На данашњи дан: Рођена Љубица Обреновић – велика госпођа и мудра владарка

Поделите:

Док је у кући дворила Милоша и војводе, који су покуњено већали шта даље да чине у борби с Турцима, књегиња Љубица је мирно рекла: „Кецеље женске пашите, па ми жене да идемо да се бијемо“!

МЛАДА Љубица Вукомановић је с мајком прала рубље на бистрој рудничкој реци Дичини, када је из шуме искрсао млади Милош Обреновић. Будући државник и ратник остао је без даха видевши црнокосу лепотицу, којој се на једро тело лепило мокро, танко, бело платно.

– Тада ми је било више од 20 година, а још бејах као девојка. Чим видех Љубицу, осташе ми очи на њој. Она и мајка јој, опазивши мене, изиђоше из воде и спустише скуте, бејаше их стид да дубоко газе. Ја прегазих воду, и на другом брегу, седох обувати се. Ошљарио сам ваљда читав сахат, само да дуже гледам Љубицу. Е, чиниш ‘волико, јест била лепа за чудо – сећао се у позним годинама свргнути књаз у Бечу.

Неколико година касније усред бојева с Турцима у Првом српском устанку, господар Милан Обреновић испросио је Љубицу за свог полубрата Милоша. Венчани кум им био је Карађорђе, кога је Милош тек тада упознао. Многи су се чудили том венчању, јер је Љубица била из угледне и богате куће Вукомановића, из Срезојеваца на Руднику, а плећати бистри момак Милош није имао ни свој дом, већ је живео код господар Милана. Међутим, око њега се већ ширио ореол устаницика, који су га ценили због необичне храбрости и проницљивости.

Љубица није имала дилему, причала је касније, да је Милош предодређен за господара Србије, јер јој је предсказано да ће бити жена владара. Мајка јој је безброј пута причала о речима неког Турчина који је заноћио у кући Вукомановића, непосредно после Љубичиног рођења. Кад је чуо да беба има два црна младежа на плећима, рекао је домаћинима: „Чувајте је добро. Она ће некад за главара од земље знати“.

Љубав и брак Милоша и Љубице били су бурни и бујни, као и њихове нарави. Обоје су имали јаку личност, прекаљену у „српској револуцији“. Док је он ратовао, она је ишла по бојном пољу и видала рањенике. Истовремено је рађала децу и одржавала домаћинство, које је у једном тренутку имало чак 60 душа. Милош није хтео да побегне из Србије са осталим војводама Првог устанка и остави народ на цедилу, а Љубица је, упркос његовом наваљивању, одбила да се склони у Аустрију или Црну Гору.

– Жива нећу из свога завичаја, а мртву ме могу и пси изести – одбрусила је Љубица и са децом и свекрвом отишла у Овчарско-кабларску клисуру, у манастир Никоље. Ту је натерала Милошевог момка Марка Штитарца, који је био задужен да их чува, на заклетву да ће и њу и децу побити ако Турци стигну до манастира, јер је част важнија од живота.

Савременици сведоче да је била снажна и утицајна жена, зато је народ у Србији звао Велика госпођа. Постојао је национални консензус да, ако књаз страда, његова жена настави управљање државом.

Кад би Милош посустајао у сукобима с Османлијама, Љубица га је храбрила, подржавала, али и постављала границу иза које се не иде. Током тешких борби на Љубићу, дошло је до колебања међу устаницима. Милош и друге војводе окупиле су се у његовој кући да већају шта ће даље чинити. Видевши покуњене ратнике, књегиња која их је као и свака смерна домаћица дворила, само је успут рекла: „Кецеље женске пашите, па ми жене да идемо да се бијемо“! Наравно, књегињино лукавство је успело. Српски господар је побеснео и дрекнуо прво на њу а затим и на војводе да се враћају у битку, која је окончана српском победом. Како би иначе изашли на очи женама.

ПАЖЉИВА ДОМАЋИЦА
Љубица није допуштали ниједној жени да двори Милоша за столом, када су ту високи гости, већ је то чинила сама. Књаз је имао велике муке да је натера да прихвати западњачки обичај и седи с мушкарцима, макар када организују ручак за стране дипломате и посетиоце. Наравно, гости нису знали да је управо кнегиња наручила први „високи“ сто и столице, иако то Милошу није било удобно, јер је уочила да гости са Запада у својим уским панталонама и капутима не могу да седе комотно за ниском, оријенталном трпезом.

Док је Милош стварао државу, Љубица је владала великим домаћинством и васпитавала децу, али и нацију. Знала је да све Српкиње помно прате шта ради Велика госпођа и била је у свакој прилици пример скромности и марљивости. Путописци су забележили да је месила проју као и свака Српкиња, али и знала да подвикне на страшне Милошеве чуваре, пред којима су сви други дрхтали од страха. Они су за књегињу послушно цепали дрва, преносили намирнице и радили друге послове у домаћинству. Свесна да долази ново доба и да ће Србији требати образовани људи, помно је пазила не само на образовање своје деце, већ је помагала и школовање бистрих малишана, да би били корисни своме народу. Савременици су сматрали да је она изградила изузетну личност најпросвећенијег владара Србије – Кнеза Михаила.

Као супруга, често је противречила Милошу, којем су се „на главу“ пели књижевници непрестано тражећи новчану помоћ. Књаз их је растеривао, а Љубица окупљала и помагала, па је Вук Караџић забележио да му је она била најважнији покровитељ.

Ипак, најпознатије су приче о Милошу као женскарошу, због лега је Љубица горко патила. Није је бринуло само то што он „јури сукње“, већ и амбиције појединих љубавница, које су се бориле да заузму место књегиње и своју децу угурају на владарски трон. То је био прави разлог што је убила дрску Петрију, која је отворено говорила да ће избацити Љубицу из Милошевог живота.

Животна прича Велике госпође је на неки начин указала и на трагичну судбину свих Обреновића, који су губили власт и главу због жена. Љубица је с Уставобранитељима направила заверу, која је довела до пада Милоша с власти и прогонства, али он јој то није замерио. На обали Саве једино се ка њој окренуо, иако су сви Београђани дошли да испрате великог господара. Гласно је затражио опрошатај од Љубице, због неправди и бола који јој је нанео. Какав је то био гест, показује и чињеница да је одмах потом окренуо главу од рођеног брата Јеврема, не прихватајући његову испружену руку.

Када је увидела да је погрешила и да су Уствобранитељи много гори владари од Милоша, Љубица је организовала заверу за његов повратак, али безуспешно. Протерана је са сином Михаилом на чијим рукама је умрла у Бечу.

Аутор: Борис Субашић, Новости

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *