Kusturica: Srbe vekovima šiba latinska nepravda

1
11
Podelite:

MODERNU dramu Srbije, latinsku nepravdu prema nama, započeo je još Napoleon. Od njegovog vremena do danas, neguju se na Balkanu, bez prekida, južnoslovenski „nacionalizmi sudnjeg dana“, svi zasnovani na ideji da moramo živeti zavađeni. Svetske imperije su u kontinuitetu sejale sindrom razjedinjavanja među Slovenima, a na ovim prostorima jedini su profitirali Albanci ujedinjujući teritorije pod svojim jezikom.

U Mećavniku, usred opšteg prazničnog zatišja, Emir Kusturica govori, za „Novosti“, gde smo danas među silama Istoka i Zapada, o svetu koji se užurbano naoružava do zuba, „bregzitu“ i Kataloniji, o mladima i pametnima koji će jednog dana ostvarenje ipak naći u sopstvenoj državi…

– Napoleona spominjem jer je francuska buržoaska revolucija uticala na Prvi srpski ustanak, na našu prvu revoluciju. Srbi su poverovali da su pravda i politika jedno. Tako je u Napoleonovo vreme „pao“ prvi čin naše moderne drame sa nepromenjenim naslovom – Latinska nepravda prema Srbima. Da bi privukao katoličku Austrougarsku, Napoleon je praktično odredio poziciju zapadnih sila prema srpskom pitanju. Uveo je trend koji i danas traje, a to je potreba Zapada da nas razjedinjuje. U njegovom vremenu, živela je ideja da je jedan narod povezan jednim jezikom. To niko, pa čak ni Nemci koji su ovo viđenje naučno patentirali, nije uspeo da ostvari, da teritorije „pod svojim jezikom“ potpuno objedini. Što nisu mogli Nemci, na Balkanu su mogli Albanci.


*
Kako su to uspeli?

– Oni se, za razliku od Srba, nikada nisu mogli nametnuti u kulturi, nauci ili makar u fudbalu, nisu postigli nešto što bi prema merilima racionalističkih civilizacija bilo pozitivno. Ali im je prvo činjeno, da Rusi ne bi stavili prst na obalu Dunava. Zatim su favorizovani kao destabilizujući faktor Južnim Slovenima. Tako je i danas. Teorija nemačkih lingvista koji su pronašli da je jezik unutrašnja veza nacije, na Slovene nije mogla biti primenjena. Tokom formiranja južnog dela Habzburškog carstva, podgajan je interes o razjedinjenju. U takvom stanju, koje i danas traje, gotovo je nemoguće delovati kulturološki. A ja ipak investiram u kulturu, jer to znam da radim.

* Srbi su i u ovako lošim istorijskim okolnostima opstali, ali su postali rasadnik naroda i nekih novih jezika…

– Setimo se Fukujame, harvardskog đaka za koga sam devedesetih jasno rekao da je običan idiot. Taj Fukujama, doktor političkih nauka, imao je tezu „da je došao kraj istorije“. To je, ne tako davno, bila krunska intelektualna priča u koju je trebalo da poverujemo. Mnogi nisu bili glupi, ali naši mondijalisti jesu. Ili su skopčani u interesne sfere, pa su to progutali radeći na opštem zaglupljivanju. Šta njih briga za naučnu ili istorijsku istinu. Zato volim da podsetim da se naš narod vekovima, od nestanka sa lica zemlje, duhovno skrivao u manastirima, odatle „regrutujući“ plemstvo. Oni su održali srpski mit. U seobama su nosili mošti kneza Lazara, baš kao što su Jevreji činili sa zavetnim kovčegom. U govornoj kulturi pod Osmanlijama su imali političku svest o sebi. Nema drugog naroda kome je bilo potrebno da napamet zna više pesama da bi opstao. Zamislite to vežbanje mozga u Srba! Da bi postojao, treba da znaš pesme i predanja svog roda napamet. Pukne zima, tu je ognjište, kreće poezija. Zašto smo u potonjim vekovima bili u stanju da svetu damo najveće sinove i kćeri, u nauci i umetnosti? Jer smo imali u tom kršu đedove koji su držali banku i znali kako se govori, apostrofira, ukrašava.


*
To nas je zapravo i održalo u svim istorijskim lomovima…

– Kultura je realan osnov postojanja naroda. Pitanje opstanka male zemlje leži u kulturnom delovanju. Danas se, po onoj Fukujaminoj, sve može odrediti politički. Na primer, da staroslovenski jezik nikada nije postojao. Da ni Slovena nema, jer su nas u jednom istorijskom momentu podvodili pod Ilire. Možda je radije, umesto srpskog, nekada postojao npr. crnski jezik, ili gorski, mislim da je i to neko izmislio. To političko pravo da se laže niko ne može da zaustavi. Pošto ljudi zaneseni svakodnevicom najčešće ne znaju o čemu se ovde radi, neka makar imaju svest da napori za njihovo razjedinjavanje i stalno sukobljavanje postoje i da dugo traju.

SIDRAN KAO BOŠNJAČKI MRTVI KAPITAL U BEOGRADU se, čujem, nedavno pojavio mrtvi kapital BiH. Ime mu je Sidran i on misli da je moral ono što se mora. Ima i svoju genezu. Od pisca zvučnih pesama ušao je u film, gde se nije dugo zadržao. On ima osobinu da je, po sopstvenom priznanju, sačinjen od 95 odsto straha i pet odsto čoveka. A ja ne mogu da ne spomenem onu osobinu koja me je od njega razdvojila. Ovaj mrtvi kapital BiH, nije se mogao udenuti u neku sistemsku vrednost, jer sebi nije mogao ostati makar malo veran. Da jeste, ne bi dolazio kod mene po „pet glava“, da popravi vid. Vid je spasao. Ali kako da jedna kultura prežali što je spasavanjem vida ostala bez – bošnjačkog Filipa Višnjića! Ovde smo štetu pretrpeli i BiH i ja. BiH je dobila mrtvi kapital, a ja ostadoh bez pet glava.

* Višegrad je dobio bistu Mehmed-paše Sokolovića, a Andrićev institut se bavio rasvetljavanjem njegove ličnosti. Kako je izgledalo konkretno sprovođenje ideje multikulturalizma na delu u godini na izmaku?

– Kroz duge periode istorije, samo su lične veze stvarale dobre uslove za opstanak Srba. Tako je usred najveće islamizacije, u trenutku nepostojanja srpske države, Pećka patrijaršija obnovljena zahvaljujući rodbinskoj vezi Mehmed-paše i patrijarha Makarija. Patrijarha srpskog, po sultanovoj naredbi, niko nije smeo da dira sve dok Marija Terezija nije odredila Sremske Karlovce za središte nove patrijaršije. To što je Bajo iz Sokolovića, u 18. godini iz Mileševe odveden u janjičare da postane najveća ličnost osmanske imperije posle sultana, što je sačuvao srpski narod, trebalo bi da ima značaja ne samo za istoričare, već i za obične ljude. Da vide da je retko kada sve crno-belo. Mi danas ne možemo i nikada ne smemo biti protiv islamske zajednice. Muslimani su, kao i Srbi, dugo bili raštrkani. Seoba Srba iz južne Ugarske u Rusiju dogodila se zbog unijatskog delovanja latina. Neke naše vladike tu ideju o unijaćenju i danas gaje, iz drugih osnova.

* Postoji strahovanje da mir između pravoslavaca i muslimana u današnjoj Bosni nije trajan, naročito kada vidimo nervozne političke javne nastupe. Jedan se dogodio nedavno, a akter je bio Bakir Izetbegović?

– Šta Bakir nudi hrišćanima? Čime je to njegov otac zadužio Srbe? Šta je trebalo da poveruju ocu na početku rata i šta da sinu veruju danas? Srbi imaju legitimno pravo da neguju zavetnu ideju kosovske legende i svoje nasleđe jer ono ima kulturološku pozadinu. Republika Srpska je ishodište jednog rata, a pitanje njenog opstanka je pitanje ličnosti. Ko je taj ko će je sačuvati a da pritom atributi njene kulture budu sačuvani? Nije problem u tome što Latini, pravoslavni i muslimani žive zajedno. Naprotiv, pitanje je, šta je većinski narod pred rat u Bosni nudio, i šta posle rata nudi tim zajednicama? Odbili su Miloševića da budu saveznici, a pravoslavnima su ponudili reprizu Drugog svetskog rata: hajde da vas ubijamo, pa ćemo vam se na kraju pridružiti ako se desi da izgubimo, kao 1945. godine. Oživeli su ideju o šerijatu. Da je neko od Sarajeva hteo da napravi multietnički grad, mogao je u ratnom vihoru da zadrži Srbe i da ponudi rešenje, a ne da ih po Kazanima ubijaju, pa da im iz grada ode 150.000 ljudi jedne veroispovesti. Da li je ponuda da ljude kao doktora Najdanovića skidaju gole, i da ih javno, kao što su njemu učinili, sunete pa ubiju? Danas bi Sarajevo bilo multietnički grad, da to od ovih ljudi ne zavisi.

 

* Mislite li da Bakir Izetbegović dosledno nastavlja ideje svog oca?

– Nastavlja potpuno na istom kursu. Vučića su pokušali da ubiju. Ono u Srebrenici je bio pokušaj atentata. Vučić je pristao na taj rizik i na taj šamar. A isplivala je na površinu istina o Bakirovoj viziji Bosne. To je Bosna u kojoj Srbi sebe ne bi mogli prepoznati. Dizajnirali su je čak bez srpskog jezika, iz kog su rođeni ovi novi jezici, sa svojim novim imenima. Gde smo mi tu? Gde su tu Srbi?

* Tribunal u Hagu završava svoj mandat. Kakav je ishod haške epopeje, koju je neko nazvao „srpskim suočavanjem sa istinom“?

– Sud nas je dodatno razjedinio „na ovim prostorima“. Bilo je tu i zločinaca u rangu kanibala, ali oni nisu osuđeni. Dovoljno je jednostavno, sud je vratio u život ideju iz turskog perioda, pravno više nego nesavršenu: kadija te tuži, kadija ti sudi.

* Na unutrašnjem planu, Srbija se još ne „suočava sa istinom“, proverenom, da je novi talas mladih, obrazovanih i sposobnih ljudi otišao iz zemlje. Hoćemo li dočekati dan kada će biti moguće da neki Tesla postane to što jeste, ovde u Srbiji?

– Tesla je naravno izuzetak, jedan među milionima. Ali mladi, među njima i oni najbolji, zaista odlaze osujećeni da se ostvare ovde, u slabim uslovima, sa malo šansi za uspeh. Ostaće, kada Srbija počne da stvara viškove. Mi se zavaravamo „novim radnim mestima“. Ona su puka egzistencija. Ali višak od kog se stvaraju uspešno domaćinstvo ili država, odlazi u multinacionalne kompanije. Nema viška kod nas, nikada. Takse i porezi podmiruju administraciju, ne i procvat države. Kad budemo sposobni da podvučemo račun i kažemo „ostalo nam je ovoliko“, mladi će ostati, a država će rasti. Od pukih radnih mesta neće, to je nivo egzistencije najsiromašnijih delova Azije. Volimo da nadničimo za druge. Fiskalna konsolidacija nije mala stvar, ali naše domaćinstvo i dalje ne stvara viškove.

BOLJI SAM FUDBALER OD ŠERBEDŽIJE * KPREDSTAVLJAJUĆI svoju novu knjigu u Beogradu, Rade Šerbedžija je rekao da su među umetnicima najbolji fudbaleri Dušan Kovačević, on, pa vi…
– Ne može biti, ja još uvek igram na velike golove. Navikao sam tako, još od vremena kad sam Zlatka Lagumdžiju, sina gradonačelnika sarajevskog, slao po loptu. Ne može on biti bolji fudbaler od mene, ja sam učio da igram uzbrdo, a Rade na ravnom. Ali jeste, igrali smo fudbal zajedno u Beogradu, samo mu redosled ne priznajem.

* Ni na međunarodnom planu stvari ne izgledaju dobro. Tramp se u SAD učvrstio na vlasti uz ocenu da Rusija ostaje neprijatelj broj jedan, nepromenjena je i američka politika na Balkanu…

– Amerika je nastavljač austrougarske politike na Balkanu. Srbija danas ima dobru spoljnu politiku, to me raduje, ali videćemo ishod. Nikada ne treba zaboraviti da je na Balkanu sve moguće u svakom trenutku. Milorad Ekmečić lepo kaže da se istorija Balkana najbolje može projektovati kroz istoriju delovanja tajnih službi. I danas je Beograd najveći obaveštajni centar na Balkanu, gde ih pola, ovih domaćih, radi na dobrovoljnoj osnovi. Već smo imali jednu poluuspelu revoluciju 5. oktobra. Duško Kovačević bi rekao da nigde na svetu nema da neko iz znatiželje voli da špijunira. Iz ljubavi, ne za lovu.

* Svet ključa i mimo nas…

– Tamo, na ruskim granicama, nije bilo ovoliko vojske još od Hitlera. Pa je onda mnogo i ruskih podmornica na obalama Atlantika. Ništa više nije kao što je bilo. Vojna strategija Rusije više nije da se nužno brani na svojim granicama. Sirija je veliki preokret. Rusi su se i demografski sredili. Samo je kod Trampa sve isto. Zapadna projekcija od dve teorije opstaje: da su Rusi neprijatelji i da se nacionalna ekonomija ostvaruje kroz ratni profit. Bez rata, Amerikanci bi morali uvoditi plansku ekonomiju, na socijalistički način. A za to vreme, u Rusiji svega! Napoleon je krenuo na Rusiju sa 600.000, a vratio se sa 30 vojnika. Ova „sitnica“ zadržava Amerikance, inače bi odavno pokušali da se dokopaju zlata, gasa, nafte i lovorika. Tako se sve svelo na zveckanje oružjem i sportske sankcije, a one su za Rusiju dobra stvar. Podstiču lokalne umove, da dosegnu do visina. Mi sada prodajemo jabuke Rusima. Za tri godine nećemo prodavati nijednu, jer će oni sami podići proizvodnju. Prošle godine su proizveli više žita od SAD, sami sebe hrane, a mogli bi potencijalno i Evropu. Sankcije su izazvane činjenicom da su Rusi sada u stanju da potroše puno novca za rat daleko od kuće. Samo je nepromenjena grabežljivost Trampovih sunarodnika. Sindikat im je oslabljen. Kina kroz niske cene ljulja najjaču ekonomiju sveta. Uskoro će preuzeti vođstvo, kao najveća ekonomska sila. Desiće se da će Evroazija trgovati juanom umesto dolarom.

* Evropska unija je posle „bregzita“ na katalonskom ispitu. Sa kakvim uspehom će se „provući“?

– U EU postoje komesari, kao nekada u Sovjetskom Savezu. To su neizabrani ljudi, puka nomenklatura, lažni levičari u birokratskom sistemu bez stvarne uzajamnosti. Kad je u Rumuniji poplava, Evropa ne oseća da im treba pomoći u meri u kojoj bi bilo neophodno. Kad u Luizijani krene poplava, Vašington odmah otvara federalne rezerve i šalje novac. Evropska unija nikada do kraja politički nije zaživela, jer u osnovi ima ideju o „velikoj Nemačkoj“. Nemam ja ništa protiv jake Nemačke, ali „bregzit“ je namontiran da Britanci izađu iz opasnosti zvane „velika Namačka“. A to što Španija proživljava je repeticija jugoslovenskog scenarija, s razlikom što se još ne puca. Zato što nisu priznali Kosovo, ja sam Špancima zahvalan, a sa druge strane, u Barseloni se osećam dobro i postoji taj dualitet, a znanje iz istorije bi moralo presuditi.

FILM ĆE DOŽIVETI SUDBINU OPERE

* KUSTENDORF, po značaju i dometima najveći „mali“ festival na svetu, jedanaesti po redu, počinje 15. januara. Šta da očekujemo?

– Imaćemo „strašne“ goste i nadmašićemo neka ranija izdanja. Živimo u vremenu ogromnih promena. Danas je sve, u političkom i komercijalnom smislu, podređeno populizmu. Društveni život se, preko prenosilaca informacija, zbija u formacije, u navijačke grupe. Taj sistem ne zadovoljava potrebe slobodnih ljudi. A nema ni prosvetiteljsko dejstvo. Kustendorf je suprotnost i ekskluzivitet. On je mitsko mesto. Tu dolaze najznačajniji svetski autori, od Depa i braće Darden, Končalovskog i Sorentina, Izabel Iper i Monike Beluči, do Mihalkova ili Džarmuša… To govori da je mimo matrice napravljen ustupak kulturi, i to u trenutku kada je filmska umetnost na zalasku. Informatička revolucija je tek počela, veštačka inteligencija će nas izvesti na pravac gde će naša osećanja i sve zajedničko među ljudima doživeti poraz. Ja se nadam najboljem mogućem ishodištu za film: da će doživeti sudbinu opere i da će poneki grad biti kao Epidaurus. Tamo je, na Peloponezu, po 10.000 Grka iz svih krajeva stizalo na predstave. Dolazili su da se izleče, da nauče, da postanu pametniji. Ta katarza je bila odlučujuća za njihov život. U tim gradovima, festivali će, kao u Mokroj Gori, govoriti o čoveku, o njegovim egzistencijalnim, istorijskim, političkim i ličnim problemima. A danas je film tek modni trend.

Novosti

Podelite:

1 COMMENT

  1. Nosili smo se mi sa tom latinskom „nepravdom“ sasvim dobro, ulazili u saveze, pobedjivali, oslobodili se i prosirili. Nas pad je poceo kad nam je silom nametnut komunizam i posle sa Milosevicem koji je bio potpuno izgubljen u vremenu i prostoru. Jedini pravi neprijatelj Srba su Hrvati, i Jugoslavija je za Srbe umrla u Jasenovcu.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here