Miroslav Polreich: Трагичан крај и срамотан почетак суда у Хагу

Поделите:

 

 

Међународни судски трибунал (ICTY) је апсурд већ по својем пуном имену: „за истрагу особа кривих за важна кршења међународног хуманитарног права извршена на простору Некдашње Југославије“. Био је осниван резолуцујом број 827 Савета бездедности Уједињених нација 25. маја 1993 године. Инициатором је био некадашњи министар спољних послова Немачке Клаус Кинкел и тадашња  изасланица САД у УН госпођа Мадлен Олбрајт.

Стварност ICTY је сумњива, и по мом мишљењу, које није јединствено, неовлашћена. На самом почетку се говори о „истрази особа“, али УН је организацијом држава а не појединих грађана. Повеља Организације уједињених нација непозна институцију, која би оправдла истрагу појединих особа. Може тако да решава толико неслагања између држава или да предузме мере против таквих држава. Али поједини грађани подлежу искључивој надлежности њихових суверених држава. Једноставне и разумљиве правне реченице, друге у Повељи УН не можете наћи. 

За тачност погледајмо текст саме Повеље УН који ипак оправдава Савет бездености да успостави помоћне органе. Тачна формулација члана 29 је следећа: „Савет безбедности може основати супсидијарне органе које сматра неопходним за обављање својих функција“. Ништа више, ништа мање. Ни у ком случају то не могу бити органи са извршном надлежношћу, и то ни над држављанима суверних држава. И не може да осњива над њима судски трибунал. Политичка сврха суда је очигледна и чињеницом да у неегове компетенције нису укључивале иницијацију и подршку која је довела до појаве грађанског рата и реализације агресије, губитка живота и уништења Југославије. Овде је одговорна Немачка, и у то вријеме у директној супротности са САД-ом, ЕУ (власти НАТО-а уопште нису се суочиле са ситуацијом). Касније су неке државе чланице НАТО-а подстакле директну агресију на Југославију, укључујући и Чешку Републику. Према горе поменутом правном тумачењу, велики број реномираних адвоката је израдио анализе и сазвали конференције о овом питању, јер су довели у питање правну законитост суда. Ја сам присуствовао једној таквој конференцији у Њујорку. Нажалост, не знам никог из чешког професионалног окружења који ће нам се придружити у овој дебати или протесту. Ово је сведочанство о екстремно ограниченом правном окружењу у нашем друштву, посебно „специјалистичких“ институција.

Али нису биле пасивне. Напротив, помогле су стварању ове атмосфере. Хајде да се сетимо Петра Питхарта (премијера владе Чешке Републике током распада Чехословачке федерације) како је осудио Срба: „Ова војска мора бити уништена, јер је у протеклој деценији напала три суседне земље: Словенију, Хрватску и Босну … уништили су градове, десетине хиљада мртвих. То је агресивна војска споља, терористичка унутар …. Тренутно извршени мушкарци, масовне силоване жене и огњена цела села.“

Дакле брбљал правних реченица наставник Правног факултета Карлова Универзитета у Прагу, сврсисходно и глупо утичујуци на политичку атмосферу према принципу Карла вон Клаусевитза: „У току рата, лаж постаје патриотска дужност, ако не и врлина.“

Али Питхарт није био сам. Ефикасан пропагатор агресије био је и председник Хавел, према којем „постоји могућност интервенције у случају оружаног сукоба, чак и без одобрења Савјета безбједности УН ако је обавезујући из хуманитарних разлога“ (дневник Право 13. 2. 1999). С друге стране, Вацлав Клаус, тада као председник Доњег дома скупштине, имао је и друго мишљење: „Неки наши политичари и новинари желе да уживају у нашем чланству у НАТО (трајало тада само неколико дана), и стога су одлучни, оштро и ратнички …. То је типична чешко својство које крије слабост … То је борба против свега српског становништва.“

Важан представник који је испитивао законитост суда у Хагу био је Рамсеи Кларк, бивши професор правде и права Универзитета Харвард. Након елаборирања детаљних студија са читавим тимом других, нарочито америчких и канадских адвоката, он је изнео врло јасну изјаву: „Сви знају да Савет бездедности нема овласти или посвећености да би такав суд учинио живим … Хашки трибунал није ништа друго него политички инструмент којим САД посебно промовишу своје геополитичке интересе.“

Наша академска заједница, мислим, правни факултети остали су инертни и већ без мишљења. Стога су се придружили једностраној противсрпској атмосфери, која је тада била последица пронемачких медија. То указује на стање наших професионалних институција и ограничени простор који је на располагању за њихов рад. На крају, мислим да ће поглед на законитост суда остати намерно ван дебате. Али погледајмо другу апсурдност која се користи за одбрану редовности суда.

