Ivo Andrić o brbljanju

0
4
Podelite:

Slušam kako četiri žene srednjih godina “razgovaraju“, ne slušajući jedna drugu, ne misleći ni na šta na svetu do na prvu iduću reč koju treba da izgovore, a tim rečima nema kraja ni računa. U stvari, one više pevaju nego što govore, i to sve četiri u jedan glas, kao derviši opijeni sopstvenim dahtanjem i halakanjem.

Taj razgovor se kreće na niskom planu malih ogovaranja, suludih nerazumevanja, prozirnih aluzija, i pun je zmijskog siktanja, zagrcavanja, podmitivanja i uspijanja. Četiri stara i bolesna, sobnim vazduhom otrovana papagaja.

Možda u silnoj potrebi ovakvih žena za brbljanjem ima – pored kratke pameti i suva srca – nekih ostataka neiživljene erotike. Možda je to (teško njima!) davno ugušen kliktaj devojaštva, ljubavna pesma koju nikad nisu mogle, smele ni umele da zapevaju, i koja sada navire iz njih, ali kao jadna karikatura onoga što je nekad htela da bude, u vidu besmislenog, čudovišnog brbljanja.

Ivo Andrić, “Znakovi pored puta“, Prosveta, Beograd, 1976.

Podelite:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here