Vladika strumički David: Nema crkve bez jedinstva sa drugim crkvama!

0
22
Podelite:

Iskustvo je pokazalo da, kada se zahvata voda sa živopisnog planinskog izvora, sasvim je moguće, u lončić, pored bistre vode, da uđe i žaba. Sada, u zatišju, pred verovatnih budućih debata, kreativno je da se sagleda šta je postignuto na polju religijskog pluralizma, i šta tek treba da se uradi. I, da! Između ostalog, da se locira žaba!

Zbivanja povezana sa MPC, pokazala su se više nego dobrodošla za domaću javnost, a tako će biti i u budućnosti. Zašto? Polako i stidljivo, ti događaji počinju da izoštravaju kriterijume društva prilikom rasuđivanja – šta je, a šta nije crkva! Sledstveno, da li je MPC crkva, ili nije? Sa juridičkog aspekta jeste crkva, budući da je kao takva zapisana u sudskom registru verskih zajednica. Istovremeno, opštepoznato je da MPC traži da postane deo pravoslavne crkve, činjenica, koja, sama po sebi, svedoči da sa teološkog aspekta MPC, još uvek, u suštini, nije pravoslavna crkva. Ukoliko, pak, MPC podrazumeva autokefalnost kao samodovoljnu samostalnost, onda je ona najautokefalnija od svih! Zato, začuđuje zašto MPC traži autokefalnost, kada to znači pronicanje sa drugima, budući da priznata autokefalnost podrazumeva međuzavisnost pravoslavnih crkava. Poznata je maksima da zajedništvo nije institucionalni, već egzistencijalni imperativ. Rečeno otvara pitanje: kako se postaje pravoslavna crkva?

Predstavnici MPC često puta ukazuju na to da imaju hramove, sveštenike i organizovan život. I druge nepriznate ili inoverne crkve imaju hramove i mnogo obrazovanije sveštenike. Ali, to nije kriterijum da ih pravoslavna crkva primi u liturgijsko i doktrinarno jedinstvo, što je, pak, jedina jasna potvrda da je neka crkva pravoslavna. Predstavnici MPC često su potonuti i u prošlost, no predstavlja neartikulisan nagon, potreba: da se 19. veku napravi kopi-pejst u 21. vek.

Sledstveno, upućenima je jasno da je neodrživo traženje liturgijskog sasluživanja i autokefalije pred, da MPC, uopšte, postane pravoslavna crkva. Ultimativno traženje od strane MPC je izazvalo neke bugarske intelektualce da je uporede sa parapolitičkom organizacijom. To je identično, kao da se neka protestantska crkva obrati samo jednoj pravoslavnoj crkvi sa ulitmatumom: služite liturgiju sa nama i dodelite nam autokefaliju, a potom ćemo vas mi priznati za majku! Ipak, treba biti na brodu da bi se dobila kabina, jer u nju ne može da uđe onaj, koji se nalazi na kopnu! Ustrojstvo pravoslavne crkve je takvo da je najpre neophodno da se prebiva u liturgijskom i kanonskom jedinstvu, pa potom sve drugo dolazi prirodno i bez ultimatuma. MPC, nažalost, još uvek nema to jedinstvo i zatvorena je za razgovor sa onima, koji jedino mogu da joj pomognu. U ovom kontekstu, ruski pisac Zahar Prilepin, bi rekao: „igra im ne ide, postojano u žbunu traže lopticu, mačka sa komšijskog ulaza gadljivo gleda, a ja prolazim da ne bih gledao.“ Polazeći od te činjenice, političari treba da budu oprezni za kim se povode za savet po pitanju crkve, sa ciljem da ne okaljaju svoj ugled i da država ne uništi kriterijume nepristrasnosti pri uspostavljanju religijskog pluralizma, koji je suštinski za funkcionisanje jedne demokratije. Vlast može do besvesti da podržava MPC i da se identifikuje sa njenom nepriznatošću, no više ne sme, kao do sada, da to pravi na račun drugih crkava u zemlji. Poznato je da je svaka agresivnost znak nemoći. Zato država ne treba sebi lako da dozvoljava da se povede za, sa časnim izuzetcima, varvariziranim javnim diskursom po pitanju teoloških temi.

Mnogi mitropoliti BPC, među kojima i predsednik t.z. komisije za posredovanje za MPC, starozagorski mitropolit Kiprijan, javno su istakli da je problem MPC, bez sumnje „čisto kanonsko pitanje“ (BTV „Tazi sutrin“, 29.11.2017). Njegovom stavu su se suprotstavili skopski t.z. eksperti, koji nepriznavanje MPC predstavljaju kao političko pitanje. Profesor sa teološkog fakulteta u Velikom Trnovu, Svilen Tutekov, imajući u vidu izraz aplogeta MPC, ukazuje da takav govor o crkvi sadrži sve, osim crkvenih misli, saznanja i kriterijuma. Pri takvom diskursu, sama realnost crkve više ne prisustvuje. Umesto realnosti crkve, prema Tutekovu, vidimo ograničenost samo njenih epifenomena: socijalnih, moralnih, političkih. A, istinski dijalog je moguć samo ukoliko izvire iz suštinske odlike crkve, a to je jedinstvo, i samo ukoliko se vodi crkvenim, a ne političkim jezikom. Dakle, samo ukoliko je bitna crkva, a ne idoli nacionalromantizma, geopolitike i autokefalije.

Ukoliko se BPC, uopšte, nađe u prilici da posreduje za MPC, neizbežno će morati da se sretne sa POA, budući da su BPC i POA neraskidljiv deo jedne i iste crkve. Ta crkva će pomoći i eklisiološki nepismenom privatnom dekanu iz Skoplja, da ne mantra između solomonskih rešenja i njemu nepoznate puteve.

Niko da ne potcenjuje sposobnost mislećih ljudi da lociraju žabu. Vreme je da se konačno ispune reči pesnika, da ljudi treba da nauče kritički da razmišljaju o crkvi, a ne da budu učeni od t.z. eksperata, šta da razmišljaju!

Tekst je objavljen u dnevnim novinama „Sloboden pečat“, (28. decembar 2017.), u rubrici redovnih kolumni Episkopa stobijskog.

Pouke.org

Podelite:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here