Хашки трибунал (ICTY), који нам је сада лажно представљен као орган УН-а, чак се упоређује са судовима у Нирнбергу и Токију, који су казниле ратне злочинце Другог светског рата. Намерно је заборављено да ти судови нису успостављени на основу органа УН, тачно из горе наведених разлога, већ сагласношћу победничких сила. УН су тада већ биле у потпуности оперативне. Било је сасвим очигледно да Савет бездедности УН нема право на оснивање таквих правосудних органа. Дакле, свако поређење које сада користе медији, а нарочито пропагандистички, по овој аналогији, доводи у питање законитост Хашког трибунала (ICTY).

Моја намјера није детаљно да се бавим правним аспектима овог питања, иако имам професионални став о својој универзитетској специјализацији „међународно право“. Сви правни аспекти су додатно документовани студијама са којима наше „академско“ окружење не ради.

Хајде да погледамо још један аспект читаве ствари. Под којим условима и под којим политичким притиском, суд у Хагу је био присиљен да ради, а судије се подређују. Коначно, може да реци нешто о томе и члан овог суда, др. Ивана Јану из Чешке, чија корисна „пракса“ је била битан аргумент за касније именовање судије нашег Уставног суда. Ја сам направио лоше искуство са њом лично. И професионално и морално.

Овде је мала, али значајна илустрација приче о гледању не само на нелегалан, политички манипулисан, већ и морални пад „рада“ суда. Наши медији су известили да се суди југословенски адмирал Миодраг Јокић, који је, према тужби, неправедно срушио историјски град Дубровник упркос чињеници да ниједна војна инсталација није у граду и да је историјска вриједност града позната. У том подручју је радио господин Лукаштик као члан мисије Министарства спољних послова Чешке Републике, који је ситуацију детаљно обавестио. Према овим документима, хрватске батерије су биле у историјском центру града, што је детонирало сав поморски транспорт у близини Дубровника. Сам је учествовао у преговорима са одговарајућим командантима артиљерије како би зауставили гранатирање или ставили топови ван града. Они су одбили. Детаљни подаци о овим чињеницама упућени су УН. Међутим, ови документи никада нису достављени суду или нико се није бавио њима из сврсисходних разлога. У доказном поступку је дошло до манипулације против Јокића.

Ја сам тражио да се сва документација о овом предмету упути у Хаг. Из чешког Министарства спољних послова никада нисам добио одговор. Такође сам се обратио Центру Уједињених нација у Прагу како бих обезбедио доставу докумената. После сазнања суштине мог захтева, они су одбили да се понашају са мном даље (шеф центра био је аустријски држављанин). Зато сам се окренуо директно „International Court of Justice“ у Хагу у случају „anipulation of facts concerning bombing of Dubrovnik“. Упркос хитности, никада нисам добио потврду о пријему преписке, а камоли одговор. Наравно, обратио сам се и гђи Ивани Јану са истим резултатом. Дана 19. марта 2004. штампа је донела кратак извештај да је адмирал Јокић осуђен. То је само мала илустрација рада суда, у сенци далеко озбиљнијих грешака, које је портпарол НАТО Џими Шеа недвосмислено окарактерисао: „Државе НАТО-а су основале ове судове, финансирале их и свакодневно подржавале њене активности. Ми стварамо, не кршимо међународно право „, додао је он. (дневник Право 18. 5. 1999).

Поставио сам неке важне реченице које карактеришу „правну“ природу предметног суда и начин на који врши своју „правичност“ у пракси. Претпостављам да не морам више говорим о томе.

Сада смо потпуно упознати са веома трагичном завршетком суђења у Хагу, чак и са прегледом поређења појединачних пресуда и смрти затвореника. То су чињенице дате са одређеним ефектом булеварске штампе, али суштину ствари која је грађанским ратом довела још увек је сакривена, укључујући и агресивно учешће Чешке Републике, први пут након сто година свог постојања. Садашња природа и карактеристике нашег друштва и академске заједнице то не дозвољавају. То није само питање размишљања. Цели судски случај у Хагу представља још један изазов за промену.

Аутор: Miroslav Polreich

Чланак Miroslavа Polreichа о суду у Хагу је изазвао велику сензацију. 87-годињи Мирослав је чехословачки дипломата, саветник министара спољних послова гн. Хајека из 1968 г.

Помогао у посредовању преговора у Вашингтону око краја Вијетнамског рата, или решавањем последица шестодневног рата. Покушао  да заустави и сукоб на Косову, али није му било дозвољено да делује. У 1991-1992 је био амбасадор Чехословачке у Организацији за европску безбедност и сарадњу – ОЕБС у Бечу, његова стручност је међународно право.

Превод и фотографиjе: Михаил Ставрев

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *