Mr Danijel Igrec: Zagreb, glavni faktor destabilizacije regiona

3
26
Podelite:

Ovih dana pažnju regionalne (pa i šire evropske) javnosti privuklo je pitanje teritorijalnog razgraničenja između Slovenije i Hrvatske. Prošlo je tačno pola godine otkako je Arbitraža u Hagu donela odluku prema kojoj su 3/4 Piranskog zaliva pripale Republici Sloveniji.

Posle meseci razgovora i pokušaja sa slovenačke strane da ipak dođe do kompromisa kako bi dve zemlje započele sa realizacijom odluke na terenu Ljubljana se zbog nerazumevanja sa hrvatske strane odlučila da krene u jednostranu implementaciju arbitražne presude.

Pošto su me mnogi zamolili da prokomentarišem aktuelna dešavanja između Hrvatske i Slovenije povodom situacije u Piranskom zalivu odlučio sam da ovim putem u javnost iznesem svoje mišljenje.

Ruku na srce, o samoj odluci međunarodne arbitraže nema mnogo da se priča. Ona je i više nego jasna. Nju su kao formu rešavanja graničnog spora bilateralno prihvatile obe strane i tom prilikom se saglasile da će za njih arbitražna odluka biti konačna i obavezujuća i predmet „izvršenja bez daljih pitanja„. Proceduralne greške do kojih je došlo tokom postupka ocenjene su kako od strane Arbitražnog veća tako i od strane mnogih eminentnih međunarodnih pravnika kao minorne bez „uticaja na konačnu presudu i bez efekta na neutralnost arbitara„.

Ključna sporna stvar kada je u pitanju arbitražna odluka leži drugde. Ona se nalazi u upornom odbijanju Zagreba da se povinuje međunarodnom pravu i na osnovu njegovih pravila donetoj presudi jedne međunarodne institucije. Glavni problem je politika zvanične Hrvatske u kojoj se u tolikoj meri ukorenio princip oholosti i agresivnosti; princip jednostranog nametanja svojih interesa i prema njima skrojenih unilateralnih rešenja susednim državama.

Ta politika hrvatske bahatosti i samouverenosti da njihova „tisućljetna domovina“ polaže istorijsko pravo na srpske i slovenačke teritorije na Balkanu uzrok je svih nesuglasica na relaciji Ljubljana-Zagreb i Beograd-Zagreb. Ona umnogome podseća na politiku nekadašnje NDH kada su pravo i silu argumenata zamenili ratnohuškačka politika i argumenti sile. Prema toj revizionističkoj politici pola Slovenije je hrvatske, a Vojvodina je samostalna država.

Sticajem okolnosti sam 29. decembra, na dan kada je Slovenija krenula sa jednostranom implementacijom presude, boravio u Piranskom zalivu. Imao sam priliku da na svoje oči vidim da su jedini koji prave probleme i izazivaju reakciju Slovenije upravo hrvatski ribari, podstaknuti od strane svoje domaće policije da ulaze u slovenačke teritorijalne vode i namerno traže incidente.

U mentalitetu ideološke dece nekadašnjih Pavelićevih ustaša koji danas zasedaju najviše državne funkcije u Zagrebu je da ne mogu da prihvate poraz. Oni su toliko uvereni u svoja „istorijska prava“ da su zbog njih spremni da otimaju tuđe. Kao što su uostalom i činili kroz čitavu svoju istoriju.

Lično smatram da postojeći teritorijalni spor između Slovenije i Hrvatske neće poprimiti šire razmere i voditi u neki ratni sukob između ove dve države. U ovim trenucima je bitno da Slovenija demonstrira svoju jasnu odlučnost da se arbitražna odluka mora poštovati i da insistira na tome da Zagreb mora da joj se povinuje. Ljubljana u tom pogledu ima na volju mnoštvo instrumenata – od ekonomskih sankcija, zaoštravanja kontrole na graničnim prelazima prema Hrvatskoj pa sve do blokade njenog ulaska u Šengen i podnošenja tužbe Sudu EU protiv Zagreba zbog kršenja slovenačkog suvereniteta u Piranskom zalivu. Kao neka krajnja instanca postoji i mogućnost da Ljubljana protiv Zagreba podnese i tužbu pred najvišim pravosudnim telom UN – Međunarodnim sudom pravde.

Iako se u poređenju sa ostalim teritorijalnim sporovima u Evropi pitanje razgraničenja između Slovenije i Hrvatske po svom intenzitetu, značaju i posledicama na bezbednost regiona nalazi među manje važnim problemima sa kojima se Brisel u poslednje vreme hvata u koštac ono ipak ima jednu relevantnu geopolitičku i geostratešku dimenziju. Produbljivanje tenzija između Ljubljane i Zagreba (kao država članica EU i NATO pakta) svakako će predstavljati jedan dodatan politički potres u samoj Evropskoj uniji i doprineti da se kontinuitet razmirica unutar veštačke naddržavne tvorevine nastavi i u 2018. godini.

Spor između ove dve bivše jugoslovenske republike je još jedan dokaz da briselska vizija „Evrope bez granica“ i jednog „melting pot“ nadnacionalnog evropskog društva nije ostvarena. Iako se godinama trudila da degradira sam pojam državnog suvereniteta i predstavi ga kao nešto „zastarelo i retrogradno“ on je ipak i dalje veoma važan princip u međunarodnim odnosima jer nijedna država nije u potpunosti spremna da ga se odrekne. Evropskoj uniji očigledno jako teško uspeva da svojim državama članicama nametne politiku prema kojoj one svoje nacionalne interese moraju da zamene „zajedničkim evropskim interesom“; štaviše mnogo je primera u poslednjih nekoliko godina širom Evrope (od Velike Britanije preko Francuske, Nemačke, Italije, Češke, Slovačke i Austrije pa sve do Mađarske i Poljske) da je takva politika na početku svoje propasti.

Može li pitanje granice između Slovenije i Hrvatske da ima ikakve implikacije i pouke za Beograd? Može.

Svaka dodatna turbulencija, svaki dodatni nemir i nervoza u redovima Evropske unije utiču na to da Brisel više pažnje posveti rešavanju nesuglasica između svojih država članica, što umanjuje pritisak i ucene na Srbiju na njenom lažima posutom evropskom putu u „obećanu zemlju napretka i blagostanja„. Širenje krize unutar same EU umanjuje njenu sposobnost da bude aktivna na Balkanu i da nad Srbijom sprovodi globalističku agendu njenog teritorijalnog rasparčavanja i politiku „štapa i šargarepe„. Taj svojevrsni vakuum odnosno odsustvo EU Beogradu pruža priliku da ga iskoristi za sistematsku i osmišljenu politiku zaštite državnih i nacionalnih interesa. Jedan od bitnih segmenata te politike su i odnosi sa Zagrebom.

Iako između Srbije i Slovenije postoje mnoga otvorena pitanja barem je pitanje neophodnosti blokade velikohrvatskih pretenzija ona zajednička tačka na kojem ove dve države mogu da grade svoje eventualno regionalno strateško partnerstvo. Veštom politikom Beograd bi u zamenu za podršku slovenačkim zahtevima u Piranskom zalivu mogao da izdejstvuje određene benefite po pitanju tema koje su za Srbiju od vitalnog državnog i nacionalnog značaja. To se pre svega odnosi na pitanje statusa srpske nacionalne zajednice u Sloveniji, na položaj KiM kao i na još uvek otvorena pitanja sukcesije bivše SFRJ.

Zagrebu moraju da se pokažu zubi jer je pored velikoalbanskog separatizma upravo njegova politika jedan od glavnih faktora destabilizacije prilika u regionu. Hrvatski teritorijalni ekspanzionizam se hrani popuštanjem i podilaženjem njegovim interesima. Jedino odlučna politika zaštite svojih državnih i nacionalnih interesa je ona koja može taj ekspanzionizam da spreči.

Zagreb najviše nervira kada mu Beograd i Ljubljana jasno poruče i pokažu da je Piranski zaliv slovenački, a Vojvodina srpska!

Zato učinite to. Zato učinimo to!

Mr Danijel Igrec

PATRIOT

Podelite:

3 COMMENTS

  1. Bojim se da međunarodni pravni ,,krčag“ koji je razbijen rasparčavanjem Jugoslavije i SSSR, pravljenjem raznih ad hok tribunala itd. više nije moguće zalepiti na način da ne pušta vodu. Pitanje je samo vremena kada će sva voda iscureti i neće ostati ništa od primene dosadašnjeg pravnog sistema. Moraće nove generacije da iskorače iz tog pozorišta apsurda, hteli to ili ne, bolje milom nego silom.

  2. Piranski zaliv skupa sa Koprom, Istrom i Trstom je deo Austrijskog primorja i skupa sa Slovenijom ce pripasti Austriji. Demografija i ekonomija je neumoljiva: iza 2 miliona Slovenaca je 90 miliona bogatih Nemaca koji hoce nesmetan pristup Jadranskom moru. Kao sto ce i Dalmacija pripasti Italiji. Nelogicno je da teritorije starih i slavnih drzava Austrije i Venecije pripadnu dvema narodima bez istorije i tradicije. To je zelja Italijana i Nemaca, a nas Srbe bas nesto mnogo zabole sta ce biti sa nasom „bracom“.

  3. Svet se stalno menja, naivan je onaj koji misli da ce sve biti isto. U Sjedinjenim Drzavama Evrope to ce sve ici mnogo lakse. To ce sve biti pokrajine jedne drzave – SDE i lako jednog dana neko moze da kaze: Granica izmedju ove dve pokrajine nije vise ovde nego onde. Italija ce da ćapi Dalmaciju, a Austrija Sloveniju i Istru, ko Nemacka Istocnu Nemacku i Rusija Krim i nece niko ni trepnuti.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here