Како је Павле Вуисић писао о смрти- сви га знају као глумца, а нико као песника

Поделите:

Велики глумац рођен је 10. јула 1926. године. професију, по којој је био познат презирао је, а слабо је познато да је павле Вуисић писао и стихове.

“Он је био изванредан песник. И то се не зна. Али стално је цепао, а ја сам склањала да он не види и после смрти сакупила. Он је и своју прву глумачку награду исцепао.

Иначе је био врло талентован. Али је видео да нема с ким и већ је почео да ради на филму, и остао је у глуми. Измислио је и псеудоним – Вишњин. Целог живота сам чекала да почне озбиљно да пише и када је упао у депресију, помислила сам да је дошло време. Али није било ништа од тога…”, рекла је недавно у разговору за Недељник супруга Павла Вуисића.

Павле Вуисић писао је често. О смрти више него о другим стварима. Писао је на кафанским рачунима, по књигама, на именику, диктирао је својој супрузи Мирјани… Писао је често, а још чешће цепао је написано.

Павле Вуисић написаоје и неколико тестамента.

Опорука

Павла Вуисића, рођеног од мајке Радмиле и оца Миша, који дана првог новембра 1982. године, при чистој свести и здравога ума саставља ову поруку. Мирјани, жени ми, све што имам за случај да одапнем, остављам, с тим да разумно распрода или отуђи имовину моју, односно своју, а ако не буде у стању да имовином располаже, да то само суд може урадити. Мирјана, ако после мене остане, има да ме сахрани са свим адетима и честима цркве православне, са шест попова да се пред мојим телом виде и чују.

Сахранити ме има у гробницу нашу, говор посмртни или слично да се чуо није. Овијех шест попова (које за инат хоћу) да све оно што се око гроба ради, раде и шуте. Шуте (ћуте).

Нека у себи пјевају.

Пошто мислим мрети, што бих и онако све ово писао, још да вас замолим да ми никакав комунист ни говора, али нити једне речи не проговори, јербо ћу се у гробу преврнути и не само преврнути, већ и устати из гроба да га ноћу морим и да му, њему и свима, колико их је на свету, јебем матер…

У једном запису оставио је и додатак свом тестаменту:

“Уколико не отуђим пре смрти моју пушку и револвер који су врло скупоцени (да) прода моја Сула (Мирјана) али само кад се распита о правој цени.

Оне 2 серије жућака и вишка 2 сребрњака да не продаје на тег (на вагу) већ да се најпре распита о њиховој нумизматској вредности. Луле моје (сигурно их има у вредности неколико садашњих милиона) да да Ненаду свом нећаку ако установи да он луле стварно воли од времена до времена пуши на њима, или бар ако не пуши на њима – ужива гледајући их.

Сабље и ножеве ако није у стању да забоде у дробове комуниста – нека прода или поклони неком ко оружје воли (боље нека прода). Нарочито сабље су скупе ниједна мање од 2 милиона садашњих пара. Сабље не давати у комисион јер узимају велики проценат него на оглас — једну по једну. Сабље ћу сада сам покушати продати, ако их не продам онда стоји оно горе.”

Писао је још:

Желим да умрем.

Боже који си свемогућ, учини тако

и буди миран, платићу.

Знам, и ти си корумпиран…

На сахрани није било шест попова, био је један. И његова супруга Мирјана. Није било ни слике, ни умрлице. Поп није знао кога сахрањује:

“Само сам рекла да се зове Павле…”

Извор: Недељник

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *