Отворено писмо Петра Гордића Душку Вујошевићу
Поштовани Душко,
Признајем да ме је твој интервју Недељнику поприлично изнервирао (1). Прва помисао је била – ово је неки преумљени Дуле, политички опортуниста, конформиста…Ја сам звездаш. И то не онај загрижени. Волим кошарку, навијам за Звезду и то је све. Али си ти, Душко Вујошевићу, чак и за мене оваквог „спортска икона“. Навијао сам за тебе у оном дербију Утиска недеље. Твој интервју је двовалентан, да то тако кажем. Дотичеш се личног сукоба (који је у вези са српском кошарком), али се дотичаш и рата (сукоба народа). О кошарци нећу да судим, о политици морам.
Одмах да кажем да не делимо мишљење о распаду СФРЈ. Многи сумњају да си и у Београду мислио то што си у Сарајеву обзнанио. Јасно је и зашто си то сада рекао. У Сарајево се не иде без таквог политичког става. Не занима ме на чијој си страни. Не интересује ме ни то да ли си променио мишљење. Нормално је променити мишљење, уз два услова – да то не буде било које мишљење и да разлог промене буде нормалан. Ако си промену доживео читајући или разговарајући са неким актерима/истраживачима распада Југославије, онда „капа доле“. Ако ниси, сети се свега што си у Србији доживео. Овде те људи цене и поштују, немој «пљувати» на то због пословног ангажмана. Нису тога вредни Човић и остали.
Именуј кривце, Душко Вујошевићу! Немој кривити све нас за твоје личне и професионалне сукобе. Србија је једно, а твоји противници у Србији друго. Ти си озбиљан човек, али су твоји аргументи зашто је Србија крива за распад Југославије неозбиљни. Једно је, драги Душко, то ко је крив за рат и почетак рата, а сасвим друго злочини почињени у рату. Гадне су ствари починили Срби у Босанском рату, много гадне. У Сарајеву, Приједору, Штрпцима, Сребреници…ипак, све то не значи да је Србија хтела, желела и изазвала тај сукоб. А камоли да је најодговорнија за његов почетак. Или бар не из разлога које си ти навео. Аргументи су ти слични као они које износи Јово Бакић. Не слажем се ни са тобом ни са њим. Најбројнији народ у Југославији је најодговорнији за распад Југославије/најмногољуднија република која је контролисала војску је најодговорнија – то су врло питке и заводљиве приче. У њима се не види контекст распада те земље. Да ли је српски народ, као најмногољуднији, заиста и најјачи у тако структурираној држави? Да ли је Србија, са покрајинама, била најјача република? Да ли је Милошевић са ЈНА јачи од Алије и Туђмана којима ветар у леђа дају Ватикан, Клинтон, Кол, Арапи …
Кад сам видео реакције на твоју изјаву, помислио сам:»Не треба му боља одбрана од овога». Ја те, ипак, молим да преиспиташ свој став. То није било какав став и не доноси се из пословних или дневно-политичких побуда.
Петар Гордић, филозоф, 30/12/2017
Поштовани Ненаде,
Обрадовао ме твој текст о Душку Вујошевићу (2). Очекивао сам нешто убитачно, попут оног текста о Новаку Ђоковићу. Испунио си моја очекивања. Ипак, текст ти је препун промашаја.
Прво, лепо је што браниш Душка Вујошевића од напада чаршије. Морам ти, пак, рећи да та чаршија има своје име и презиме, и да оно не гласи – ми, народ, Србија, јавно мњење … Ја не припадам томе „ми“, иако не делим Вујошевићеве ставове. Та врста колективизације ми је засметала.
Друго, кажеш како је Дуле побројао неке чињенице „које сви знамо“. Ја их, видиш, не знам. Веома их дуго преиспитујем и могу ти рећи да су врло „танане и лабаве“. Само неколико ствари да поменем. Какве везе има бројност једног народа са кривицом и одговорношћу за распад Југославије? Тај најбројнији народ је у то време био веома слаб, расцепкан и разједињен (територијално и институционално). Друго, Шешељ, колику год подршку имао у време Босанског рата, није тада имао власт. Он тада „лаје“, митингује и прети, али он не одлучује и не наређује. То је чињеница, и независна је од тога да ли ти је он симпатичан или одбојан као човек. Треће, ЈНА је бранила Југославију и није се повлачила на границе Велике Србије. Питај Бошњачке првоборце када су почели да беже из ЈНА (средином 1991!) Рат је почео скоро годину дана након тога. И то нам говори понешто о томе ко се и за шта спремао. Побијени регрути, блокиране касарне, нападнуте колоне … и то су чињенице, које ти не помињеш а важне су за комплетну слику и коначну оцену. Питај неке Југословене, као што је Славко Лисица, чега се све нагледао у Крајини почетком деведесетих? Да ли је и до када бранио Југославију и њен народ? И од кога? Имаш све то у књизи Командант по потреби па прочитај. Кажеш, Србија је контролисала ЈНА и наоружање. Јесте, па шта! Једном приликом је Сефер Халиловић рекао следеће: «Младић је никакав војсковођа, ја да сам имао оружја колико и он, до Софије бих дошао!» Не браним генерала Младића, али могуће је да ова изјава не говори само у прилог његовој војничкој (не)способности, него и његовим ратним циљевима.
Треће, одакле ти идеја да су Црњански и Андрић Југословени? Верујем да би ово занимало и историчаре и теоретичаре, како књижевности тако и културе уопште.
Четврто, у историји је све комплексно и нијансирано; ретко када је црно-бело. Вујошевић је добар тренер, али када говори о распаду Југославије у истом је положају (ако не и горем) као када говори о грађењу компјутера или полиномима. Ту мора да се „загреје столица“, а он је неко ко је стално „уз линију“.
Историја је, уколико под том речју не подразумевамо порталско-кафанско војевање, озбиљна наука. Ми, којима она није позив и професија, треба да се за њу интересујемо јер је она део идентитета и традиције, део начина на који видимо свет. Ипак, наше је знање непотпуно, ми можемо само да назиремо ствари и да се трудимо да их што боље разумемо. У складу са таквом епистемолошком позицијом би се требало и понашати. Теза да је Србија највећи кривац за распад Југославије није чињеница, већ хипотеза или претпоставка коју ти и Вујошевић слабо браните. Ви се, просто речено, том материјом нисте бавили. Ви даље од телевизијских, новинских или дневно-политичких извештаја нисте отишли. Шта вам онда, дођавола, даје за право да све ово тврдите? Мора бити нешто јаче од овога «то сви знамо!» Није све што сте рекли спорно, али мора мало боље да се сабира, а да би то било могуће морате имати све сабирке у игри.
Петар Гордић, филозоф, објављује на сајту Шумадијски блуз, 30/12/2017
