RAMIN MAZAHERI: Protesti u Iranu ili slaba nada Zapada

0
14
Podelite:

Na odmoru sam i pokušavam da se držim podalje od politike kako bih napunio baterije. Međutim, razuman glas o iranskoj politici na engleskom je gotovo nemoguće pronaći, pa… Uprkos balavljenju zapadnih medija na manje proteste u Iranu, nema potrebe za strahom da će se iranska demokratija urušiti. Dozvolite mi da uđem pravo u srž stvari i dokažem zbog čega.

Šta su dokazali protesti iz 2009. godine? Prvo, da je opozicija iranskom sistemu očigledno u manjini. Indikator toga bila je činjenica da su proahmadinedžadovski kontraprotesti bili veći, što je činjenica o kojoj se retko govorilo. Danas su planirani veliki provladini kontraprotesti širom Irana, ali neka vam je sa srećom da nešto o njima čujete.

Drugo, još važnije, i ono što ni u kom slučaju ne može biti osporeno. Baš kao u Venecueli ove godine – postoji tvrdo jezgro građana koji podržavaju sistem i koji će iransku revoluciju braniti svojim životima, jer osećaju da je iranska revolucija (poput čavizma) u značajnoj meri doprinela dobitku prosečnog građanina. To je razlog zbog koga se venecuelanska demokratija nije urušila – zbog prosečne osobe koja je prisustvovala kontraprotestu, možda čak držeći poljoprivrednu alatku. To je ono što je očuvalo venecuelansku demokratiju, a ne vojna akcija države, i to je isto ono što se 2009. dogodilo u Iranu.

Tako su Iran 2009. i Venecuela 2017. godine dokazali da Mao nije bio u pravu kada je rekao da „politička moć potiče iz puščane cevi“. Ako imate dovoljno ljudi, sve što vam je zaista potrebno je improvizovani „klub“.

Daleko od patetičnih oštro kritičkih diskusija na televiziji, prava politika se na kraju tiče moći naroda, a iranska vlada nedvosmisleno ima narod na svojoj strani. Godina 2009. pokazala je da, ako iranski narod pogurate do ivice, suočićete se sa njegovom snagom (Iran sada nikako nije blizu ivice, naravno).

IRANSKO DRUŠTVO JE HOMOGENO
Iranska baza otpora Basidža, ili, rečeno zapadnim rečnikom, dobrovoljačke formacije su u daleko većoj meri uvezane u sve nivoe društva nego čavistički Kolektivosi (Colectivos). Ona je u većoj meri slična kineskoj komunističkoj partiji (izuzev formalizovane i neverovatno rigorozne politike testiranja i selekcije), jer se sastoji od približno 11 miliona ljudi u 80-milionskoj zemlji. Štrajkovi su u suštini jedini način da se pokrene neka revolucija, ali je potrebno dosta sreće da štrajk prođe pored razgranatog Basidž-sistema uspostavljenog širom sindikata, profesionalnih organizacija, studentskih grupa, radnih mesta u industriji, grupa državnih službenika itd.

Mnogi od ovih članova nisu plaćeni. Imaju porodice koje u najvećoj meri misle isto kao i oni. I imaju prijatelje koji im se ne protive otvoreno, jer su, na kraju krajeva, još uvek prijatelji. Tako da možemo da vidimo da se ne govori o „grupi“, već u suštini govorimo o otprilike pola Irana.

Možete da ignorišete gvozdenu realnost takvih tvrdih jezgara podrške koliko god želite, ali ih nikad nećete poraziti iznutra. Nikad. Za to su neophodne NATO bombe, kako je pokazao primer Libije. Postojala je ogromna interna podrška unutar libijskog sistema: bio sam tamo kada je sve to počelo, svedočio progadafijevim protestima i bio zapanjen njihovim intenzitetom. Međutim, oni su bili nadjačani američkim i francuskim bombama, sa 40 tona ilegalnih dostava oružja iz Francuske, pomorskom i vazdušnom blokadom, provedenom od Velike Britanije, Kanade i čitave Zapadne Evrope itd.

