Protojerej Andrej Ovčinikov: Zašto tugujemo?

0
6
Podelite:

«Čovek koji je strasno privržen bilo čemu nikada neće umaći od tuge.» To su parafrazirane reči Prepodobnog Jovana Lestvičnika. Iz toga proizilazi da je bilo kakva strasna privrženost uvek razlog za tugu, a tuga u našem srcu je uvek posledica strasti. Stoga moramo uložiti trud da bismo se oslobodili od pomenutog razloga kako bi se naš život, barem malo, ispunio radosti.

Strasnu privrženost ćemo odrediti kao snažnu naklonost prema nečemu, što svedoči o slabosti ljudske volje, o nemogućnosti da obuzdamo svoje želje i prohteve. Slaba volja je pokazatelj bolesne duše. Na isti način od mlitavih mišića pate distrofičari koji nisu u stanju da podnesu ni najmanji fizički trud. Kaljenje volje je najvažniji zadatak za hrišćanina, koji se postiže kroz neprestano nadvladavanje naših želja i namera. Za sve nas je korisno da se pridržavamo jednostavnog pravila: više radimo ono što nam ne pričinjava užitak. Na primer, ujutru na noge lagane čim se budilnik oglasi. Pročitati jutarnje molitve pre prve šolje kafe. Na putu za posao pročitati jedno poglavlje iz Jevanđelja. A još možemo da nazovemo dobar dan svojim susedima ako ih susretnemo u liftu, da se zahvalimo čistačici na čistom ulazu u zgradu, da ustupimo mesto starijim ljudima u autobusu. Možemo nastaviti da ređamo primere, ali važno je reći da običnim ljudima teško padaju navedeni postupci kojima služimo Bogu i pokazujemo pažnju prema bližnjim. Sve to nam predstavlja trud. A tu se već radi o duhovnom trudu koji se zove samoprinuda.

Strasnu privrženost možemo uporediti sa zidom koji deli čoveka od Boga. Ona u potpunosti obuzima um i srce i prisiljava čoveka da joj služi. Strasna privrženost je uvek izdaja Boga, vrsta duhovne preljube. Od toga boluje većina ljudi i njihov je život isprazan, ispunjen besmislicama. Mesto Boga zauzeli su: novac, kult tela, neskriveni egoizam, svakojake vrste zabave. Strasna privrženost se često pojavljuje u porodičnom životu kada jedan od supružnika stupa u ljubavnu vezu sa strane i ona može biti toliko ozbiljna da ima moć da rasturi brak. Mnogi su privrženi alkoholu, kompjuterskim igricama, filmovima strave i užasa, gledanju pornografskih sajtova. Poznat mi je slučaj odraslog muškarca – glave porodice i oca dvoje dece – koji je postao zavistan od pornografije. Gledao je te gadne filmove i u prisustvu svoje žene, pa čak i male dece. Kupovao je porno časopise i ostavljao ih svuda po stanu na vidnim mestima. Ni molbe, ni scene koje je njegova supruga pravila nisu urodile plodom, njen muž nije mogao da pobedi svoju pogubnu privrženost. Na kraju se ipak dozvao pameti. Radio je kao vozač. Jedanput uveče kada je sporo ulazio u garažu želeo je da zaustavi kola. Međutim, kočnica nije radila, a papučica je propala do poda. Kola su se zaustavila blago udarivši u ivičnjak. Odmah je shvatio da su kočnice otkazale. U tom trenutku čuo je unutrašnji glas: «Ovo ti je poslednje upozorenje!!!» Užasnut, shvatio je da su kočnice mogle da otkažu i usred grada na bilo kojoj raskrsnici! Čim se vratio kući rešio se svih pomenutih gadosti, a zatim se pokajao zbog svoje pogubne privrženosti – što je najvažnije.

Ljudi koji su zavisni od štetnih navika nalikuju jedni drugima u tome što im je srce ispunjeno tugom, to jest oni pate i zbog toga su dubinski nesrećni.

Savremeni čovek se često susreće sa nemilim događajima koji ga dovode u stanje blisko teškoj depresiji i uniniju. Razlog za to su naše neispunjene želje. Želimo u ovom životu tako puno stvari, a Bog nam ne daje ono što tražimo, a često i oduzima ono što smatramo najpotrebnijim. Usled nerazumevanja ovih događaja mnogi ljudi prosto dižu ruke od svega i muči ih mnoštvo pitanja: «Zašto je sve tako loše?», «Zašto uopšte živeti?» Oni koji su imali barem malo iskustva u «borbi sa uninijem» došli su do proste istine: što se više zabavljaš to je snažniji stisak tuge i jada oko tvoga srca. Grešno veselje na kratko vreme «opija» dušu, pruža neku mutnu radost, ali posle neizbežnog «mamurluka» život postaje još potišteniji.

Svet koji je odstupio od Boga je glavni izvor obmane čoveka i najčešći krivac mnogih uništenih sudbina. Čovek, predan praznini ovoga sveta, nikada neće odoleti tuzi i uniniju.

Prepodobni Jovan Lestvičnik uči da možemo pobediti tugu samo na jedan način – «omrznućem sveta». Ovaj zahtev učitelja istočnog monaštva većina ljudi nije u stanju da ispuni. Razlog za to leži u slaboj veri i odsustvu želje da nešto promenimo u svom životu. Bilo bi korisno za sve nas kada bismo porazmislili o rečima Svetog Pisma: «Žalost ovog sveta smrt donosi» (2 Kor. 7: 10). Zabavljaj se koliko ti je volja, neće ti od toga biti lakše na duši. Duhovno opustošenje je alarmantni znak da vodimo besmislen život robovanja strastima. Tuga srca postaje trajno stanje, jer se čovek odrekao onoga što je najvažnije, a to je Bog. Samo nam Bog može vratiti zaboravljenu radost, izgubljeni mir srca, smisao i cilj života.

Ljubav prema ovome svetu i život uz Boga, to su nespojivi pojmovi. Od nas se traži da napravimo izbor, za šta je potrebna žrtva. Bez žrtvovanja ništa nećemo postići.

Koji je glavni pokazatelj privrženosti i ljubavi prema materijalnom svetu? «Lestvica» ukazuje da se razlog krije u «strasnoj privrženosti bilo čemu što je vidljivo». To što je «vidljivo», a takođe ono što možemo da čujemo, da okusimo, neposredno osetimo, drži nas u ropstvu. Sveti oci su takvu privrženost ovozemaljskim užicima poredili sa orlom, čija se samo jedna kandža zapetljala u omču. On uzalud maše krilima, čak se pomalo i izdiže nad zemljom, ali ne može da odleti jer je uhvaćen u zamku. Čak i mala privrženost nečemu prolaznom stvara stanje koje je opasno po spasenje duše. «Ima li nečeg na zemlji ovoj bez čega ne mogu da proživim nijedan dan?» To pitanje treba češće da postavljamo sami sebi.

Privrženost prema nečemu «vidljivom» može poprimiti razne razmere. Za nekoga misli o smrti, starosti, strah od neprolazne nemoći i bolesti mogu biti razlog za uninije i loše raspoloženje. Previše udobno živimo i želimo, naravno, sve više i više, a što je najvažnije želimo da budemo besmrtni. Takve težnje govore o tome da je čovek sasvim «prikovan» za ovozemaljski život i samo se na ovom prolaznom mestu oseća samouvereno i bezbedno. Večnost za njega ne postoji. Vidljivi svet i ovozemaljski život – to su dve stvari kojima je on «privržen», kako piše u «Lestvici».

Razmere ove privrženosti mogu biti i skromnije, ali su po duhu jednako neprihvatljive Bogu. Setimo se čestih navoda naših savremenika: «Ja ni dana ne mogu da izdržim bez televizora…»; «Ne znam kako ću moći da živim ako ugine moja omiljena mačka (ili kuče)…»; «Moj sin je smisao mog života, ja živim samo radi njega…» Mnogi ljudi ne mogu da izdrže, a da ne popiju šoljicu kafe, da popuše cigaretu, bez prijatne kupke sa čašom vina u ruci… Skoro svi patimo od privrženosti prema odeći, hrani, srodnicima, drugovima, navikama, stilovima, načinima života. A šta ako u jednom trenutku sve to izgubimo? Dobro je ako Bog dopusti da nešto od toga izgubimo za života, ali šta ako umremo opterećeni svime time? Šta da čini duša koja napušta telo noseći sa sobom sav taj «vidljiv», prolazan i materijalan teret?

To što podiže zid između čoveka i Boga predstavlja ozbiljno iskušenje, koje treba da pobedimo.

Bog u Svojoj ljubavi prema čoveku silno revnuje i ne trpi nikakve konkurente. On koji voli sve Svoje ljude savršenom i najčistijom ljubavlju ima puno pravo da zahteva da Mu se ta čista osećanja u jednakoj meri i uzvrate.

Opravdane su brige samo za ono što je neophodno u ovom prolaznom životu. Sve što je izlišno i sva raskoš su poput sidra koje privezuje čoveka za zemlju. Ima li smisla sakupljati i kupovati ono što će u svakom slučaju pripasti drugima u ovom životu, ili po njegovom završetku? «Jer ništa ne donesosmo na ovaj svet, dakle ne možemo ništa ni odneti. A kad imamo hranu i odeću, ovim da budemo dovoljni» (1 Tim. 6: 7–8).

Završićemo naš duhovni razgovor ovim rečima apostola Pavla. Amin.

Protojerej Andrej Ovčinikov
S ruskog Aleksandar Đokić
Pravoslavie.ru
Podelite:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here