za sve – za narod, za vlast pototovu – ako je istina da naše radnice u fabrikama južnokorejskog giganta nose pelene.   Još je strašnija praksa da poslodavci, Srbi (?), pred mlade žene stavljaju izbor: ili posao ili trudnoća. Takva praksa poništava suštinu bića žene i majke. Užas. Nemam reči. Samo država može tome stati na put. Mediji su, umesto obrazovne i vaspitne uloge, preuzeli sluđujuću funkciju. U medijima se najbolje manifestuje sintagma Čomskog profit iznad svega. Naše televizije, sa svojim rijaliti-programima, a ne narod, jesu mesto „vladajućeg moralnog sunovrata bez premca”, koji ste pominjali.

Aktuelni i veoma opasni sudar oko svetog grada Jerusalima, pored političkog i geopolitičkog značaja, u fokus svetske pažnje dovodi i simboličku i versku dimenziju ovog sukoba. Pominje se čak i „krstaški rat nove epohe“. Reklo bi se da u savremenom svetu ne samo da ne jenjava nijedan antagonizam već se, bez obzira na prirodu globalnog kapitalističkog ustrojstva i diktata profita, značaj religijâ i religijskog, kao i njemu pripadajućeg civilizacijskog aspekta, možda i uvećava. U istom „ključu“ može se razmišljati i o Pravoslavlju u svetu i o činjenici da je nemoguće razumeti pojave i procese koji se događaju u zemljama dominantnog Pravoslavlja bez povezivanja i sa ovim religijskim momentom. Kakav je Vaš sud o tome?

Najpre, što se tiče Jerusalima, mora se poštovati činjenica da je to Sveti Grad za sve tri velike monoteističke religije – za judaizam, za hrišćanstvo i za islam. Nema tu nikakvog „krstaškog rata” – iz prostog razloga što današnji moćni Zapad jeste za rat, ali nije za krst. To i nije najgora varijanta ako se ima u vidu da krst ne može biti alibi za rat, a da rat ne može da bude vođen deklarativno u ime Hrista i krsta, suštinski pak u ime providnih, više nego prizemnih, težnji i ciljeva. Od presudne je važnosti u svemu tome činjenica da su odgovorni ljudi u zemljama dominantnog Pravoslavlja, kako ih prikladno nazvaste, shvatili značaj verskih identiteta i postavili se kao zastupnici pravde za sve. Odlična ilustracija toga jeste držanje Rusije u Siriji: ona je u jednakoj meri stala u zaštitu i hrišćana i muslimana pred terorom „Islamske Države”.

Kada danas američki predsednik, obraćajući se globalnoj javnosti, izjavi da su SAD pobedile u oba svetska rata i bacile komunizam na kolena („Mi smo nacija koja je prokopala Panamski kanal, pobedila u oba svetska rata, poslala čoveka na Mesec i bacila komunizam na kolena“), šta se tu može uočiti ne samo kao pregrubo pojednostavljivanje već i kao direktna obmana?

Mada je ovo izjava u stilu svojstvenom aktuelnom američkom predsedniku, ne radi se o stavu pojedinca. To je dosledna potvrda duhovne matrice kojom se vaspitava američka nacija. Vrhunac je Fukujamino učenje da je američki neoliberalizam najbolji mogući društveni sistem i da neće biti ni težnji za promenom. Znači – kraj istorije. Ne verujem da je u Rimskoj Imperiji postojala tolika narcisoidnost. Iz tog ugla gledajući, nije smisleno polemisati sa ovakvim izjavama niti sa izjavama političarâ u načelu, pogotovu kada znamo da se i američko društvo suočava sa teškoćama koje se zamagljuju medijskim kampanjama. Na kraju krajeva, svet više nije bipolaran nego multipolaran. Manipulacija je namenjena domaćem tržištu, a ne „ostatku sveta”. A kad je već reč o Mesecu i kosmosu, pobedi nad nacizmom i slomu komunizma, ima li tu, pored Amerikanaca, i ikakvih Rusa? Najzad, u vezi sa nacizmom i komunizmom, ima li tu bar nekog – ma i najmanjeg – mesta za Srbe, za mali narod sa nesrazmerno velikim žrtvama?

