Ђорђе Стојковић: Црвене линије и три пута Александра Вучића

Поделите:

 

У сусрет очекивањима запада да се косовски чвор расплете на штету Србије, постали смо свесни друге црвене линије Александра Вучића, за коју на западу нису веровали да постоји. Очекивали су да ће за подршку коју му дају, он погазити ту линију и одмах, недвосмислено и директно признати Kосово, као независну државу. Пошто се то није десило, огласио се Саша Јанковић да каже како би народу Kосова препустио да изабре који пут жели да заузме у погледу независности. Јасно је да Јанковић ту нуди отворено признање Kосова, то јест оно што Вучић није спреман да испуни, па се тиме кандидује западу као неко ко би испунио све оно што се од Вучића очекује. Тако је Јанковић својевремено на Твитеру помињао „геноцид у Сребреници“. А то је прва црвена линија Александра Вучића – признавање наводног геноцида у Сребреници, коју је показао још 2015. године. То исто он никада неће испунити, ма колико био притиснут да то уради.

Сведочили смо пре две године, када је Вучић у својству председника Владе Србије, отишао да се поклони на гробљу у Сребреници, да је тада био брутално и дивљачки каменован. После тога је он у име Републике Србије одобрио донацију Општини Сребреница, за развој инфраструктуре у износу од 5 милиона евра. То нам показује да је он спреман да уради све, само да не призна наводни геноцид у Сребреници: поклониће се гробовима, истрпеће дивљачко каменовање, уплатиће донацију за развој Сребренице, али никада неће признати наводни геноцид. Јанковић са друге стране нема проблема ни са том црвеном линијом, само да добије подршку запада.

Да признавање геноцида није тако бенигна ствар, говори и пример Турске, која је доказано у време распада Отоманске империје извршила геноцид над 2 милиона Јермена. Турска пориче да се тај геноцид икад десио, а са друге стране снажно лобира да Србија буде осуђена као геноцидна држава због Сребренице. Британска империја је током своје четиристогодишње колонијалне владавине извршила геноцид над Зулу народом, над Бурима и небројеним другим народима које је држала у колонијалном ропству. Ипак Британска империја се не осећа одговорном ни за један геноцид, који је починила, а покушава да у Савету безбедности прогура резолуцију о наводном геноциду у Сребреници, како би своје вековне грехе пренела на српски народ.

И не мора се ићи даље од Хрватске, да би се видело да државе нису склоне признавањима геноцида, бар оне државе које би желеле и даље да постоје. Хрватска одбија сваки континуитет са Независном Државом Хрватском и геноцидом који се дешавао у логору Јасеновац, где је систематски истребљено 880.000 Срба, Јевреја и Рома. Садашња модерна Република Хрватска, која свој континуитет вуче од 1992. године, наводно изграђена на слободарској борби против „српског, комунистчког окупатора“ иде дотле да негира геноцид у Јасеновцу и умањује број страдалих за 11 пута, па тако говоре о броју страдалих од 80.000, а последњих година чак говоре како ни тај број није доказан, те да је „реалнији број“ од 50.000 жртава.

Интересантно је да модерна Република Хрватска, која негира сваки континуитет са НДХ тражи од Републике Србије архивску грађу НДХ, која се налази у Историјском архиву Србије.1

Чему то, ако не да се прикрију злочини и геноцид који је вршен од стране Независне Државе Хрватске?

Дакле, Турска и Британска империја не желе да признају геноциде, који се броје у милионима, а Хрватска не жели да призна геноцид од 880.000 жртава, а све те земље желе да натерају Србију да призна наводни геноцид, због злочина у којем је нажалост страдало неколико хиљада људи.

Бивши председник Србије, Борис Тадић је изразио жаљење због злочина у Сребреници, иако га није починила регуларна војска Републике Србије, нити војне формације повезане са Републиком Србијом и тадашњом Савезном Републиком Југославијом.

Исто жаљење је изразио и следећи председник после Тадића, Томислав Николић.2 Тадић се први поклонио жртвама у Сребреници. Исто то је урадио и садашњи предесдник Републике Вучић, док је био председник Владе. Чињеницу да се од Србије правно не може очекивати више по том питању, поткрепљује и изјава Ефраима Зурофа, директора Центра „Симон Визентал“ и најпознатијег ловца на нацисте: „То шта се десило у Сребреници је био ужасан и убилачки ратни злочин и трагедија, за које Младић и сви остали одговорни морају да добију највеће могуће законске казне, али то није геноцид“.3

Зуроф је такође критиковао бившег америчког председника Била Kлинтона, који се појавио на церемонији у Сребреници и који се залаже да се Сребреница окарактерише као геноцид: „Мени је велика иронија на тој церемонији било присуставо Била Kлинтона, који је одбио да окарактерише убиства у Руанди као геноцид, односно он није желео да обавеже САД да предузму акцију“.4

Дакле, Вучић је показао две црвене линије у односу на диктат са запада: прву је показао када није признао наводни геноцид у Сребреници, а другу сада када не жели да призна косовску независност. У погледу гажења тих црвених линија или остајања иза њих, испред њега се отварају три пута.

Први пут за Александра Вучића је повиновање жељама запада и признавање наводног геноцида у Сребреници и косовске независности. Тај пут би био катастрофалан на дуги рок за интересе Републике Србије, али и за његову политичку каријеру. Врло брзо би нестао са политичке сцене, али не би био заборављен. Преотео би место Вуку Бранковићу у српској историји и чак би се попео можда десет места изнад њега на скали издаје, јер ипак је Вук Бранковић био суочен са потпуном пропашћу српског народа, са надолазећом силом Отоманске империје. Пред Вучићем нема никакве оружане силе, која прети тоталним уништењем народу и држави, ако им се жеље не испуне. Овим путем би Вучић имао подршку запада, какву је и до сада уживао, али би га народ презрео и он би изгубио власт, без наде да икада опет на њу дође.

Други пут би био да се одупре западу и не призна наводни геноцид у Сребреници, као ни косовску независност. Тај пут би значио потпуни прекид подршке, коју ужива од запада и коперникански обрт у односу на НАТО и Европску Унију. Морао би да државну политику окрене ка Руској Федерацији и њеном одбрамбеном војном савезу ОДKБ. Запад би у том случају много страсније пригрлио српску опозицију, што сада не чини. Дошли би посматрачи ОЕБС на српске изборе, што су прошли пут одбили да ураде на позив опозиције. Медијска слика у Србији би се знатно променила: од једне телевизије у страном приватном власништву, која отворено критикује власт, какво је стање сада, све остале телевизије у страном приватном власништву би критиковале власт, што је сигуран пут за губитак избора. Вучић би могао да изгуби изборе, али да има наду да ће се у перспективи вратити на власт.

Трећи пут Александра Вучића био би да замени тезе и оно што раде њему, он уради њима. Опозиција чека да он призна Kосово и да на основу тога почну да га руше, јер ће онда престати његова корисност за запад, а они увек могу да понуде више тога шта ће урадити. Дакле, у тренутку се он може изненада повући са власти и оставити њима да они признају наводни геноцид у Сребреници и косовску независност. Он може отићи у моменту када је непоражен и оставити горуће проблеме другима да решавају. После пет година, када неко други уради све то што се од њега тражило и када народ на њих буде киван, Вучић може да се врати као неко ко није потрошен и кога памте као некога ко је хтео нешто да уради, али му нису дали. Може да се позове на то да је хтео да спасе државу од банкрота, хтео да гради инфраструктуру, а све брљотине које су спровели „комплетни идиоти“ које је махом увезао из ДС-а, до тада ће бити заборављене, јер ће они који дођу после њега морати да решавају најтеже проблеме у новијој историји: признавање наводног геноцида у Сребреници и косовску независност, због чега ће бити омражени.

Слободан Милошевић је направио грешку што се није повукао на врхунцу славе, када га је после потписаног Дејтонског споразума, амерички председник Бил Kлинтон величао као „фактора мира и стабилности на Балкану“. Да се Милошевић повукао одмах после тога, надолазећу косовску кризу би оставио следећој власти и он би се 2001. године вратио као непотрошени политичар, човек мира и стабилности, некадашњи банкар и бирократа. Да се повукао, не би било потребе за изборном крађом 1996. године и поготово би му ишло на руку што је у то време најјача опозициона странка СПО преузела Београд, јер се њихова отимачина по Београду још увек памти. Све проблеме би преузео неко други, а опозиција тј. нова власт би се дезинтегрисала у доношењу критичних одлука, које би учиниле да их народ апсолутно омрзне. Све то би омогућило Милошевићу тријумфалан повратак 2001. године, да се повукао на време у зиму 1995. године. Вучић нема тако велики адут, као што је Дејтонски споразум, који је окончао рат, али има Бриселски споразум, за који може да тврди да је било највише што је могао да испослује у датом тренутку и да није хтео да призна косовску независност.

Шта време носи, не могу да знам и не могу да тврдим, нити бих желео да препоручујем којим путем би Александар Вучић могао да крене. Овај текст је моја анализа садашњег тренутка, а никако моја препорука или жеља.

___________________

1. Večernje novosti, Zagreb želi da nam otme arhivu o NDH, Lj. Begenišić V. Crnjanski Spasojević, 25.03.2018. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:718572-Zagreb-zeli-da-nam-otme-arhivu-o-NDH
2. BBC, Serbian president apologises for Srebrenica, ‘crime’ , 25.04.2013. http://www.bbc.com/news/world-europe-22297089
3. Israel National News, ‘Serbia was a terrible tragedy, but it wasn’t genocide’, 24.11.2017. http://www.israelnationalnews.com/News/News.aspx/238452
4. Blic, Zurof: U Srebrenici nije bilo genocida, 14.07.2015. , https://www.blic.rs/vesti/politika/zurof-u-srebrenici-nije-bilo-genocida/fq9yex6

Ђорђе Стојковић

Поделите:

3 COMMENTS

  1. Ма мани га брате Ђођије, није то тема. Тема је како да попљујемо своју државу и своје институције. Шта се Србе занима о геноциду у НДХ и континуитету савремене Хрватске са том НДХ.
    Ево Шиптари говоре, еј пази Шиптари то говоре, како су Срби и Србија реметилачки фактор у региону.
    Реметимо им снове у којима на Балкану нема Срба.
    Исти такав наш проблем је и са Усташама.
    А и наша квазиелита се примила на ту причу како би било лепо да смо све само не православни Срби.
    Да је некако да преко ноћи постанемо Каубоји тј Американци па да нас Холивуд види.

  2. Odličan tekst, jedino se ne slažem ovo za Miloševića. Da se Sloba povukao, DOSovska opozicija bi razbila Srbija brže i jače nego NATO bombardovanje i sankcije i svi ratovi 90-ih

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here