ГАБРИЈЕЛ Д`АНУНЦИО: Ода народу српском

0
18
Поделите:

Габријел Д`Анунцио (1863-1938), велики италијански песник, вишеструки ратни херој, денди, миљеник лепих жена и високих салона, необично маркантна личност, током Првог светског рата посветио је Србији потресне стихове дивљења, охрабрења и подршке. Милански лист „Corriere della sera” објавио их је у целини 24. новембра 1915. Запањујућа је дубина његовог познавања српске историје и разумевања српског бића. Један примерак исписао је својеручним краснописом и послао, уз штампано издање, српском краљу Петру Првом. А знате ли: има ли Д’Анунцио споменик или улицу у Београду?

„Какав то крик непрестани недра планинска пара? Какав то вапај заумни потреса густе шуме, дах леденим рекама гуши, немир у изворима ствара? О Србијо Стефанова, о краљевство Лазарово!…”

Овим римама започиње Ода народу српском Габријела Д’Анунција, поема чија се лепота и вишезначност, можда, могу упоредити само још са лепотом Давичове Србије. Својим стиховима, једним од најлепших посвећених српском роду, песник враћа у сећање јунаке и места српске историје: Стефана и Лазара, девет Југ-Богданових синова, земљу Миличиног плача, поносног Хајдук Вељка, Баново брдо и Београд, Маркову Србију, Цара Душана, Косово поље, Рудник, Тополу, Петровића Ђорђа, Дунав, Вардар, Тимок и Дрину, Шумадију…

На једном месту гневно пева:

„О Маркова Србијо, где су сада твоји пернати буздовани? Зар те нико не чује? Хајде, народе Марков, храбар буди! Имај срце јарко, срце челично пред судбином! Ти си, ох људи: располућен, подељен, цинично на два дела, на два трупла крвава, као на кули што погођен би Хајдук Вељко…”

Ово поетско дело, својеврсни сажетак српске историје, славни Италијан испевао је за време Првог светског рата. У јесен 1915, 24. новембра, милански лист Corriere della seraобјавио је Оду објавио у целини. Када звецка оружје, ратни извештаји су на већој цени од поезије. Али, ко би одолео овим стиховима у којима је исписана и заувек сачувана злехудост српског постојања и пострадања у балканској земљи чуда. Песник китњастим рукописом својеручно исписује своје стихове и заједно са неколико примерака књиге, штампане о свом трошку, шаље их краљу Петру I Карађорђевићу. Оном краљу мученику који је под старост преживео албанску голготу. То издање штампано је с две врсте корица; у десном горњем углу оног луксузнијег био је српски грб.

Од хероја херојима

Ексцентрични Италијан од духа и дара, и сам витез у души, дивио се остарелом краљу који се са својим народом пробио кроз балканске врлети.

Стихови су поклоњење српском роду и његовом страдању. Д’Анунцио тако пева:

„Заузеше Смедерево, град стоји, заузеше такође и град бели, Београд, престони, у ватреном паклу: од Липара до великог Врачара, свако брдо поста пећ врела…. Напунише Планину старцима ослепелим, женама дојке режу, а осакаћена деца пузе да брашно лижу. И Сопот претворише убице у јадне своје касапнице…”

У име владе, песнику се захвалио министар Ристић, између осталог и на овима стиховима згуснутог значења и пуноће:

„О Србијо плачи на коленима. Затим устани и скочи, у своје руке поврати цркву, тврђаву, светиње олтара и главну кулу, царство и судбину…”

И на овом злослутном стиху:

„Оде Лазарева глава на Косову равном и пропаде царство, згасну слава. То од Скопља Бугарин црни по Косову равном блато стреса љубећи победу срамну. Држи се, Србине! Чуј урлик беса Хајдук-Вељка који васкрсава и снагу обнавља. Држи се храбро!…”

Ко ће најбоље него песник препознати учинак другог песника. Милутин Бојић Оду одмах преводи уз помоћ једног српског војника, а белешке уз њу дело су Николе Томазеа, још једног Италијана песника. Ода је цела штампана, белешке скраћене, а риме прошаране белинама: празним местима. Ревносни ратни цензори изоставили су делове уперене против аустријског и немачког цара. Нарочито онај део у коме песнике пева:

„Хабсбуршки џелат, стари убица немоћних и слабих, кољач нејаке дечице и жена, старкеља блудна којој кроз ноздрве црви на гомиле врве и већ се смрдљива, са трепавица и браде, крмељива и балава душа слива, бегунац што се тетура и мучи, кога твој мач проби на Церу, у Ваљеву, у Гучи…”.

Избегао најгоре: просечност и досаду

Прошао је век од када је испевана „Ода народу српском”. У међувремену, често се учини да је писац заборављен, и овде и у свом завичају. Отуд овај скромни покушај да се име Габријела Д’Анунција отргне од заборава, да се осветле дело и живот необичног човека и уметника, својевремено овенчаног славом и почастима. Уз име Габријела Д’Анунција иду свакојаки епитети. Како га све нису звали: декадентни уметник, естета, врач, геније, ратни херој и политичар, женољубац, смеони аеронаутички пионир…

Непоправљиви романтичар, чинио је све да избегне „оно најгоре: просечност и досаду”. Лагодном животу претпоставио је авантуру. И то какву!

Само што је израстао из кратких панталона, момчић вичан перу објављује књигу поезије Први стих. Убрзо исписује и књигу Нова песма. Но, тек збирком новела Девичанска земља улази на велика врата у свет литературе, али и монденски свет. Опијен је скандализовањем малограђанског лицемерја и бурним полемикама. Сплеткарење је и његов хоби. Томе пре њега нису одолели ни Бокачо, Вајлд и Пруст, зашто би он? „Уколико некоме причаш на уво, биће спремнији да ти поверује”, говорио је. Похађао је најбоље школе. Књижевност и философију студирао у Риму. Мада у литературу улази као песник, славу су му, ипак, касније донели романи. Међу поетама високо рангиран. У италијанску поезију унео дашак европске декаденције, естетику и шарм ирационалног. Пажљив са речима. Стихови одишу чулношћу и новим ритмом. Необично музикалан, говорио је да италијански језик поседује мелодичност, да се може такмичити са великим вагнеровским оркестром и усадити у наше душе оно што само музика може.

„И поезија је музика”, каже Д’Анунцио. Све ће учинити да, бар у његовом случају, тако и буде.

Gabrijel D`Anuncio (1863-1938)2
Принципи романтичног родољубља

Више од наставе, студент књижевности ужива у својој песничкој слави и чарима римског аристократског друштва, где се његов темперамент и избирљивост добро уклапају. У двадесетој години оженио се једном војвоткињом, Маријом Ароуин. Невеста ће брзо искусити да његова плаха нарав и необузданост нису никаква гаранција за срећан брак. Петнаестак година касније, на прагу праве зрелости, Габријеле Д’Анунцио сусреће жену свог живота, славну глумицу Елеонору Дузе. Снажна осећања подстичу креативност. Уз велику уметницу и заводницу, он доспева у своју зрелу фазу, овенчану плодним стваралаштвом. Љубавна и креативна радионица песника сада је пресељена у вилу „Копончина” у Сетињану. Он живи лагодно, утонуо у луксуз, његову другу природу. Уз репутацију ренесансног господина добро пристаје заводљива дива Елеонора Дузе. Надахнула је многе његове редове и подстакла драмска дела. Нижу се: Ђоконда, Глорија, Франческа да Римини, Јоријова кћи, Брод, Федра..

Инспирисан својом љубављу према славној глумици, написао је прве три књиге Похвала које се сматрају круном његове поезије. Али лагодан живот има цену. Задужен до гуше, песник бежи из Италије у Француску. Тамо пише више драмских текстова на француском, а на његову драму Мученик из Сан Себастијана (1911) Клод Дебиси компонује музику. Ратна труба чује се до Француске. Песник-патриота се враћа у Италију 1915. да учествује у рату против Аустрије. Задивиће његова храброст. Песник је и витез, прекаљени борац. Прошао готово све родове војске: пешадинац, морнар, авијатичар. Међу његовим подвизима прочуо се лет над Пулом 1917, а годину дана касније легендарни подухват назван „поруга из Бакра”, када је потопљено неколико аустријских бродова укотвљених у истарским базама. Највећу славу донео му је, ипак, неустрашиви лет дуг хиљаду километара, када је надлетао Беч. Мало је недостајало да слава војника помути славу песника. Из рата излази као победник, окићен једном златном медаљом за храброст, пет сребрних, једном бронзаном, и многим другим одличјима.

Gabrijel D`Anuncio 3

Незаборавно освајање Ријеке

Рат је завршен, али не и за песника.  Д’Анунцио креће у сопствени бој. На челу је „Ардита”, групе добровољаца са којима јуриша да одвоји Ријеку од Југославије и дарује је Италији. И, гле чуда, Ријека је освојена, лако, без проблема, али Италија одбија великодушну понуду свог песника. Неће његову махниту ријечку републику.

Модерни ускоци, предвођени неустрашивим и сулудим песником, успевају да привуку неколико италијанских трговачких бродова који дају будућност републици: новац у благајнама. Прочуло се. У Ријеку масовно стижу авантуристи, уметници, боеми, избеглице, бегунци…

Опијен урнебесом, песник проводи бесане ноћи уз песму и музику. Забава не престаје. Д’Анунцио сваког јутра чита поезију и прогласе са балкона, сваке вечери је концерт, а затим ватромет. Потрајало је осамнаест месеци. Када је нестало вина и новца, а музика утихнула, стигла је напокон италијанска флота. Испаљено је неколико пројектила на градску скупштину, али нико више није имао снаге да се брани. Био је то крај махните ријечке републике (коју је Италија касније, ипак, припојила).

Рођен за велика дела

Када га је 12. марта 1863. године у Пескари донела на свет, његова мајка као да је прозрела живот свог чеда. Узвикнула је:
„Сине мој, рођен си у марту, у петак. Ко зна какве велике ствари ћеш урадити на овоме свету!” 
Сви каснији дарови и особине били су са песником од најранијих дана. И добри и лоши, подједнако. Са њима, сањар је путовао кроз живот, поживео 75 година. И успео да „избегне најгоре”: просечност и досаду.

Песник се 1922. повукао у самоћу виле „Карњако” у месту Гардоне Ривијера, на језеру Гада, коју ће озрачити својом луцидном природом и претворити у светилиште поезије, уметности и хероизма. Две године касније додељена му је титула принца од Монтеневоза. Необични Италијан доживео је и успон Мусолинија.

У почетку му је наклоњен. Није избегао баналност по којој власт заводи и гази генијалног човека. Али, одолео је моћнику. Не остаје му дужан. Против њега ратује пером, својим најјачим оружјем. У својим писмима, он упућује саркастичне речи и клетве Дучеу и режиму.

Мусолини, притајен, не делује отворено да умири гнев песника. Завиди поети, хероју, љубавнику, човеку велике културе. Дарежљивошћу покушава да ућутка песника или бар да ублажи његове жаоке.

И фашисти зазиру. Уочи марша на Рим блокирали су песника-пророка у његовој вили. Д’Анунцио отворено мрзи Хитлера. Зове га Атила, а Дучеа упозорава: „Пази, чује се да си склон Немцу!”

Не скрива бес због пакта између Италије и Немачке. Није доживео Хитлеров поход на свет. Умро је 1. марта 1938. године.

Према неким изворима, од излива крви у мозак, према другима био је то „пад са балкона у присуству власти”. У сваком случају, Д’Анунцио је био стар, неосетљив за оно што се око њега догађа.

За историју књижевности можда и није најважније на који је начин песник напустио овај свет. Важнији је његов литерарни тестамент. После Д’Анунцијеве смрти, тек 1950. године објављена су његова сабрана дела.

Двадесетак година касније изашла је из штампе и његова преписка са Мусолинијем. Д’Анунцио је данас у Италији готово заборављен, а његове позоришне представе се ретко изводе. Код нас је недавно објављен његов роман Недужан (у преводу Мирјане Ђукић-Влаховић и Тамаре Влаховић), у коме Д’Анунцио најављује оно што ће се у свету догађати наредних векова: осека сваковрсне љубави и аморалност. Како је будућност брзо дошла!

Онима који сумњају у велики дар заборављеног песника, упућујемо речи Џемса Џојса:

„Сматрам да је у XX веку три писца природа обдарила највећим даром: Д’Анунција, Киплинга и Толстоја.”

Gabrijel D`Anuncio MusoliniПреводи

Непотписан превод „Оде народу српском” објављен је на Крфу 1916. у Српским новинама. Четири године касније Бојићев млађи брат Радивоје открива да је превод дело славног српског песника Милутина Бојића. Било је још покушаја да се стихови овог пријатеља српског народа преведу, препевају. Зна се да је у ратном логору у Лигурији (Кастело ди Гава) група аустријских заробљеника, пореклом Срба, превела песму, уз пропратно писмо захвалности њеном творцу. Превод никада није пронађен. Били су то преводилачки „рани радови”. Данас се „Ода народу српском” чита лако, и у њој ужива, захваљујући изванредном преводу Драгана Мраовића.

(novipolis.rs – Бела Драганић)

Извор: Србија, национална ревија

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here