Владика Јоаникије: У сусрет Божићу

1
11
Поделите:

Лишавају се и ограничавају се они који не посте хришћански пост и кад би знали чега се лишавају, свакако би своје навике брзо мијењали, рекао је Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије на почетку предавања које је у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици одржао на тему „У сусрет Божићу“.

-Људи се некако зачауре, затворе. Склон је човјек томе. Као што човјек стално има потребу да се отвара и да се мијења  и да провјерава самога себе, тако има и склоност да се затвара. То су искушења којих се морамо чувати, рекао је Владика и упозорио да и они који редовно посте постове, могу то да претворе у навику. -И то је, наравно, такође опасно. То је опет затварање, опет су то човјекове слабости и склоност према лошем. Пост је, према томе, стално учење како се моли и како се пости хришћански пост, казао је Владика.

Додао је да је Божић такав празник, да му се унапријед радујемо и да су припремне службе пред празник Христовог Рођења – Дјетињци, Материце и Оци сјећање на оне који су Духом Божјим прорицали Христов долазак, унапријед му се радовали, али га нијесу у овом свијету и дочекали. Народни обичај везивања мајки и родитеља, према његовим рјечима, има много религиозног смисла.

-У њему има и доста неке народне  наивности и душевности која уопште не смета него је и пожељна. Вјера треба да се преточи у живот и ту видимо да наши преци, који нијесу имали прилике да читају књиге као ми данас нити да се образују, нити да путују и да виде, преко једноставних ствари су се дотицали суштине, можда боље и вјеродостојније него ми данас, објаснио је Епископ будимљанско-никшићки.

Владика Јоаникије каже да пјевање и радовање Божићу није просто пролазна радост, него радовање које је обновљење душе, освећење ума које темељи ново заједништво. Говорећи о обичају мирбожања за празник Христа Богомладенца, Владика примјећује да се у новије вријеме изоставља онај дио у коме се каже „мир Божји“.

-Увијек је било, уз цјеливање: Мир Божји! Христос се роди! Ваистину се роди!  Мирбожање, такође, има дубоки смисао. То је, заправо, остварење оне заповијести да се измиримо једни са другима прије Божића. Као људи смо грешни, склони завадама, подјелама, падовима и људи се кроз то једни од других удаљавају, и у породици, и пријатељи и кумови. Све то треба да се уклони, да се измиримо, и то увијек изнова, јер колико смо склони ка добру, склони смо, надамо се мање, и помрачењима и слабостима, рекао је епископ Јоаникије и нагласио да Бог своју благодат додаје људима тамо гдје постоји њихова љубав према ближњему.

Владика наглашава да је Христов долазак у овај свијет Његово дубоко смирење које има најдубље везе са Његовом жртвом на крсту. -То дубоко смирење је Он показао на крсту. Већ Његов долазак у овај свијет то предназначава и преднајављује. И зато уочи Божића имамо неке службе које подсјећају буквално на службе Великог петка, гдје се говори о Христовом смирењу. Заправо, Његов долазак у овај свијет је на неки начин страдање, јер је унапријед прихватио да страда. А и сам долазак у овај свијет је страдање, јер је то Његово прихватање да се изједначи са нама оваквима какви смо – у свему, осим гријеха… Да прихвати палу људску природу и да је обнови, да је исцијели и да је препороди, да је освети и да јој да нови живот, али својом жртвом… А то је љубав. Наша је вјера – вјера љубави. И Божић то свједочи у свим својим аспектима, нагласио је владика Јоаникије.

Владика је подсјетио да је је Његош велики дио „Горског вијенца“ посветио Божићу. -У прославу Божића у „Горском вијенцу“ уводи нас највећи духовни ауторитет – игуман Стефан. Он нас уводи у прославу Божића својим најдубљим духовним поукама и својом духовном биографијом. Практично сва православна васељена улази у духовну биографију те свете личности. То је она личност која свједочи предање и то је, што до скора није било примијећено, лик духовника исихасте. Он се појављује уочи Божића, уочи драматичних одлука. Он се појављује и у ту драматику уноси мир, уноси свјетлост, Божју свјетлост, осмишљава борбу за слободу и уводи у славље Божића у слободи, каже владика Јоаникије.

Он је нагласио да се о бадњаку, чак и међу теолозима, понекад говори као о остатку неког паганизма и нечему што нема никакве везе са хришћанством. -Да је то некакав народни обичај који се накалемио уз Цркву и да, пошто Срби толико воле тај свој српски бадњак, како га је Његош назвао, ми нијесмо довољно христијанизовани, да смо ми још увијек у доброј мјери пагани. Сад, колико има паганства и код нас и код других, ствар је за изучавање… Може бити да смо ми тај обичај стварно наслиједили из неког предхришћанског времена и може бити да смо, кад смо постали хришћани задржавали неке старе обичаје, што је људски… Задржавали су их и други народи. Али, то је било као и са осталим стварима нашег живота и ја тврдо вјерујем, иако немам неке нарочите доказе, да је то могао да преломи једино Свети Сава да се прихвати тај обичај, али сада у име Христово, јер Он је Сунце правде, јер Он је тај огањ који је дошао у овај свијет да загрије, очисти, препороди, освијетли наша срца и наше душе… Важно је у име кога се то чини и то показује суштину. И никако, дакле, није у реду и није лијепо да се тек тако игнорише и ниподаштава обичај који смо вјечито вршили у име Христово и дали много, много жртве да би га сачували, закључио је владика Јоаникије.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Поделите:

1 COMMENT

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here