Мирко Рапаић: Посљедњи Божић

0
27
Поделите:

На Банији 1942. Усташе одводе Србе на стрељање. (ФОТО: www.wikiwand.com)

Била jе субота, 4. jануар 1941. године. Био сам тада ђак четвртог разреда ниже гимназиjе у Кореници.

Дочекали смо школски распуст за Божић. Звони школско звоно и jуримо на улицу. Свако на своjу страну. Ја идем за моjе родно село Језерце, коjе jе удаљено седамнаест километара од Коренице. Далеко jе и зима jе, али ћу до ноћи стићи да са своjима проведем божићне празнике.

Стигао сам до првих кућа села Приjебоj, и jош само три километра па сам код куће. На улазу у Приjебоj, наприjе jе заселак Мажари или, како смо их ми звали, Марасовићи. Ту су све хрватске куће. Баш у том засеоку поjавише се на пртини три младића, моjих година или мало млађи. Али их не познадох добро, jер су на главе набили некакве шубаре и зимске капе, а већ се помало и ноћ хвата, сниjег пада, па их jе тешко препознати. А можда их нисам никад ни познавао, ко ће их знати? Ипак сам видио да су сишли из тих кућа Мажаревих и тамо су се вратили. Стали су испред мене на пртину. Не слутим никакво зло. Преприjечише ми пут и jа не могох проћи од њих.

Застадох и кажем им:

– Здраво момци!

– Здраво! – одговорише они.

– Могу ли проћи?

– Куда идеш?

– Идем кући на Божић, сад су школске фериjе.

– Какав Божић, чиjи Божић?

– Па православни, чиjи би био?

– Е ниjе православни, него српски.

– Добро, ниjе важно, само ви мене пустите да идем.

– Нећеш проћи лако, матер ти српску! – каже први.

У мени нешто ускипе. Видим да jе то провокациjа. Биће гужве, а никога у близини. Покушавам да их jош jедном замолим да ме пусте на миру, али онаj први пође к мени да ме удари. У том тренутку jа инстинктивно зграбих нож ханџар, коjи сам имао у џепу, и викнух:

– Само удари, ако смиjеш!

Они кад видjеше нож у руци, поскочише у страну. Ја пођох даље, али ми они дођоше иза леђа.

Боjим се да ме не нападну.

Окрећем се стално и држим ханџар у руци, а страх ме ухватио jер су њих троjица, а jа сâм. Ова троjка сада удара по мени грудвама од сниjега што више може. Иду за мном неко вриjеме. Никако да их се отарасим. Псуjу ми све одреда, а наjвише маjку српску. Кад им jе, ваљда тога било доса, jедан од њих повика за мном:

– Иди сад, слави, матер ти …, али запамти – ово ти jе посљедњи Божић и теби и свим Србима! Нећете више славити, сву ћемо српску гамад потаманити!

Риjеч посљедњи jе страшно дjеловала на мене. Као да ме гром ударио.

Дршћем од оног што сам чуо и трчим кући преко Зељкуше, jер имам jош три километра, а ноћ се хвата. И стално на то мислим.

Имао сам тада петнаест година и тако нешто jош нисам чуо и доживио. Кад сам дошао кући, сав озебао и уплашен, одjедном сам почео да плачем и све сам оцу Милану испричао. И он и остали укућани нису могли доћи себи од оног што су чули.

– Чиjе су то силеџиjе? – пита ме отац.

– Не знам тата, нисам их препознао, али сам видио да су изашли из Мажаревих кућа, тамо код Дидића.

– Па зашто би они тебе тако нападали?

– Не знам, али то и ниjе тако страшно.

– Па шта jе онда страшно?

– Страшно jе и брине ме то што су они рекли да нам jе ово посљедњи Божић. Шта то значи?

– Немоj на то више мислити. То су балавандери!

Због божићних празника то се некако заташкало и смирило, а моj отац ниjе дао да се то драматизуjе.

Али, дошао jе рат и усташе су узеле власт на Приjебоjу. Једног дана, 25. маjа 1941. године, стиже позив из усташке команде да се моj отац jави у Кореницу, ради „евиденциjе“, а можда ће ићи и на неке „зидарске радове“ на Велебиту, jер jе он био зидар. Позив jе добило jош тринаест Срба из Језерца. И, наравно, сви су се одазвали на позив. Ја сам се оцу ухватио око ногу, плакао сам и молио да не иде, jер сам предосjећао зло.

Рекао сам му кроз сузе:

– Тата, сjети се онога кад су ми рекли Хрвати на Приjебоjу да нам jе ово посљедњи Божић.

– Не боj се сине, вратићу се jа брзо.

Отишао jе и никад се ниjе вратио. Посљедњи пут сам тада видио мог доброг оца. Ниjе се вратило ни оних тринаест Језерчана. Са моjим оцем Миланом отишла су и три његова рођена брата: Мирко, Никица и Дацо. Усташе су их побиле у Јадовном. Био им jе то посљедњи Божић.

Како jе могуће да су ти младићи од 14-15 година знали шта ће се Србима догодити и шта им се спрема?

Све jе, нажалост, било jасно много касниjе, кад смо сазнали да jе ту на Приjебоjу, jош приjе рата, била организована таjна усташка организациjа. Сигурно се међу њима говорило о прогањању Срба кад jе то и дjеци дошло до ушиjу. Нису то дjеца измислила.

Нажалост, многи Срби у то нису могли вjеровати.

Из књиге:

МИРКО РАПАИЋ: ЛИЧКА ТРАГЕДИЈА

Хрватски злочини геноцида над српским народом 1941. до 1945.

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here