New York Post: Prođe prva Putinova godina u Beloj kući

0
9
Podelite:

Piše: Dmitrij DROBNJICKIJ

        PREMA Donaldu Trampu se ne može biti ravnodušan.

        Njega i u SAD ili iz svog srca podržavaju, ili ga strašno mrze. Osećanja Amerikanaca su oštra i iskrena. Čak i kod onih koji su glasali za ili protiv Trampa iz političkog interesa – tobože to je „manje zlo“ ili „samo da nije republikanac, nije bitno kakav je“.

        Američki mediji se ne slažu u proceni prve godine vladavine novog predsednika. Mišljenja su dijametralno suprotna.

        Ako su sredinom 2017. neki analitičari i pokušavali da ocene program i rad Velikog Donalda sa određenom dozom nepristrasnosti, kako se bližio Božić – tako su „nijanse sive“ nestajale.

        Ostalo je blistavo belo i mračno crno.

        Naslovi su postali ne samo upečatljivi. Postali su svojevrsne parole. Evo nekoliko primera.

        Mel Robins, CNN: „2017. je postala poslednji uzdah trampizma“. Rona Makdanijel, Fox News: „Prva godina predsedničkog mandata Donalda Trampa donela je istorijski uspeh“. New York Post je osvanuo sa naslovom: „Prva Putinova godina u Beloj kući“…

        Među prekookeanskim stručnjacima nema saglasnosti ni povodom perspektive istrage o takozvanom „ruskom delu“. Jedni tvrde da će se tim specijalnog tužioca Roberta Mulera uskoro dokopati Trampovih „prljavih tajni“ (kao i Putinovih, naravno) i da će impičment postati neminovan.

        Drugi, pak, tvrde da će same istražne sudije zajedno sa njihovim doušnicima biti pohapšene i da će im biti suđeno.

        Isuviše politizovanu ekipu izabrao je Muler i među njima je isuviše je mnogo onih koji su 2016. zataškali skandal sa Hilari Klinton.

        Osim toga, kako se ispostavilo, ozloglašeni „moskovski dosije“ Trampa, koji je isfabrikovao bivši agent MI5 Kristofer Stil, bio je iskorišćen za pokretanje „ruskog dela“ i prisluškivanja ljudi bliskih Donaldu Trampu, pri čemu su agenti FBI, koji su rukovodili prisluškivanjem, imali lične veze sa kompanijom Fusion GPS koja je angažovala Stila.

        Za vreme istrage Votergejta 1970-ih, afere Iran-kontras 1980-ih i skandala oko Bila Klintona 1990-ih (prva je dovela do impičmenta), istraga je demonstrirala neutralnost i visoke standarde nepristrasnosti. Advokati odbrane nisu imali šta da prigovore istražnim sudijama, i navedeni slučajevi su stigli do finalne faze istrage.

        Međutim u „ruskom slučaju“ nije sve baš tako. Pristrasnost istrage je očigledna.

        Svaki obični kriminalni proces već bi odavno bio prekinut. Jedino čemu mogu da se nadaju Trampovi protivnici jeste da će odugovlačenje istrage predstavljati stalni izvor medijskih ubacivanja o skorom odstranjivanju predsednika od vlasti i o postojanju „javnih dokaza“ o povezanosti Trampa sa Kremljom.

        U junu je Lorens O’Donel, voditelj televizijskog kanala MSNBC, u direktnom prenosu rekao da će predsednik „van svake sumnje“ napustiti Belu kuću do kraja godine. Slične prognoze pravili su CNN, The New York Times, Politico, Vox, Huffington Post i drugi mediji. Ali, ovim predviđanjima nije bilo suđeno da se ostvare.

        U tom smislu, glavna senzacija 2017. godine je u tome što se Tramp održao. To je, međutim, iznenadilo samo one koji su u protekle dve i po godine isuviše ozbiljno shvatali američke mejnstrim medije.

        To su mediji koji su ranije, mada su i bili politizovani i držali se liberalnog pravca, ipak čuvali svoj autoritet i profesionalne standarde. Trebalo bi da ih je sramota za 2016. godinu. Mogli su 8. novembra 2016. godine da se dozovu pameti i da koriguju uredničku politiku. Ne da počnu da hvale novoizabranog predsednika, ali bar da prestanu da se ponašaju kao organi propagande.

        Imali su šansu ali je nisu iskoristili. Verovatno su zabrazdili i niko više nije mogao da zaustavi bezumlje koje je zahvatilo američke kolege. Ili niko nije želeo…

        U medijskom esnafu učvrstila se uverenost da Donald Tramp za Ameriku i svet (napomenuću: za liberalnu Ameriku i liberalno-globalistički svetski poredak) predstavlja toliko strašnu opasnost da mu se može i mora suprotstavljati uz korišćenje svih mogućih sredstava. Uz bagatelisanje profesionalnih standarda!

        Osim toga, povodom Trampa se kršenje novinarske etike i zanemarivanje elementarne pristojnosti zarad postizanja političkog cilja ocenjuje kao „najodvažnije“ i „najčasnije“ ponašanje.

        U toku predizborne kampanje, Tramp je delovao zaobilazeći mejnstrim medije, okupljajući na mitinzima hiljade i hiljade ljudi i štrikajući tvitove. I, bez obzira na to kako se odnosite prema iskazima Velikog Donalda, mora se priznati da je njegov tvit postao jedan od glavnih medija SAD. Mislim da će se ovaj fenomen analizirati još godinama.

        Pošto je postao šef države, Tramp se nije odrekao direktnih kanala komunikacije sa biračima i nastavio je da razotkriva liberalne medije nazivajući ih „fejk novostima“, a one koji u njima rade „najnečasnijim ljudima“.

        Krajem 2017. su američka sredstva masovnog informisanja digla uzbunu. Ne, nisu se uplašila represija (mada su u polemičkom naboju predviđanje). Pojavio se diskurs o štetnosti same teze o „fejk novostima“.

        Navešću reči Kristin Amanpur: „Ovo je zaista veoma ozbiljno. I ovo treba zaustaviti. Zato što ovo ne samo da podriva našu bezbednost, već i poverenje prema demokratiji, prema našoj borbi protiv korupcije u čitavom svetu, podriva legitimitet našeg poretka, svetskog poretka u celini“.

        Veća otvorenost iz usta predstavnika liberalnih medija nije mogla da se očekuje!

        Razotkrivanje i autodemaskiranje američkih i generalno zapadnih medija – to je, može se reći, jedan od najznačajnijih rezultata prve godine predsedničkog mandata Donalda Trampa. Moralni autoritet goleme medijske mašine – najvažnijeg mehanizma meke moći Zapada – već je potkopan. Podriven je i na međunarodnom nivou.

        Međutim, ako ne govorimo o „demokratiji“ u poimanju Kristin Amanpur, već o američkoj demokratiji kao takvoj, onda je ona pre živa nego mrtva.

        To što je Tramp bio izabran i njegova, čak i minimalna, dostignuća u sferi zakonodavstva pokazala su da sistem može efikasno da se suprotstavlja biračima, ali da to suprotstavljanje ima granice.

        Kada je već postao predsednik, Veliki Donald je na svojoj koži osetio mnogo veći pritisak sistema nego dok je bio kandidat-buntovnik. U intervjuu agenciji Rojters, u aprilu 2017., Tramp je priznao da je potcenio složenost posla predsednika.

        Ovde se ne radi o tome da je diletant „napokon“ shvatio da velika politika zahteva ne manje profesionalizma od biznisa, i da bivši biznismen (ili general, kao što je bio Dvajt Ajzenhauer, ili glumac, kao što je bio Ronald Regan) ne može da upravlja državom.

        Političar, prema mom mišljenju, mora da bude diletant. „Profesionalizam“ u politici vodi ka tehnokratskom diktatu.

        Mnogo loših stvari u svetu dogodilo se upravo krivicom „profesionalaca“ koji su „znali kako treba“. Upravo oni čine onu „vašingtonsku močvaru“ koju Trampovi birači nisu više želeli da trpe i koju 45. predsednik SAD obećao da će isušiti.

        Problem je u tome što su birokrate, lobisti i rukovodstvo obaveštajnih službi, dakle oni koji se zovu duboka država, pružili novom gazdi Bele kuće nezapamćeni otpor.

        Ogromna je zasluga Donalda Trampa što su svi ti „dragi ljudi“ nakon decenija uspešnih igara iz senke bili prinuđeni da pokažu svetu svoje pravo lice.

        Ako poslušamo kongresmene-starosedeoce iz obe partije i liberalne stručnjake, oni će tek „posle Trampa“ (nije bitno da li će to biti 2019, 2021. ili 2025.) moći da se vrate svom „normalnom životu“ i biznisu, da nastave da žive kao i obično.

        Ali, oni mešaju želje i realnost. „Budućnost posle Trampa“ neće biti tako milostiva prema „vašingtonskoj močvari“, čak i ako ona nadživi nesistemskog predsednika.

        Istina je da Veliki Donald nije zasad postigao veliki uspeh u transformisanju američke politike. Šta više, on je nekoliko puta bio prinuđen da ide na taktička popuštanja. Ali je ipak slomio nešto veoma bitno u američkom mehanizmu što su bili brižljivo naštimovali intervencionisti neokonzervativci i liberali.

        Liberal-globalizam se više ne shvata kao datost.

        Čak i ako to ostane jedino Trampovo dostignuće, to je već uspeh. Slažem se sa Ronom Makdenijelom: istorijski uspeh.

        A to je samo prva godina! Možda upravo zbog toga toliko žele da uklone nesistemskog vođu iz Bele kuće i jednu za drugom lansiraju nesuvisle optužbe protiv njega?

        Mada, bilo bi nepravedno opisivati rad Donalda Trampa na mestu predsednika SAD-a samo kao demontažu (ili pokušaj demontaže) starog sistema.

        Jedan od glavnih pluseva koji 45. predsednik može slobodno da stavi na svoj račun jeste ozdravljenje ekonomije.

        Predlog novog zakona o poreskoj reformi (delimično kompromisan i polovičan) bio je prihvaćen tek krajem godine i počeće da daje rezultate 2018. Ali, i bez bilo kakvih prodora u sferi zakonodavstva Tramp je uspeo da američkoj industriji da popriličan impuls.

        U prvoj godini u Beloj kući, ukinuo je preko dve stotine (!) podzakonskih akata koje su donosili njegovi prethodnici, uklanjajući tako administrativne barijere, olakšavajući ekonomsku delatnost i ukidajući ograničenja postavljena u ime zaustavljanja „globalnih promena klime“.

        Tramp je takođe započeo – za sada bez podrške Kongresa SAD-politiku zaštite američkog radnika i proizvođača. Svima koji su planirali da američku proizvodnju iznesu van granica Sjedinjenih Država – kako bi posle te proizvode uvozili u zemlju – obećao je da će im „biti veselo“.

        U isto vreme je započeo nacionalnu kampanju „proizvedeno u SAD“ i obećao lokalnim preduzetnicima tretman „najpovlašćenije nacije“.

        Nije se dugo čekalo na rezultate. U američku privredu – u njen realni sektor – ponovo su krenula ulaganja. BDP je počeo da raste onim tempom koji su u predizbornoj kampanji mnogi nazivali „nemogućim“ i „bajkovitim“.

        Odmah je nekoliko najvećih korporacija počelo da gradi i proširuju proizvodnju na teritoriji SAD.

        Otvorena su preko dva miliona radnih mesta, pri čemu oko 200 hiljada u industriji Srednjeg Zapada, regiji koja protekle dve decenije nije videla ništa osim zatvaranja proizvodnje i propadanja.

        Nivo nezaposlenosti u SAD danas je minimalni u proteklih 17 godina.

        Čitav ekonomski rast u SAD u 2017. zasnivao se samo na očekivanjima i ukidanju birokratskih prepreka. To je fenomenalan rezultat.

        Spoljna politika i dalje predstavlja glavni kamen spoticanja Donalda Trampa.

        Za Rusiju je, razume se, najneprijatnije što nije uspeo da održi predizborno obećanje da će poboljšati odnose sa Moskvom.

        Rusija je Trampov sistemski problem.

        „Ruski slučaj“ su izmislili njegovi neprijatelji ne samo kao predlog za početak procedure impičmenta. Razlog nije mogao biti ni iranski, ni severnokorejanski, ni kineski ili katarski.

        Nije slučajno baš ruski.

        Obuzdavanje Rusije je pokretačka snaga finansijsko-političke mašinerije Vašingtona. Upravo „stara dobra“ konfrontacija sa Kremljom omogućava čitavoj klasi političara, lobista i birokrata da se drži na površini. Zato oni neće tek tako da se odreknu „hladnog rata“.

        Isušivanje „vašingtonske močvare“ i poboljšanje rusko-američkih odnosa nisu jednaki zadaci, ali su direktno međusobno povezani. Jedno bez drugog ne ide.

        Prevela: Marija Bilbija

Fakti

Podelite:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here