Tako bi ova analiza trebalo da odgovori na tvrdnje svakog idiotskog zapadnog komentatora o mogućem urušavanju Irana. Jednostavno kažem: kako uračunavate već dokazan ogroman broj ljudi koji je spreman da zaboravi političko sitničarenje i kompromise i bori se za iransku vladu? Ovo nisu „teške reči“ niti „nacionalistički govor“ sa moje strane. To je realnost, i ona mora biti uračunata u bilo kakvu diskusiju koja pretenduje da bude ozbiljna i vredna postojanja.

Strane intervencije i operacije „lažne zastave“ takođe ne predstavljaju brigu za Iran. Takođe, trebalo bi imati na umu da je Iran već imao svoju „NATO intervenciju“ pod nazivom Iransko-irački rat. Tokom osam stravičnih godina Zapad je huškao Irak na Iran, snabdevajući ga oružjem, žmureći na najgora zverstva počinjena hemijskim oružjem još od Prvog svetskog rata i učinio sve kako bi kreirao, prolongirao i uticao na najsmrtonosniji sukob u poslednjem kvartalu 20. veka.

IRAN JE VITALNIJI OD SLIČNIH ZEMALJA
I to i dalje nije bilo dovoljno. Drugi lažni zapadni rat bi takođe dobio podršku u 2018, nemojte imati sumnje oko toga. Iransko-irački rat je kreirao nacionalno jedinstvo koje Libija nije imala; libijska revolucija je stvorila najviši životni standard u Africi i manje siromašnih od imperijalističke Holandije (i bespovratne kredite, besplatno obrazovanje, zdravstvenu zaštitu itd.), ali se nikada nije našla na testu. Sa druge strane, Sirijci će uskoro uživati nacionalno jedinstvo kreirano u kotlu stravičnog nepravednog rata.

Dakle, u Iranu ne postoji tip društvenih podela kao u Libiji, koje bi Zapad mogao da eksploatiše. Drugi lažni zapadni rat bi se nesumnjivo sreo sa jedinstvenim odgovorom usmerenim na isterivanje stranih snaga, a Iran nikad ne bi bio izigran njihovim lažnim obećanjima. O tome svedoči masovna podrška našem pravu na nuklearnu energiju iako je ona (navodno) ključni uzrok nehumanih sankcija. Iransko-irački rat nije samo očvrsnuo iranski sistem, već je ušao u pamćenje i stvorio strah koji mobiliše mase koje bi se suprotstavile njegovom povratku.

Iran je u ovom smislu kao Kuba ili Kina: revolucionarna zemlja puna revolucionara. Nema ironije u njenoj politici niti povratka unazad.

Iran je definitivno korak ispred Venecuele na drugi način: njena vlada nije revolucionarna, ali je bazirana na demokratskoj podršci čavizmu, koja je u osnovni buržoaska. Ne želim da kritikujem Venecuelu, ali oni nikada nisu institucionalizovali fundamentalne sveobuhvatne promene kakve su provele zemlje poput Kube, Kine, Vijetnama, Eritreje i drugih. Ova posvećenost „igranju po pravilima“ buržoaskog demokratskog sistema ostavlja ih veoma ranjivima i gotovo dobrodošlim čini sile koje žele da unište dobiti čavizma.

I to takođe nije bilo dovoljno u Venecueli – čavizam i dalje opstaje. Zadobio je modrice, krvav je i potresen, ali je još uvek tu uprkos velikom naporu predvođenom SAD da mu stane na kraj. Izvor reakcionarnog i stranog pakta protiv venecuelanskog socijalizma je u tome što su čavisti ispravno počeli da primenjuju promene u kubanskom stilu, menjajući svoj sistem upravljanja kako bi postali manje buržoaski, a više zemlja narodne demokratije.

