Dušan Vasiljev – Čovek peva posle rata (1920)

0
16
Podelite:

Pesma „Čovek peva posle rata“ proistekla je iz pesnikovog dvostrukog negativnog iskustva: ratnog i posleratnog. Kao ratnik je shvatio svu apsurdnost rata kao takvog i svog učešća u njemu na tuđoj strani i za tuđe interese. Kao čovek koji se vratio iz rata, osetio je razočaranje jer se ništa nije promenilo na socijalnom planu. Naišao je na pojave i postupke koji izazivaju zgražavanje i bes.

Tako je ova pesma intonirana i kao ispovest i kao protest. To je ispovest o zabludama i uzaludnim snovima i nadanjima i protest protiv sveta bluda i kala. Namučeni ratnik očekivao je da će odahnuti od strahota rata onda kada on prođe, ali je shvatio da u posleratnoj stvarnosti nema ni čistote ni svežine. Bol, bunt, protest, razočaranje – osnovna su osećanja i raspoloženja, koja su podstakla pesnika na pevanje i koja su se upila u svaku poetsku sliku pesme.

Dušan Vasiljev – „Čovek peva posle rata“ 1920!!!

Ja sam gazio u krvi do kolena
i nemam više snova.
Sestra mi se prodala
i majci su mi posekli sede kose.
I ja u ovom mutnom moru bluda i kala
ne tražim plena;
oh, ja sam željan zraka! I mleka!
I bele jutarnje rose!

Ja sam se smejao u krvi do kolena
i nisam pitao: zašto?
Brata sam zvao dušmanom kletim,
i kliktao sam kad se u mraku napred hrli
i onda leti k vragu i Bog i čovek i rov.
A danas mirno gledam kako mi željnu ženu
gubavi bakalin grli,
i kako mi s glave raznosi krov, ─
i nemam volje ─ il nemam snage ─ da mu se svetim.

Ja sam do juče pokorno sagib’o glavu
i besno sam ljubio sram.
I do juče nisam znao sudbinu svoju pravu ─
ali je danas znam!

Oh, ta ja sam Čovek! Čovek!
Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena
i preživeo crvene godine Klanja,
radi ovog svetog Saznanja
što mi je donelo propast.

I ja ne tražim plena:
oh, dajte meni još šaku zraka
i malo bele, jutarnje rose ─
ostalo vam na čast!

U strukturi prve strofe podjednak prostor imaju prošlost i sadašnjost. Iz prošlosti su dve poetske slike – gaženje u krvi do kolena i ponižavanje sestre i majke. Sadašnjost predočavaju dve poetske slike – mutno more i jutarnja rosa. Između prošlosti i sadašnjosti uspostavljena je apsolutna simetrija — i jedna i druga su sumorne i besperspektivne.

Prvi stihovi:
Ja sam gazio u krvi do kolena,
i nemam više snova

kazuju o onome što je bilo i o onome što jeste, ukazuju na psihološko stanje koje karakteriše bezvoljnost, razočaranje, rezignacija. Ovi stihovi su uvod u celokupno pevanje koje sledi. Naredni stihovi i strofe, sve do kraja pesme, biće u funkciji objašnjenja zašto je došlo do toga da čovek izgubi sve snove (nadanja) i ostane emotivno osakaćen i egzistencijalno izgubljen.

Sestra mi se prodala/i majci su mi posekli sede kose prva je porazna slika posleratne stvarnosti i rezultat onoga što se dešavalo dok je on ratovao. Ova slika je i najjača i najpotresnija: uništeni su čast i dostojanstvo porodice i svakog njenog. Sin i brat je duboko ponižen onim što se dogodilo njegovim najmilijim. Tugu i žalost je ovaj sin izrazio buntom i protestom, razotkrivanjem svega onoga što u društvu (svetu) predstavlja nemoralno i neljudsko.

Društvo i posleratna stvarnost sagledani su kao mutno more bluda i kala. Sintagma bluda i kala ukazuje na srozavanje nivoa društvenog morala kao posledice ratnih dešavanja, ratne atmosfere i socijalnih potresa.

Sintagma mutno more je hiperbolična slika moralnog propadanja izraženog sintagmom bluda i kala. Od takvog društva, sagledanog kao mutno more bluda i kala pesnik ne traži ništa, ne želi ništa. On traži nešto čega u tom društvu nema:

Oh, ja sam željan zraka! I mleka!
I bele jutarnje rose!

Njega guši atmosfera koja vlada u društvu – moralna trulež čini da nema vazduha i zato je zrak najdragoceniji. ZRAK, MLEKO, ROSA imaju u ovoj poetskoj slici simbolično značenje – svi zajedno označavaju čistotu, nežnost, svežinu, krepkost.

Druga strofa dalje razvija, novim detaljima, slike rata juče i slike stvarnosti danas. Slika krvi do kolena opet se javlja ali u drugačijem kontekstu i smisaonom okruženju:

Ja sam se smejao u krvi do kolena,
i nisam pitao: zašto?

Ja sam se smejao… znači da je sve strahote rata podnosio mirno i da je čak mogao da se nasmeje nekoj situaciji. On koji je sve to prošao i gledao kako leti u vazduh i bog, i čovek, i rov, danas mora mirno da gleda kako mu gubavi bakalin željenu ženu grli i kako mu s glave raznosi krov. Mirno gledanje svega nečoveštva proisteklo je iz nedostatka volje i snage da se išta učini. Onaj koji je hrlio u mraku na rovove, sada mirno gleda otimanje žene koju je želeo i otimanje krova nad glavom. Čoveku su oteli i ljubav i imovinu, a njemu, zahvaćenom dubokom rezignacijom, kao da je sve to svejedno.

U trećoj strofi prošlost je snažno naglašena, u njoj su samo slike poniženja (pokorno sagib’o glavu) i sramote (ljubio sram). To je potpuni duševni i moralni poraz čovekov i njegovo konačno saznanje prave sudbine, koje ne nudi nikakav izlaz ili spasenje.

Četvrta strofa je vapaj poraženog čoveka. Oh, ta ja sam Čovek! Čovek!, uzviknuće lirski subjekt i oprostiće sve ono što je preživeo – i takav život, i životni porazi doprinose da se iskristališe Saznanje. Ali to Saznanje je saznanje poraza i bezizlaza, ono izaziva buđenje očaja i rezignaciju do apsolutne klonulosti:

I ja ne tražim plena:
oh, dajte meni samo još šaku zraka
i malo bele, jutarnje rose
ostalo vam na čast!

Ovi stihovi, neznatno promenjeni, javljaju se dvaput: na kraju prve i na kraju poslednje strofe. Položaj stihova sugeriše njihov smisao kao ključni, osnovni smisao pesme: to je protest protiv rata kao besmisla u kome je brat protiv brata i čovek protiv čoveka. Rat donosn krv, umiranje, stradanje, patnju i bol; on donosi rezignaciju, umor i klonulost. Rat razara ne samo materijalna dobra nego i psihu i moral čoveka. Tako je Dušan Vasiljev, pevajući posle rata, pevao protiv rata. Defetizam je bio opšte raspoloženje posleratnih pesnika i Čoveka.

Izvor: Opušteno

Podelite:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here