Југославија – кукавичје јаје Словенаца и Хрвата!

0
15
Поделите:

У традиционалном историјском панелу Недељника, угледни историчари Љубодраг Димић, Момчило Павловић и Предраг Марковић говорили су о Југославији, а повод разговора био је улазак у годину када ће се обиљежити сто година од њеног настанка

Хрватска у тренутку уједињења Југославије не постоји ни као ентитет, ни као држава. Србија се није ујединила са Хрватском, већ са Државом Словенаца, Хрвата и Срба, рекао је у историјском панелу Недељника Момчило Павловић, директор Института за савремену историју.

„Та држава је могла да буде Југославија у малом. После сто година Срби су перципирани, посебно на Западу, као главни кривци за разарање те земље. Моје питање је шта спречава те друге да мимо Срба направе југословенску државу, ако је била добра?“, рекао је Павловић.

Он је подсјетио да је Никола Пашић прије формирања Југославије успио колико-толико да заокружи границе Србије.

„Он тражи да се војвођанска скупштина прикључи Србији, то чини и Црна Гора, и тек проширена Краљевина Србија улази у заједничку државу са Државом СХС.

Просто речено, ми не знамо ко је шта унео у Југославију. Свако мисли да је унео више него што је узео када је хтео да изађе.

Србија је унела Македонију, Црну Гору и Војводину, па се онда ујединила са том другом државом. А потом је друга Југославија преуређена од комуниста, такође на потпуно импровизован начин, од неизабраних представника. Ко је изабрао Леку Ранковића да одлучује у име српског народа?

То је револуција, то је победничка еуфорија и разумем да се на тај начин стварају државе, али у самом темељу формирања Југославије стајала је клица распада. Није тешко видети да су се Кучан и Туђман, искусни комунисти, залагали за авнојевске границе. По тој логици, АВНОЈ је дефинисао Југославију као скуп држава које могу да уђу и да изађу кад год хоће. Да смо тако схватили АВНОЈ, можда би било боље по Србију.“

У 2018. години, у коју улазимо, неко ће славити (а неко и жалити) 100 година од догађаја који ће у великој мјери обликовати земљу у коју живимо – стварања Југославије.

„Краљевина Југославија је била држава крњег парламентаризма у којој се управљало уредбама. Парламент је добио функцију тек у време диктатуре. Тада се Александар појављује као Јустинијан, али законодавство је обојено бојом те монарходиктатуре. У другој половини живота Југославије, после Другог светског рата, немате правну, него партијску државу у којој владају закони креирани по идеолошким и личним склоностима власти“, рекао је академик Љубодраг Димић.

„Та држава је 1918. године требало да изгради институције. Оне су крње у Краљевини Југославији, а у другој Југославији су се изграђивале под чврстом партијском руком – не као демократске институције. Бирократија у обе Југославије била је неспособна, оријентална, незаинтересована, бахата и склона корупцији. А без модерне бирократије нема модерне државе.

Југославија је имала модерну идеју, немодерно друштво и оријенталну бирократију. То не може да донесе резултат.

Југославија је пробала модел крњег парламентаризма, диктатуре, у окупационим условима различите моделе владања, па је испробала и партијску диктатуру, али није испробала модел демократског друштва и нестала је са политичке карте Европе“, рекао је Димић.

„Неки наши старији професори тврде да је Југославија кукавичје јаје које су лукави Словенци, а пре свега лукави Хрвати, подметнули наивном Пашићу и регенту Александру. Да ли су то заиста толико наивни људи? Или су били идеалисти, што се за Пашића никако не може рећи“, рекао је историчар Предраг Марковић.

„Пашић, због несрећног искуства са Бугарима, зна да би свака независна Хрватска, колика год да је, била непријатељ Србије као што је била Бугарска. Он је рачунао да ће у сарадњи са Словенцима решити хрватско питање. Словенци су били одушевљене присталице Југославије – и либерали и Корошецови клерикалци и социјалдемократе. Наравно, ми бисмо могли да кажемо – због себичних разлога.

Постоји и ова теорија: Хрвати и Словенци су ушли у Југославију са подмуклом намером да се заштите од италијанских, мађарских и – у словеначком случају – аустријских стремљења. Мале Словенија и Хрватска би делом биле прегажене од суседа. По тој теорији, они су обманули наивне Србе да српска војска заштити Словенију и Хрватску. И заиста, када је коначно престала опасност од Италије Озимским споразумом 1976. године, као да је коначно престала потреба за Југославијом.

Међутим, то исто можемо да кажемо и за Србе. И Срби су ушли у Југославију са рачуницом да уједине све Србе и још да заштите границе. Не заборавимо да од најзападнијег српског села до словеначке границе има 100 километара. Југославија никако није производ наивне српске доброте и лукавих католичких завереника, већ је то брак из обостраног рачуна. Мимо рачуна, било је и нешто идеализма, нарочито код младих интелектуалаца.

Међутим, потребно је имати у виду да је у хрватском случају, југословенство било идеја елите. Кад су масе ступиле у политику двадесетих година, то је веома изненадило Србе, који се још од тада питају: ‘Шта је тим Хрватима?’“, рекао је Марковић.

Sedmica.me

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here