U ovim našim tradicionalnim razgovorima, prema sudu čitalaca značajnim i vrednim šire javne pažnje, zapažamo da deo problema, situacija i povoda za promišljanje i diskusiju, iz godine u godinu može biti prepoznat i kao „stari“, ranije uočen, unekoliko i „raspravljen“. Iskustvo, međutim, govori da se poznate nevolje ovde kod nas uvek vraćaju s novim „sjajem“, kao da svet, posebno mi Srbi u njemu, stoji u mestu. Da li je zaista tako, da li tapkamo u mraku i onda kada nam se učini da smo nešto „rešili“? Ima li, prema Vašem sudu, nade da se srpske najvažnije teme bar delimično reše, dakle i promene?

Ne tapkamo u mraku. Ako pogledamo u ne tako davnu prošlost, videćemo da je naša Crkva očuvala naciju rasutu u tri imperije, dala joj polet i smisao. Stalno smo na raspeću, ali postojanim radom na prosvećivanju naroda, učvršćivanju istinski demokratskih institucija i pravne države, napajanjem iz riznice pravoslavne duhovnosti, rešavaćemo jedan po jedan problem. Ne sve jer, kako reče teolog Jovan Majendorf, „hrišćani su pomireni sa tim da žive u nesavršenom svetu“.

O našem nacionalnom porazu danas se govori bez teatralnosti i nekakvog frazerskog poetizovanja, a često sa „spokojnim“ ubeđenjem koje bi moralo da nas uznemiri i zabrine. Da li je reč o defetizmu bez presedana i koliko je u svemu utešno to što se istovremeno govori o mogućem  preporodu? Između ostalog pominje se rad na specijalnom programu – Deklaraciji o opstanku – sa podrazumevajućom dimenzijom istorijskog kontinuiteta koji bi trebalo da ostvari ova generacija „tako da se ne stidi pred potomcima, ali i da se ne oseća nedostojnom pred precima“. Jesmo li danas i u tim planovima na dobrom putu? Ako je odgovor odrečan, kako da se usmerimo tamo?

Iako smo doživeli i preživeli bezakonje i silu, koja je oružjem i propagandom nameravala da od nas stvori amorfnu masu, danas imamo veći stepen svenarodne osvešćenosti nego u gotovo čitavom 20. veku. Defetizmu nema mesta, pogotovu nema reči o nacionalnom porazu niti o nekakvom antropološkom pesimizmu, kako je govorio pokojni Nikola Milošević. Do juče mnogi Srbi nisu znali ni ko su ni šta su. Osvešćivanje je bilo bolno, uz žrtve i gubitke. Zar nam jasan stav ogromne većine naroda o Kosovu i Metohiji ne govori da nema mesta defetizmu? Pogledajte Republiku Srpsku: vredan pravoslavni narod probuđene svesti i savesti! Republiku Srpsku treba da čuvamo po svaku cenu.

Onoliko koliko sam upućen, Deklaracija o opstanku našeg naroda može da bude dobar put ako je usmerena na očuvanje identiteta naroda – jezika, pisma, kulture – kako u okolnim državama tako i u Srbiji. Nadam se da će Deklaraciju pratiti odgovarajuća zakonska rešenja i materijalna sredstva za njeno sprovođenje, kako ne bi ostala mrtvo slovo na papiru. Pitanje nacionalnog pisma, ćirilice, koliko je važno toliko je i bolno. Dnevne novine u Srbiji mahom se štampaju latinicom, o natpisima firmi da i ne govorimo. Ako ne bude konkretnih mera i odgovornosti, srpski jezik će, pre ili posle, nestati. A to bi bio neviđen kulturni autogenocid…

Znajući da naše čitaoce i to interesuje, bićemo ovog puta slobodni, nadam se ne i neodmereni, da Vam uputimo i jedno ličnije pitanje, svakako mimo strogih pretpostavki koje podrazumeva komunikacija sa sagovornikom koji je arhijerej SPC. Pitanje se tiče Vašeg mišljenja i Vaših izbora kada je reč o savremenom srpskom, pa i svetskom književnom stvaralaštvu, takođe i kada je reč o filmu, likovnom i muzičkom životu. Ne sumnjamo da, kao intelektualac širokih interesovanja i obuhvatnih duhovnih usmerenja, ponekad uspevate da pratite i naš kulturni život van horizonta određenog Vašim visokim rangom i Vašom posvećenošću misiji koju obavljate u SPC?

Književno stvaralaštvo pratim koliko stižem. Često sam u Matici srpskoj, gde viđam naše vrsne pisce, pesnike i druge podvižnike kulture. Od drugih pratim, mada nedovoljno i mnogo manje nego nekad, tekstove grčkih i ruskih stvaralaca, retko kad i ponekog sa Zapada. Što se pak tiče likovnog i muzičkog života, tu sam, silom životnih prilika i obaveza, još mnogo „tanji”. Film i sport su potpuno van moga domašaja. Evo i jedne vesele dogodovštine: neki od moje sabraće znaju mnogo toga o fudbalu, a ja, koji ni u detinjstvu nisam igrao fudbal i nikad u životu nisam do kraja odgledao nijednu utakmicu, naletim, pre nekih mesec dana, u liftu elitnog moskovskog hotela, ni manje ni više nego na Maradonu! I ne samo to: on je celivao panagiju na mojim prsima i zatražio – razume se, i dobio – blagoslov. Vrhunac priče je u tome što ja uopšte nisam znao s kim razgovaram, a ni ime Maradona mi ništa ne bi govorilo pre ovoga slučajnog lepog susreta, kada mi je moj pratilac, takođe monah, saopštio ko je to bio…

Našim razogovorom tradicionalno obeležavamo vreme koje prethodi najradosnijem hrišćanskom i pravoslavnom prazniku – Božiću. Najvažnije praznične poruke čitamo u Poslanici patrijarha SPC, ali – kako je ovaj susret na stranicama novina  i svojevrsna priviligija i zadovoljstvo, i naše i Pečatovih čitalaca – zamolili bismo Vas i pozvali da nam Vi uputite i posebnu prazničnu i životnu poruku. Šta biste naglasili povodom Božića i duha vedrine i radosti koji ovaj praznik čine tako velikim i izuzetnim?

Hvala Bogu, daje nam se prilika, poštovani gospodine Vučeliću, da i ove godine, zajedno sa vašim cenjenim čitaocima, podelimo radost  velikog praznika Hristovog Rođenja ili Božića, kako ga naš narod od milošte naziva. Podsetimo se na to šta o Božiću kaže Sveti Sava, prosvetitelj roda našeg, u svojoj Žičkoj besedi: „Čovekoljubivi Bog, imajući veliku milost prema rodu ljudskom, prikloni nebesa i siđe na zemlju i Svojim božanskim domostrojem i dobrovoljnim podnošenjem mnogovrsnih stradanja božanskog Tela Svog prosveti rod naš.” Ove reči neka budu i moja čestitka čitaocima „Pečata“.

Mir Božji, Hristos se rodi!

Izvor: Pečat

Podelite:

1 COMMENT

  1. Ne vidim kako je Kosovo svetija zemlja od Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Makedonije i Dubrovacke republike. Mi smo nezavisnost svih tih teritorija priznali. Da bi ocuvali Kosovo a izgubljeno povratili treba nam jaka ekonomija i obnova saveznistava sa silama na Zapadu. Zato prvi korak pre bilo kakve diskusije o teritorijama i nove veleizdaje treba da bude ulazak u NATO. Episkopi i politicari treba da budu mudri kao njihovi preci, i da brinu o Srbiji a ne o Rusiji. Rusija ima svoje politicare i episkope da brinu o njoj.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here