Београд четврт века плаћа закључани стан СФРЈ у Њујорку

0
15
Поделите:

Градске власти Њујорка одбиле су захтев Београда који је тражио дозволу да адаптира део зграде своје мисије на Петој авенији. Образложењу да никакви радови нису могући, јер Србија није једини власник, није се имало шта приговорити, јер право на вредну кућу из 1904. године на Менхетну полажу и Хрватска, Словенија, Македонија и Босна и Херцеговина.

Проблем је, међутим, што све трошкове одржавања сноси Београд.

„Тражећи рационално решење за велики неискоришћени простор који превазилази потребе наше мисије, закључили смо да би изградњом само једних степеница могао да се добије део и за наш конзулат, како не бисмо плаћали скупи закуп. Тако би под једним кровом били и мисија и конзулат“, објашњава за „Политику” Вељко Одаловић, генерални секретар Министарства спољних послова.

Београд је, дакле, и даље наставио да плаћа закупнину за простор који изнајмљује за конзулат. А такође и закуп за резиденцију генералног конзула у Њујорку. Уз то, месечно издваја и око 14.000 долара за одржавање још једног стана, који је у заједничком власништву држава сукцесора. Реч je о шестособном апартману, такође у елитном делу Њујорка, на Парк авенији, који је закључан још од 1992. године.

Некада је стан служио као резиденција југословенских амбасадора при Уједињеним нацијама. Одаловић каже да је до сада Србија за овај стан, који не користи, платила око три милиона долара. То је по америчким прописима био једини начин да се сачува власништво над овим вредним објектом. Србија је тражила да се, у случају продаје овог објекта, трошкови које је имала поделе по одговарајућим квотама између свих држава сукцесора и тиме јој се врати уложени новац.

Оба ова објекта, на Петој авенији и Парк авенији, брокерска кућа „Даглас Елиман” огласила је за продају и, кажу, за њих влада велико интересовање. Вредност зграде на Петој авенији процењена је на 40 милиона долара, а стана на Парк авенији на 15 милиона долара. У огласу за продају куће наводи се да ће њен будући власник поседовати „комад историје Њујорка”. Била је то прва зграда у Њујорку са два електрична лифта, који су и данас у функцији, а сачуван је и оригинални ентеријер.

При томе, у огласу пише да у цену улази целокупна унутрашњост куће – намештај, слике, златни светларник и низ других позлаћених детаља. Као посебно интригантне детаље продавац истиче да је „у време хладног рата на врху зграде била соба коју нико није могао да прислушкује, а према Петој авенији су постављени непробојни прозори”, као и да је Тито „у кући нашао привремено скровиште након што је покушан атентат на њега у ’Валдорф Асторији’ 1963. године”.

Уз ова два објекта наследници СФРЈ тренутно продају и зграде амбасада у Бону, Берну и Токију. Агенција је, међутим, дала оглас само за Њујорк и Бон, али не још за Берн и Токио.

„Овакав простор у Њујорку може продати свако. Нама, међутим, не одговара да се то прода и остали сукцесори из тога намире, а нама остану проблематичне и мање атрактивне зграде у Берну и Токију. Зато смо тражили да се све огласи и све прода па онда дели новац“, објашњава Одаловић.

Са сличним проблемима као у Њујорку, Београд се суочио и у многим другим земљама, у којима је Србија наставила да користи објекте дипломатско-конзуларних представништава који су припадали бившој СФРЈ. По споразуму о сукцесији, дужна је да их одржава, јер су у њима још смештене наше мисије, а да их, после продаје или поделе имовине, у пристојном стању преда оном сукцесору коме припадну.

Због тога многа српска дипломатско-конзуларна представништва раде у старим зградама, у које се годинама ништа није улагало. Један од објеката који се налазе у лошем стању јесте и зграда амбасаде у Токију, која је прилично оштећена у земљотресу. И објекат у Бону је уништен и напуштен и у њему су чак почели да се окупљају наркомани. Зато је интерес Београда да се расподела што пре заврши.

Сукцесори, међутим, нису успели да се договоре коме ће припасти велики дипломатски комплекси у Москви, Њу Делхију, Адис Абеби и Бразилији и зато је план да се они физички поделе међу земљама наследницама СФРЈ. Сви они налазе се на великим површинама од по неколико хиљада квадратних метара и у централним градским зонама. Међутим, ни физичка подела негде неће бити могућа.

„У Москви је то немогуће урадити, јер из различитих разлога не могу у истом комплексу да се нађу земље које су чланице ЕУ и које то нису, које су чланице НАТО-а и оне које то нису. Овај комплекс не може ни да се прода, јер је руска страна рекла да земљиште не сме бити предмет промета, пошто је 1958. склопљен споразум између ФНРЈ и СССР-а којим се успоставља реципроцитет, тако да ми Русима дајемо земљиште у Београду, а они нама у Москви, на којем ће свако изградити свој објекат. То је врло прецизно уређено“, прича Одаловић и додаје да је комплекс у врло лошем стању.

Београд је предложио да се изврши процена грађевинског објекта који није споран и који треба да се подели. Србија би обештетила друге наследнике за њихов припадајући део. За сада још нема одговора на српску понуду.

Слична је ситуација и у Њу Делхију, где је СФРЈ имала амбасаду на 2,5 хектара у строгом центру града. Сада је тамо смештено дипломатско представништво Србије, у коме ради свега неколико наших дипломата и помоћно особље из редова локалног становништва.

„Ми смо 2013. у Београду дали индијској страни један објекат да користи и не можемо да пристанемо на то да својим давањем омогућимо успостављање реципроцитета за све остале земље сукцесоре. Тражили смо од Индије да се изјасни да ли и од осталих сукцесора тражи успостављање реципроцитета или сматра да је реципроцитет успостављен само преко Србије. Од њеног одговора зависи како ћемо се ми поставити. Ако им је довољно то што им је дато у Београду, логично је да нама мора да припадне највећи део простора у Њу Делхију“, каже Одаловић.

У Адис Абеби кажу да не постоји никакав документ који доказује власништво СФРЈ. Постоји писана изјава Тита и цара Хајла Селасија, у којој се говори о међусобном давању, али ништа није проведено кроз папире. Одаловић верује да ће се и после толико година поштовати оно о чему су се два државника договорила.

У петнаестак држава бивша СФРЈ има имовину којој није решен статус. Зато су сукцесори заједнички саставили ноту коју су одаслали властима у Новом Зеланду, Камбоџи, Данској, Тунису, Либану, Руској Федерацији, Судану, Албанији… тражећи одговор на питање о статусу ове имовине и о томе да ли је она убележена на СФРЈ.

Након тога требало би да се направи нова евиденција објеката и нове квоте за њену расподелу. Србији је до сада, од 72 расподељена објекта СФРЈ, припало 30 ДКП-а. Нису то све амбасаде, у неким земљама реч је и о резиденцијама, па их је Београд преуређивао и правио амбасаде. Остаје да се подели још 51 од 123 објекта који су пописани давне 1991. године, после распада СФРЈ.

Јелена Церовина / Политика

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here