Šta je realističniji strah? Onaj od operacije „lažne zastave“ po ukrajinskom modelu. Nedavno sam ponovo emitovao u potpunosti ignorisan italijanski izveštaj o trojici snajperista koji su prizali da su bili plaćeni da pucaju na obe strane na ukrajinskom Majdanu. To je prouzrokovalo smrt 100 ljudi, ogroman haos, naknadnu diskreditaciju vlade, i na kraju ono što je danas još uvek na snazi – strašan građanski rat.

NAPAD VELIKIH STRANIH OBAVEŠTAJNIH GRUPA
Ipak, Ukrajina nije revolucionarno društvo. Iranska vlada neće i ne bi smela da dozvoli kreiranje kampa kao na ukrajinskom Majdanu. Iran je zemlja koja je opkoljena stranim silama decenijama i nije u poziciji da dozvoli tip protesta koji lični na onaj „Okupiraj“ protest u Zukoti parku u Njujorku (koji je razbijen u toku noći nakon manje od dva meseca, sa još represije kako bi se sprečio njihov povratak; to je nešto bolji demokratski rezultat od ostalih protesta u SAD, koji su zaustavljeni mnogo brže; i daleko bolji rezultat od Francuske, u kojoj su protesti u Parizu razvijani svake noći, i bili prisiljavani da ih ponovo grade narednog dana), zato što svi znamo da bi takav protest bio sa 10 puta više stranih operativaca nego u Ukrajini, i da ne postoji mogućnost da bi on bio demokratski, kako bi se tvrdilo. Tamo bi bili Mosad, CIA, MKO, Al Kaida, ISIS, MI-5, DGSE i sve ono najgore od najgoreg na svetu. Ne možete porediti SAD i Iran; Iran bije bitku za svoj opstanak i suvereitet, dok se SAD bore kako bi očuvale svoju kapitalističku nejednakost.

Kako god bilo, sve te strane smrtonosne grupe ne bi imale problem da kreiraju neku vrstu operacije „lažne zastave“ koja bi usmrtila stotine nedužnih Iranaca. Međutim, ukoliko bi bilo pokušaja da se instalira kompatibilan milijarder marioneta poput slučaja u Ukrajini – Iran je, na kraju krajeva, daleko bogatiji od Ukrajine. I Iran je takođe jedini trn na strani zapadnog imperijalističkog kapitalizma u muslimanskom svetu.

Veliku snagu prati i velika odgovornost, pa tako deluje da Iranska vlada neće dozvoliti scenario ukrajinskog Majdana. Neverovatno je da je u Iranu od 1979. od strane terorista poginulo 17.000 ljudi; tokom ovogodišnjih napada ISIS nije bilo preterane reakcije poput dvogodišnjeg vanrednog stanja, kao što je slučaj u Francuskoj. Iran ne rizikuje bespotrebno i nastoji da ne antagonizuje sopstveni narod (što u suštini znači preuzimanje drugačije rste rizika).

U protestima je poginulo dvoje ljudi, a vlada je saopštila da snage bezbednosti nisu pucale, već je za njihovu smrt okrivila strane agente. Imajući u vidu ono što se dogodilo u Ukrajini (i na stotinama drugih mesta tokom godina) i imajući u vidu masivnu demokratsku podršku koju vlada ima, bilo bi suludo i nelogično zaleteti se u osudama.

Razume se, to je upravo ono što zapadni mediji čine. Oni će očajnički nastojati da ovo napumpaju izvan realnih okvira. Oni će balaviti nad protestima, prikrivati sopstveno licemerje, agitovati za rat, i sve to zbog toga što očajnički žele da proguraju svoju antiiransku agendu. Ovo je udžbenik i istorijski modus operandi koji se neće promeniti kada se zapadni kalendar prebaci na 2018. godinu za oko 12 časova.

To će verovatno postići značajan efekat izvan Irana, a iznutra? Nema šanse. Iran je suviše preokupiran svojim problemima (koje svako društvo ima, jer ljudska bića nisu savršena) da bi bio izigran tabloidnim novinarstvom.

PRAVO NA PROTEST
Da li je Irancima zabranjeno da imaju normalne proteste? Ovi protesti su ekonomske prirode. Zar niste primetili da su oni dobili zamah u većem delu sveta u toku prethodne decenije?

Možete imati ludog pripadnika MKO koji je voljan da zapali Hamneijev poster, dajući tako zapadnim medijima priliku da to naduvaju preko realne mere, ali to je ekonomski protest. Međutim, ovde nema prodavca voća koji bi se samospalio, kao u Tunisu, kako bi očajnički protestovao protiv korupcije, zlostavljanja i svakodnevne brutalnosti. Protesti iranskom društvu nisu nepoznati: da li je vaša zemlja imala veći tihi marš od onog u Iranu 2009? Sećate se tihih marševa iz 2009? Pamtimo i one vekike proteste iz 1979. godine. Ovi protesti su slični sa tri do 500 protesta dnevno u navodno nedemokratskoj Kini: tamo se na protestima poziva na efektivnije vladine politike, a ne na promenu vlade.

Imajući u vidu da su ovi protesti ekonomske prirode, insistiraću na tome da Zapad iranskoj vladi omogući isti nivo slobode kao što je tamo slučaj kada se suočavaju sa istim demonstracijama.

Samo trenutak… Nadam se da Iran nije toliko zlo. Tokom vremena štednje toliko sam puta udahnuo suzavac dok sam pokrivao ekonomske proteste u Francuskoj. Samo zbog činjenice da sam strani novinar, nisam bio među hiljadama uhapšenih prodemokratskih demonstranata; bile su na stotine zabranjenih protesta (koliko ih se još nestalo u tišini i ugušeno u svom nastajanju?); bilo je mnoštvo oštrih zatvorskih kazni za vodeće aktiviste; nebrojeno ljudi je povređeno pendrecima i vodenim topovima, dok su zapadni mediji bili u potpunoj tišini; nebrojeno mnogo demonstranata je podvrgnuto pretresima i grubim postupanjem policije.

Ali gde su bili zapadnjaci da pozovu na „promenu režima“ u Francuskoj, kao kad pozivaju iz usta zapadnih komentatora? Kad su Oland i Makron kroz izvršnu vlast nametnuli kapitalističke zakone kojima su se suprotstavili široki krugovi i koji su izazvali antivladine proteste, gde su bile optužbe protiv njih za „autoritarizam“? Naravno, nigde.

Oh, zaboravio sam da sam na odmoru… Ne bih trebalo da traćim vreme kako bih istakao da iranska vlada ne bi trebao da brani svoje postupke pred zapadnjacima. Međutim, zlodela kapitalizma ne uzimaju odmor.

Istina je da je iranska ekonomska politika trpela štetu od antisocijalističkih i neoliberalnih ideja, koje su se proširile svetom nakon pada SSSR, kao što je to bio slučaj u Kini, na Kubi, i drugim mestima.

PROBLEMI IRANSKE EKONOMIJE
Dok je Iran implementirao veliki broj prosocijalističkih ideja, koje su nesumnjivo redistribuirale boggatstvo na neverovatno efikasan način, on je takođe sprovodio i neke prokapitalističke i proneoliberalne ideje. Ovaj trend nije štedeo ni jednu državu nakon 1991. Nedavne ekonomske odluke na Kubi i u Kini se ne razlikuju. Međutim, iako je Marks rekao da je neophodno koristiti alate kapitalizma kako bi se kreirao socijalizam, to nužno kreira ekonomske probleme.

Bez sumnje, ključni problem iranske ekonomije je jednostavan: međunarodna blokada. Suludo je verovati da je drugačije. Kako god bilo, protesti mogu da budu interpretirani kao dokaz da eksperimentisanje sa kapitalizmom ne funkcioniše. I, zaista, nije nikad i nikad neće. Neoloberalizam je doveo do onoga do čega je uvek i dovodio – neefikasnosti i neefektivnosti.

Ovi protesti su identični onima u Francuskoj: protiv su opadanja kupovne moći i nezaposlenosti. Zar mi ne možemo da imamo „normalan“ protest? Tužno je, ali mnogi su navedeni da veruju da su Iranci vanzemaljci. Ali naši problemi su u stvari isti kao vaši.

Iran ima daleko bolje alternative. Hamnei pritiska u smeru „ekonomije otpora“, koja označava nacionalističku ekonomiju uz odbijanje kapitalizma i koja je u direktnoj koliziji sa neoliberalizmom. Ali Iran je demokratija; Hamnei nije ni blizu apsolutnog vladara; postoje podržavaoci kapitalizma u Iranu.

Srećom, oni koji podržavaju kapitalizam su u manjini, a Iran prati ono što je definisano kao „iranski islamski socijalizam“. Ovi protesti će voditi ekonomskim promenama koje implementiraju više islamskih i socijalističkih ekonomskih principa. Kao što svi znamo, to su dve stvari koje zapadni mediji mrze.

Stoga, zapadni mediji žele da ignorišu ove pritužbe koje reflektuju skoro univerzalne ekonomske probleme prouzrokovane Velikom recesijom (čak i u zemljama koje se ne nalaze pod blokadom) i prikazuju sve demonstrante kao one koji se zalažu za rušenje iranskog sistema.

NAROD NEĆE PROTIV IRANA
To je nonsens, i to se neće dogoditi. Razlog je jednostavan: ovde postoji široka podrška Iranu i narodnoj demokratskoj revoluciji, koja je uspostavila aktuelni sistem. Ponoviću, ja sam na odmoru i neću gubiti vreme objašnjavajući ljudima da je nebo plavo – promolite glavu kroz prozor i, ako se i dalje ne slažete, mora biti da je mrak, glupani.

Manje važna poenta: uobičajena zapadna tvrdnja je da su protesti odgovor na „traćenje resursa“, uzrokovano podrškom i solidarnosti sa mestima poput Palestine, Sirije i Iraka. Kako god bilo, ankete pokazuju masovnu podršku Iranaca činjenici da se ovim zemljama pomaže u robama i vojnoj opremi. („U kojoj meri generalno podržavate ili se protivite činjenici da Iran šalje pomoć“: Hezbolahu (71 odsto podržava), Asadovoj vladi (66 odsto podržava), Hamasu (70 odsto podržava), Šiitima i iračkim Kurdima koji se bore protiv ISIS (88 odsto podržava), Iran treba da šalje vojno osoblje u Siriju (63 odsto podržava). Nedvomisleno je da su oni koji su protiv u manjini: stoga bi promena ovih politika bila nedemokratska. Naravno, Zapad bi bio srećan ako bi Iran obustavio svoje imperijalne projekte. Međutim, iranski političari rade u demokratskom okruženju – ako žele da budu reizabrani, moraju da sprovode politike koje su popularne.

Ključna poenta: zbog čega su demokratski protesti za reformu politika „znak dinamične i zdrave demokratije“ kada se dogode na Zapadu, a „indikator toga da ljudi žele da sruše sistem“ uvek kada se dogode u nezapadnim zemljama? Na kraju krajeva, ovi protesti će biti upozoravajući, i, kao i svi istinski protesti, učiniće iransku demokratiju jačom, a zemlju boljom.

Međutim, što se tiče verovanja u način na koji zapadni mediji pokrivaju proteste u Iranu, što čine izostavljanjem informacija i neobjektivno (i kapitalističko-imperijalistički, naravno), predlažem da pratite moj primer – umesto toga uživajte u svom odmoru. Srećna svima zapadna Nova godina.

Ramin Mazaheri je šef pariskog dopisništva Pres TV i živi u Francuskoj od 2009. godine. Bio je novinar reporter u dnevnim novinama u SAD, i izveštavao je iz Irana, Kube, Egipta, Tunisa, Južne koreje i drugih mesta

Preveo IVAN RISTIĆ

The Saker

Novi Standard

Podelite:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here