Припреме за новосадски покољ

1
10
Поделите:

Вешање Срба

Фекетехалми-Цајднер је другог дана Божића 1942. од владике Ћирића захтевао да потпише припремљен проглас којим би народ позвао на мир и покорност. Владика је то, међутим, одбио

У Шајкашкој се за време рације поновило оно што се већ догодило у току војне акције чишћења у априлу 1941. године: прецењена је, с једне стране, снага оних који су учествовали у отпору, а са друге, догодили су се колективно позивање на одговорност месног становништва и масовна одмазда.

Ово, у делу своје књиге „Мађари у Војводини 1918 – 1947“, у којем анализира крваве догађаје из јануара 1942, констатује позната историчарка др Енике А. Шајти, професорка Универзитета у Сегедину и водећи мађарски истраживач догађања на територији Бачке у Другом светском рату. „Војна акција чишћења у априлу 1941“, о којој она говори, заправо је напад Мађарске на Краљевину Југославију априла 1941.

Немачку агресију 6. априла и формирање Независне Државе Хрватске 10. априла, мађарски регент Миклош Хорти је, наиме, протумачио као доказ да Краљевина Југославија више не постоји и да га, следствено томе, „уговор о сталном миру и вечитом пријатељству“ који је с њом потписао 12. децембра 1940. више не обавезује. Зато је мађарска влада, већ 10. априла 1941, одобрила Хортијеву заповест о ратним операцијама у „јужним крајевима“, а 80.000 хонведа, уз регентов поклич „Напред на хиљадугодишње границе“, 11. априла је прешло мађарско-југословенску границу.

Мађарске снаге нису наишле ни на какав озбиљнији отпор и комплетну Бачку и Барању су запоселе већ 16. априла. Свој петодневни пут су, наводи се у зборнику докумената Покрајинске комисије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача „Улазак мађарске војске у Бачку и Барању – I група масовних злочина“, који је приредио др Драго Његован, уз свесрдну помоћ дела локалног мађарског живља, ипак обележили крвљу. У Суботици, Сомбору, Бачкој Тополи, Кули, Алекси Шантићу, Црвенки, Србобрану, Сиригу и, наравно, Новом Саду, побили су 3.500 недужних српских цивила.

Најкрвавије је, прецизира се у Његовановом зборнику, било у Сиригу, месту на путу наступања V мађарске хонведске армије чија команда је била у Сегедину, а на чијем челу је био генерал-лајтнант Ференц Фекетехалми-Цајденер. Његови хонведи су 13. априла 1941. митраљеском ватром побили 360 Сирижана, међу којима и шездесеторо деце!

Отприлике осам месеце доцније, Фекетехалми-Цајднер ће, како су читаоци овог фељтона већ имали прилике да виде, командовати и рацијом у Шајкашкој, у којој је, од 4. до 19. јануара 1942, свирепо уморено 2.345 невиних душа. Ни тиме, међутим, злочин над цивилним становништвом није био окончан. Јер, рација је, од 21. до 23. јануара 1942, у Новом Саду имала и свој други, ништа мање бестијалан и крвав чин.

„Судбина Новог Сада одлучена је 12. јануара. Тог дана је Фекетехалми-Цајднер, командант обједињених безбедносних снага, у Будимпешти информисао министра унутрашњих послова Фишера Керестеша, министра одбране Барту и начелника Генералштаба Сомбатхељија о резултатима шајкашке рације. Фекетехалми је, супротно чињеницама, рекао да су се партизани повукли у Нови Сад и да је оправдано и потребно рацију проширити на град, наводи, позивајући се на документа из мађарских војних архива, Енике А. Шајти у књизи „Мађари у Војводини 1918 – 1947“.

На основу Фекетехалми-Цајднеровог извештаја, Ференц Керестеш-Фишер, Карољ Барта и Ференц Саомбатхељи-Кнаус донели су одлуку о проширењу рације на Нови Сад, али и на Србобран, Темерин и Стари Бечеј, о чему ће, такође, касније бити више речи. Керестеш-Фишер је о томе одмах обавестио Владу Мађарске, на чијем челу је тада био Ласло Бардоши.

СИНОНИМ ЗА МАСОВНУ ОДМАЗДУ

Бавећи се збивањима у Јужној Бачкој у јануару 1942. године, Енике А. Шајти осврнула се и на значење појма „рација“. „Рација у полицијском и безбедносном смислу значи акцију под којом се подразумева затварање одређене територије,односно обезбеђивање одређене територије како би се ухватио кривац. Појам рације добио је сасвим други смисао у разматраном периоду мађарске историје: као акција против партизана, рација је постала синоним за масовну одмазду, односно убијање Срба и Јевреја“, констатује она у књизи „Мађари у Војводини 1918 – 1947“.

Опширну наредбу за извршење рације у Новом Саду, Фекетехалми-Цајднер је издао 18. јануара, а за њеног оперативног руководиоца именовао је пуковника Јожефа Грашија, дотадашњег команданта 13. хонведске бригаде, лоциране у Сомбору. Претходно је са садржајем наредбе упознао Сомбатхељи-Кнауса, а потом је отпутовао у Србобран, где ће 19. јануара одржати саветовање са Грашијем и другим командантима непосредно ангажованим у новосадској рацији.

Пре него што се позабавимо детаљима тог саветовања и новосадског покоља, у којем ће, према подацима које у књизи „Рација у Јужној Бачкој 1942“ износи Звонимир Голубовић, за само три дана бити побијено 1.246 невиних Срба и Јевреја, неопходно је да на тренутак обратимо пажњу на неке од ранијих активности Фекетехалми-Цајднера које говоре да су покољи у Шајкашкој и Новом Саду планирани знатно раније него што су почели.

Фекетехалми-Цајднер је, наводи Голубовић у својој књизи, још 28. или 29. децембра 1941, ненајављено, дошао у Владичански двор у Новом Саду, у посету епископу бачком Иринеју Ћирићу. Ћирић није био у двору, па су мотиви посете остали непознати. У другу, најављену посету дошао је другог дана Божића, 8. јануара 1942.

Масовна убиства у Шајкашкој која су се одвијала под његовом командом била су у току, а до Ћирића су стигле прве информације о томе. Зато је Фекетехалми-Цајднера упитао за узнемирјуће вести из Чуруга, Жабља и других места, наводећи као конкретан пример убиство мошоринског проте Светозара Влашкалића и вешање 19 жабаљских Срба.

„Након првобитног реаговања које је личило на неуверљиву одбрану, на наводно незнање да се тако нешто дешава, уследио је доста одлучан одговор Фекетехалмија да се тамо воде борбе у којима су и они имали губитке“, пише Голубовић у књизи „Рација у Јужно Бачкој 1942“.

Одмах после тога, мађарски генерал је од Ћирића захтевао да се јавности обрати прогласом у којем ће осудити комунизам, а народ позвати на мир и покорност. Штавише, дао му је већ припремљен текст, тражећи да га само потпише. Владика је то, међутим, одбио.

Како је на дан посете Ћирићу, рација у Шајкашкој била у пуном јеку, његов евентуални проглас на оно што се тамо дешавало реално не би имао много ефекта, Голубовић се, логично, пита није ли Фекетехалми-Цајднер још тог 8. јануара, дакле четири дана пре него што је о њој донета званична одлука, знао да ће се рација у Новом Саду догодити. Или, да није проглас за који је од епископа тражио само потпис имао спреман још приликом нереализованог сусрета крајем 1941. године? То би, практично, значило да се ни покољ у Шајкашкој није десио спонтано, после случајног сукоба мађарске жандармерије са шајкашким партизанским одредом 4. јануара 1942, већ да је, такође, био раније планиран.

Какви год одговори били, они нису могли да зауставе ужас који се приближавао Новом Саду, и зато је владика Иринеј Ћирић одлучио да оде у Будимпешту и покуша да разговара са самим Миклошем Хортијем.

Извор: НОВОСТИ

Поделите:

1 COMMENT

  1. Бавећи се збивањима у Јужној Бачкој у јануару 1942. године, Енике А. Шајти осврнула се и на значење појма „рација“.
    НО, она лаже, јер Србе Угари или Маџари зове Раци, те је Рација по томе Србија, понимаете, думајте. То Раци је са старих карата где је Сербско Воеводство и Тамишвар и Банат назван једним именом РАССИА или Руссија.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here