Данијел Игрец: ШТА НАМ СЕ ПОТУРА ПОД „НОРМАЛИЗАЦИЈОМ ОДНОСА“

Поделите:

У јавности се већ дуже времена помињу изрази „нормализација односа“ и „правно обавезујући споразум између Београда и Приштине“. Иако скоро и да не постоји грађанин Србије који барем једном путем медија није чуо за ова два термина мало коме је заправо јасно њихово право значење и суштина. У наставку износим неколико чињеница о правним и политичким аспектима поменута два термина и њиховим последицама по питању статуса Косова и Метохије.

Многи признати стручњаци међународног права „свеобухватну нормализацију односа“ користе као термин којим описују ситуацију када (две) суверене и независне државе дефинишу и регулишу своје међусобне односе на равноправним основама. Говорећи о „нормализацији односа“ они мисле на израз који је устаљен у пракси држава, који има своју правну димензију и који означава ситуацију када две државе уклоне сметње у међусобним односима и успоставе пуне билатералне, дипломатске и добросуседске везе. Како би поткрепили исправност овог размишљања они наводе неколико конкретних примера: Међудржавни споразум између Јапана и Јужне Кореје из 1965. године у свом називу садржи одредницу „нормализација односа“. Ту су и споразуми о нормализацији односа између САД и Кине из 1979. године. Слично је и са споразумима које су међусобно закључивале државе некадашње Југославије са којима су једна другој признавале статус суверене и независне државе (Споразум о нормализацији односа између Републике Хрватске и СРЈ, Дејтонски споразум, Споразум о унапређењу односа и регулисању сарадње СРЈ и Републике Македоније).

Професор Ентони Ост, у свом ауторском делу „Теорија и пракса међународног уговорног права“, као кључни сегмент међународног уговора поред његове правно обавезујуће природе наводи и његову „међународну, интер-државну“ димензију односно његову сврху види у успостављању права и обавеза на међународном нивоу. Из те дефиниције Ост даље изводи закључак да држава као носилац врховне власти не може закључивати међународне уговоре са (аутономним) делом своје територије јер би то подразумевало да том делу територије признаје међународну уговорну способност као атрибут суверенитета, прихватајући га тиме као себи равноправног субјекта међународног права (државу).

Државе са локалним и аутономним заједницама на сопственој територији могу да потписују само оне јавноправне и приватноправне споразуме које допушта унутрашњи правни поредак, споразуме који се тичу питања економског, комерцијалног карактера (рецимо уговор о давању зајма или уговор о изградњи инфраструктуре) али не и оне који имају међународни елемент (који су усмерени ка постизању правних ефеката на међународном плану) и који последично томе задиру у вршење суверенитета као ексклузивног права централних (државних) власти. Такав уговорни аранжман неминовно подразумева редефиницију односа између централних и аутономних нивоа власти и повлачи за собом питање међународног признања дела територије од стране матичне државе.

ЕУ је до сада у више наврата (барем посредно) показала како гледа на међународноправни статус јужне српске покрајине и њену улогу у предстојећем „правно обавезујућем споразуму“ са Београдом. Њене званичне институције тзв. Косово не третирају само као де факто државу већ као ентитет коме су и де јуре (формалноправно) признале одређене атрибуте државности. То произилази већ из чињенице да је Унија са тзв. Косовом закључила одвојени Споразум о стабилизацији и придруживању и то управо на основу члана 218 Уговора о функционисању ЕУ, који њене институције овлашћује да потписују међународне уговоре са „државама“.

У овом контексту важно је истаћи да ЕУ са ентитетима који не представљају суверене државе најчешће потписује споразуме на основу члана 207. поменутог уговора, који регулише мере трговинске политике. Европска комисија у својој студији пак каже да тзв. Косово може да уђе у уговорне односе са ЕУ управо на основу члана 218, што указује на чињеницу да се Косово посматра као држава, не као ентитет. У прилог томе говори и одредба члана 49 Уговора о Европској унији која пут у редове ове организације отвара искључиво државама, а не регионима, департманима или аутономним областима. По логици ствари је јасно да уколико ЕУ тзв. Косово не би третирала као државу не би са њим ни закључивала споразуме који му отварају врата ка чланству у Унији.

Данијел Игрец

Видовдан

Поделите:

2 Коментари

  1. Kakva bre razmena teritorija. Sta, menjamo nase za nase? Ima li granice izdaji. Presevo ne ulazi ni u kakvu raspravu, ono je deo Srbije. Sporna teritorija je teritorija Kosova, i oba naroda i Srbi i Albanci imaju pravo na samoopredeljenje. Tako da ako Siptari hoce nezavisnost moze samo na delu Kosova na kome su vecina. Sever Kosova, Gracanica, Pecka patrijarsija i Decani ostaju u Srbiji.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here