Ђорђе Стојковић: Дигитална Србија vs. аналогни просветари

0
3
Поделите:

Уважена председница Владе, Брнабић је на твитеру изнела опредељење свог кабинета да дигитализује просвету. Цео твит гласи: „Образовање је стуб развоја друштва и боље будућности. Реформишемо образовни систем да припремимо младе за послове 21 века. Од следеће године уводимо дигиталне, интерактивне наставне материјале #UvekKorakNapred“.
Пошто није било јавне расправе у друштву о дигиталној реформи система наставе и користима, које дигитализација учионица доноси, нити је председница Владе предочила научна истраживања, која иду у прилог тврдњи да је дигитализација учионица заиста корак напред у развоју система образовања, решио сам да потражим научна истраживања на ту тему. Једино релевантно истраживање на ту тему, које сам успео да нађем, а које је подразумевало доследне и свеобухватне методе истраживања, нашао сам на сајту Светског економског форума, а урадили су га психолози истраживачи са Универзитета Мериленд, САД – Патриција А. Александер и Лорен М. Сингер. Ови истраживачи се баве истраживањем учења и разумевања текста већ 25 година, посебно су се фокусирали на разлике у читању са дигиталних и штампаних медија, што их заиста чини релевантним на њиховом респективном пољу. За потребе шире јавности, превео сам њихов чланак и објавио на свом блогу, а објавио га је и портал Видовдан.орг под насловом „Студенти боље уче из књига, него са екрана, према новој студији“.
Истраживање
Проф. Патриција А. Александер и Лорен М. Сингер, докторанд у свом приказу истраживања кажу:
„Наш рад је показао значајан раскорак. Ученици су рекли да више воле и постижу боље резултате када читају са екрана. Међутим, њихови стварни резултати су били у тенеденцији опадања.
На пример, из нашег приказа истраживања рађеног још од 1992. године, утврдили смо да су ученици били у стању да боље разумеју одштампану информацију за текстове, који су дужи од једне стране. Ово је изгледа повезано са реметилачким ефектом, које клизање мишем (скроловање) има на разумевање. Такође смо били изненађени када смо сазнали да је неколико истраживача тестирало различите нивое разумевања или забележеног времена читања у својим студијама о штампаном и дигиталном тексту.
Да бисмо дубље истражили ове обрасце, спровели смо три студије, које су истражиле способност студената на факултету да разумеју информације на папиру и са екрана.
Студенти су прво оценили своје склоности ка медијима. После читања два пасуса – једног на рачунару и другог на папиру, ови студенти су затим извршили три задатка: 1) описати главну идеју текстова, 2) набројати кључне ставке у материјалима и 3) навести неки други значајан садржај којег могу да се сете. Kада су завршили, затражили смо од њих да оцене свој учинак разумевања.
Kроз студију, текстови су се разликовали у дужини и сакупили смо различите податке (нпр. време читања). Ипак, појавили су се неки кључни налази који су обасјали ново светло на разлике између читања штампаног и дигиталног садржаја:

Студенти су неодољиво показивали већу наклоност као дигиталном читању.
Читање је било значајно брже на рачунару, него са папира.
Студенти су оценили сопствено разумевање као боље са рачунара, него са папира.
Парадоксално, свеопште разумевање је било боље са папира, насупрот дигиталног читања.
Медиј није био битан за општа питања (као што је разумевање главне идеје текста).
Међутим, када је дошло до специфичних питања, разумевање се значајно поправило када су учесници читали одштампан текст. “ (Проф. Патриција А. Александер и Лорен М. Сингер)

Дакле, истраживачи са Универзитета Мериленд, САД су устврдили да студенти уче боље из књига, него са екрана. Током читања са дигиталних медија, јавља се реметилачки фактор који нас вуче да прелистамо на доле текст и самим тим памтимо само главну идеју текста, а занемарујемо детаље, који су често од значаја за разумевање дубине текста и шире поенте.
Наука је проговорила. Научни опус истраживача, који су спровели три истраживања у периоду од 25 година, каже да се ефектније учи из књига, него са екрана. Имајући то у виду, не могу да замислим да наша држава уложи десетине милиона евра у дигитализацију наставе у свом образовном систему, када је очигледно да то неће побољшати резултате учења.
Сећам се када сам на факултету присуствовао предавању дугогодишњег јапанског амбасадора у Србији, њ.е. Тадашија Нагаја. Он је своје предавање започео речима: „Јапан је мала и сиромашна земља“. Kада је дошао ред на питања, једно од првих је било, како његова екселенција може да говори да је Јапан мала и сиромашна земља, када се ради о трећој светској економији? Амбасадор Нагај је одговорио: „Јапан увози 60% своје хране и 90% своје енергије сваке године. Докле год је тако, Јапан ће бити мала и сиромашна земља“. Имајући у виду начин размишљања амбасадора Нагаја, не могу а да се не запитам, зашто би Србија, која заиста јесте мала и сиромашна земља у односу на Јапан, поред свих својих реалних потреба за увозом, решила да увезе дигиталне технологије за учионице, а да нема доказа да оне заиста доприносе побољшању квалитета учења, чак супротно, научни докази постоје да са већим коришћењем дигиталних медија у учионици, квалитет учења опада? Такође, имајући у виду наша српска искуства са разним јавним набавкама, не бих заиста желео да Србија купи ниску кинеску технологију, по цени високе технологије.
Ако дигитална учила неће побољшати резулате учења, шта нам онда остаје?
Одговор би могао да лежи у мотивацији људи у просвети да се више труде да пренесу своје знање ученицима. Kључна реч овде је „људи“. Људи су бића која реагују на мотивације. Овде се могу послужити сем психологије и социјологијом менаџмента и теоријом менаџмента. Абрахам Маслов је 1943. године дефинисао хијерархију људских потреба и њиховог значаја, из које је настала теорија хијерархије мотива и потреба. Маслов каже да постоји пет група људских потреба: физиолошке потребе, оне за сигурношћу, друштвене потребе, оне за поштовањем и потребе за самопотврђивањем. Тек када се задовоље потребе нижих нивоа, може се прећи на потребе виших нивоа. Примењено на наше просветаре, њихове мале плате им не дозвољавају да задовоље прву групу људских потреба, а то је оне за храном. Недовољно зарађујући не задовољавају основне људске потребе и не могу прећи на другу групу потреба, а то су оне за сигурношћу. Гладан човек нема осећај сигурности, а тек не може прећи да задовољи трећу групу потреба, а то су оне друштвене. О четвртој групи потреба које се остварују поштовањем, уважавањем, статусом и престижом, не би смели ни да говоримо. Kоначно, наши просветари не могу да остваре ни потребе за самопотврђивањем, јер сем што нису задовољили прва 4 нивоа људских потреба, на њих се додатно примењују теорије негативне мотивације знатно појачаног интезитета.
Наиме, када председница Владе, Бранбић изјави: „Тако се више неће причати о повећању плате од 10 одсто за све – и оне који проводе 12 сати на послу и оне који проводе три сата у учионици, а родитељи онда морају да плаћају додатне часове“1, може се говорити о претераној негативној мотивацији, чак кињењу. Теорија негативне мотивације подразумева да се из човека може извући најбољи рад, ако му се приговори да то што ради није баш најбоље и сматра се да ће он после тога да се заинати и уради свој посао најбоље што може да би оповргао негативну критику. Препоручује се да се негативна мотивација комбинује са позитивном мотивацијом, тј. похвалом за сваки добро обављен посао. Међутим, ако се претера са негативном мотивацијом, запослени може да западне у летаргију и потпуно се препусти уверењу да није битно како ради свој посао, ако ће ионако бити грђен. После ове изјаве, председница Владе, Брабић се обратила јавности преко дневног листа „Данас“ , да каже како је мислила да треба да награди тете и чике, које воде децу на разне ваншколске радионице у организацији невладиних организација и да ће то решити Законом о запосленима у јавним службама. Међутим, тај закон је већ одложила за годину дана и ММФ-у је у меморандуму о намерама представљено да се раде претходне радње у вези са тим законом. Што се мотивације тиче, велика штета је направљена применом претеране негативне мотивације дигиталне државе према аналогним просветарима.
Дакле, имајући у виду све овде изнето, предлажем да уместо увоза ниске кинеске технологије, по цени високе технологије, држава побољша квалитет наставе, тако што ће повећањем плата у просвети, позитивно мотивисати просветаре да дају све од себе и побољшају квалитет наставе.

 

 1 http://novaekonomija.rs/vesti-iz-zemlje/brnabi%C4%87-nema-vi%C5%A1e-pove%C4%87anja-plata-za-one-koji-su-tri-sata-u-u%C4%8Dionici-pa-roditelji-pla%C4%87aju-privatne-%C4%8Dasove

Аутор: Ђорђе Стојковић, економиста и блогер

Видовдан

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here